Slepa karta

Drugo, i još zanimljivije, pokazalo se da što više promašuju – više žele vojnu intervenciju. Daleko od očiju, daleko od srca, svakako. Naime, ispitanicima je ponuđena „nema karta“ sveta, odnosno mapa sa iscrtanim nacionalnim granicama, ali bez naziva država ili legende bilo koje vrste. Trebalo je „samo“ kliknuti tamo gde se misli da Ukrajina jeste. Bilo je i promašaja gde su ljudi Ukrajinu smeštali u Kanadu i u Indijski okean, ali većina je ipak smatrala da je Ukrajina negde u Evropi ili Aziji, sa greškom u rasponu od čitavih 2.800 kilometara. Dakle, da je „tu negde“ između Portugala, Finske, Turske i Kazahstana. Uzgred i uprkos stereotipu, američka omladina se pokazala uspešnijom od starijih sugrađana preko bare: pogodilo je 27 odsto ljudi starosti od 18 do 24 godine, za razliku od 14 odsto ljudi starijih od 65 godina. Muškarci i ljudi sa fakultetima su takođe imali bolji skor od ljudi bez diplome ili penisa.

Naravno, istraživanja poput ovih dolivaju ulja ili stereotipne masnoće na antiameričku vatru. Svi dobro poznajemo ovu prežvakanost od zanimacije za mozak. Samo što u našem slučaju ona glasi: Amerikanci (ni) ne znaju gde je Srbija na karti, ergo, Amerikanci su glupi. Ubacimo još bombardovanje u taj kognitivni bućkuriš od čorbe i eto diskursa kao 1999. godine – nedostaju samo „targeti“, pevanje po mostovima i spekulacije o „avaksima“ nad našim premudrim glavama. Sasvim dovoljno za ugodan osećaj u stomaku zbog tuđe neukosti i sopstvenog nadnaravnog značaja. I sve to uprkos činjenici da Amerikanci imaju 337 nobelovaca (od kojih su dvojica dobili po dve), što čini 48 odsto svih Nobelovih nagrada iz prirodnih nauka, medicine i ekonomije, dakle, bez ovih političkih za književnost i mir. Pa ipak, svet generalno, a mi posebno, čeka Nobelovu nagradu za junaka koji će pronaći bar jednog pametnog Amerikanca. Dok svi naprasno vole da premeravaju tuđu pamet preko sposobnosti da se na mapi ubadaju države.

Jeftini trikovi sa nemim kartama, kako u ozbiljnim politikološkim istraživanjima, tako i u tupavim zamislima mnogih nadrigeopolitičara po automehaničarskim radnjama nisu ništa novo. Internet portal Buzzfeed je u novembru prošle godine iz zevzečenja Amerikancima ponudio nemu kartu Evrope sa sličnim zadatkom. I, sa izuzetkom Velike Britanije, Francuske, Nemačke, Italije i Španije – Amerikanci se nisu proslavili. Balkanske državice su se pokazale kao posebno izazovan zadatak. Što je zatim sa neskriveno zluradim zadovoljstvom i mentalnim orgazmima propraćeno i po ovdašnjim medijskim kućama. Međutim, Buzzfeed je bio pošten pa je ceo slučaj izvrnuo i naglavačke, te je na Dan zahvalnosti Britancima pod nos tutnuo nemu kartu – Sjedinjenih Američkih Država. I rezultati su bili više od poražavajućih. Sa izuzetkom Teksasa, Kalifornije, Floride i Aljaske preovladavalo je gromoglasno lupetanje. Ali bio je to sjajan trening gledanja u ogledalo i biblijskog pronalaska brvna u oku svome. Dakle, ne Amerikanci – svi smo podjednako „glupi“. Naravno, ako prihvatimo podli zajeb da je geografska pismenost pretpostavka intelekta, kao što nije.

