Sloboda za genocid!

Naravno, ti isti potreseni, uvređeni i uplašeni najčešće ne misle na negiranje genocida u Ruandi (koga briga!), niti na Holokaust (nadajmo se?), već na genocid u Srebrenici i na ratne zločine etničkih Srba na prostoru bivše Jugoslavije. I u svojoj kritici ovog potencijalnog krivičnog dela, podlo se pozivaju na slobodu govora i izražavanja. Jer, jeste nekako zgodno i slobodoumno ustajati u odbranu erotske slobode da se kritikuje sve i svašta, pa onda i nezgodna činjenica da se negde dogodio genocid. A mrtva deca, silovane žene, granatirane kuće, pa šta sad – ko im je bio kriv što ne pripadaju našem plemenu? To nevešto lukavstvo uma glasi: nismo mi za negiranje genocida, božesačuvaj, mi smo samo za slobodu govora i slobodnu „kritiku sudske vlasti“. Iako bi takvi najradije cenzurisali i bogaoca ako se sa njim ne slažu.

Ali, tada se i predlagač Zakona brže-bolje potrudio da izbegne tu „nezgodnu“ Srebrenicu i ograniči samo na presude izvesnog stalnog Međunarodnog krivičnog suda u Hagu. A to nije onaj (ovde) poznatiji i relevantniji „Haški tribunal“ koji je strahote u Srebrenici i bio ispravno kvalifikovao kao genocid. I tu dolazimo do tačke standardnog balkanskog apsurda. Pošto je ovaj prvi sud u Hagu zapravo doneo samo jednu ili dve presude u vezi sa genocidom, i to onim u Demokratskoj republici Kongo (bivši Zair), ovo praktično znači da će siroti građani Srbije biti kažnjavani samo ako negiraju genocid u – Kongu. Zaprećena kazna je od pet meseci do šest godina zatvora, ako nekoga zanima.

Za one sa jeftinijim ulaznicama (i hvala Vikipediji), u pitanju je bio sukob u kojem su sa jedne strane bile vlasti Konga, Angole, Čada, Namibije, Zimbabvea i Sudana, a sa druge pobunjenici iz Konga, Ugande, Angole, Burundija i drugi. Dakle, iz država koje prosečni Petar Petrović sa uplatnice, nažalost ne ume ni da locira na ćoravoj mapi Afrike. Kongo, odnosno „Zair“ je „ono veliko“ u sredini, a Sudan je tamo malo „gore-desno“, jel’ da? I gde je dođavola ta Ruanda? Ali, ne treba se sprdati. U pitanju je bio genocidni sukob koji se naziva i „Veliki afrički rat“ ili „Afrički svetski rat“ (1998-2003), kao najkrvaviji rat u modernoj afričkoj istoriji sa oko 5,4 miliona žrtava. U njemu je učestvovalo oko 25 različitih naoružanih grupa koje su zahtevale, pa, svašta. Suverenost ili samoopredeljenje, slobodu, jednakost, pravdu, i sav taj džez. Oko 45 hiljada ljudi je umiralo svaki mesec i, za jednu deceniju, Kongo je izgubio stanovništva koliko ga ima jedna Danska. Dakle, na krupno su umirali mnogi ljudi – uključujući tu i žene, decu i stare – ali nam deluje kao da se taj užas dogodio na nekoj drugoj planeti. I baš zato, ovaj sociolog i kolumnista ima neodoljiv osećaj da nijedan građanin i građanka Srbije neće guliti robiju jer su negirali genocid u bratskom i nesvrstanom Kongu.

Takođe, žalosna je i turobna ironija i u tome da ovako preusko definisano krivično delo ne obuhvata čak ni negiranje holokausta. Jer se, posve neverovatno, ni o holokaustu nije izjasnio spomenuti stalni Međunarodni krivični sud u Hagu, osnovan 2002. godine. Naivno misleći da je, valjda, u vezi sa tim holokaustom sve jasno. Pa ipak, ovim izmenama neće biti obuhvaćeni oni u Srbiji kojima je Adolf Hitler jedan simpatični vizionar ili suvisli čvrstorukaš koji je „samo“ poželeo Veliku Nemačku bez liberalizma, komunizma i unutrašnjih neprijatelja u nedrima. Naravno, u pitanju je sama antiteza i logici i duhu evropskih zakona koji nastoje da kriminalizuju poricanje genocida i ratnih zločina. Jer, dotični su zakoni mahom usmereni protiv neonacista, klerofašista i istorijskog revizionizma u vezi sa sopstvenom, dakle evropskom (a ne afričkom) istorijom zločina pre samo nekoliko decenija.

Drugim rečima, suština i duh evropskih krivičnih zakona koji se tiču negiranja genocida i ratnih zločina pre svega je u – suočavanju sa sopstvenom prošlošću. I u sprečavanju potonjih i aktuelnih generacija da na ranija nepočinstva pripadnika sopstvenog naroda gledaju sa odobravanjem i simpatijom. Kao zalog za koliko-toliko miroljubivu evropsku budućnost, odnosno za relativno trajno pomirenje. A sve to uprkos realnim istorijskim frustracijama i genocidnim strastima ljudske ili evropske životinje. I baš zato ovaj „apdejtovani“, ali i od-sadržaja-isprani srbijanski Krivični zakonik (svesno) promašuje poentu. Pošto je konstruisan tako da se odnosi jedino na belosvetske zločinačke slučajeve koji