I zato, za odličnu mentalnu vežbu iz političko-geografske skromnosti, zapitajmo sami sebe: znamo li mi gde se na nemoj karti Sjedinjenih Država nalaze Južna Karolina, Vajoming, Kanzas, Montana, Kolorado ili Tenesi? Neko će požuriti da kaže kako američke savezne države nisu toliko značajne kao suverene države poput Srbije ili Ukrajine, bez objašnjenja šta je tačno ta značajnost. Jer mnoge od ovih američkih država su i teritorijalno veće i privredno bogatije od nekih evropskih država. Na primer, čak 39 američkih saveznih država su veće od Srbije, uključujući tu i Alabamu, Pensilvaniju, Ohajo, Džordžiju, Oklahomu, Nebrasku, Nju Meksiko, Njujork i Mejn – da ne spočitavamo sada poznatiju i dramatično glomazniju Aljasku (19 puta veća), Teksas (osam puta veći) ili Kaliforniju (pet puta veća). S tim u vezi, neprekidno se dele („šeruju“) šatro komične fotografije na temu „Kako Amerikanci vide svet?“, sa posve pojednostavljenom ili sasvim svedenom političkom mapom planete, na kojoj su „zli komunisti“ (Rusija), „prijateljske komšije“ (Kanada), „nafta i ratovi“ (Bliski istok), „kokain“ (Latinska Amerika) i „vino i špagete“ (Evropa), sa opštom prazninom na ostalim mestima. Ha-ha, ali kako mi vidimo Sjedinjene Države? Mentalna mapa našeg političkog slepila u vezi sa Amerikom bi glasila: Kalifornija (tamo levo), Njujork (tamo desno gore) i – sveopšta kaubojština u sredini. A mapa planete verovatno deluje isto kao i američka, uz par prefinjeno odvratnih lokalnih stereotipa o komšijama. I zato, koje su naše sopstvene predrasude i hronično odsustvo za fine razlike i političke detalje? I da li su i nama neme karte istovremeno karte koje nas ostavljaju slepim?

I da ne ostane sve na tradicionalno neprijateljskim odnosima Srbije sa Amerikom, šta je sa ostatkom sveta? Kako bismo pogodili države Južne Amerike, ako izuzmemo Brazil („ono krupno u sredini desno“), Argentinu („ono dole kao šargarepa“) i Čile („ono suludo duguljasto levo“)? Ili Afrike, bez Južne Afrike, Madagaskara, Egipta i Tunisa – koji ionako znamo zbog onog jednog paket aranžmana za malo jeftinog mora avionom? Dođavola, mnogi od nas šatro obrazovanih bi razmislili dvaput i kada je reč o tačnom rasporedu Litvanije, Letonije i Estonije na Baltiku, i na samo 1.700 kilometara odavde. Ali sve nas to ne sprečava da se gnušamo i grozimo pred američkim neznanjem o mater Srbiji. Koliko slepilo pored očiju i prenapumpani ego su potrebni za situaciju u kojoj sami na ćoravoj mapi ne umemo da „ubodemo“ Bocvanu, Uzbekistan ili Nikaragvu – ali zato očekujemo da drugi prepoznaju Srbiju? Nije „glup“ onaj što ne pogađa Srbiju, tupav i zatucan je onaj koji taj pogodak očekuje.

Dakle, ideja o tome da je nešto naročito tragično ili poražavajuće u činjenici da prosečni Amerikanac ne zna gde se na karti nalazi Srbija ne govori mnogo o Amerikancima (ili o njihovom kurikulumu iz geografije), već o nama samima. To jest, o uskogrudoj iluziji o sopstvenom mestu u svetu kroz slepačko uverenje o našem vanserijskom značaju. Geografskom, istorijskom, metafizičkom, svejedno je. A otrežnjujuća suština je prosta: stotinu mu nemih karti, zašto bi znali? Valja to ponavljati s vremena na vreme: Srbija je po površini svoje teritorije 113. država sveta. Ispod Hondurasa, Gvatemale, Benina, Nepala, Surinama, Kirgistana, Senegala, Laosa, Gane, Ugande, Gabona, Omana, Paragvaja i još stotinu sličnih nacija za koje verovatno pojma nemamo gde se tačno nalaze na mapi. I Srbija u ovim granicama je istorijska novotarija, a globalno je oduvek bila traljavo značajna za neki dublji geografski trag. Ali ne očajavajmo. Uostalom, kažu da neke žene zaista veruju u maksimu da veličina nije važna. Umesto sprdačine sa navodnim američkim neznalicama, bolje nam je da to ponavljamo do iznemoglosti. Argument o površini kao veličini je svakako infantilan i priglup, ali upravo njega koriste svi oni kompleksaši i vlažni sanjari Velike Srbije, uvereni u sopstvenu veličinu jer im je – poput iskusne ljubavnice u krevetu – to rekao neki političar da bi se osećali bolje. Kilava opaska „mali ali tehničar“ mnogo je primerenija sopstvenom mestu na planeti i kosmosu, koliko god dotična implicirala sladak limun. Tek shvatanjem sopstvenog beznačaja imamo šansu da postanemo značajniji, jer ovako samo ispadamo smešni.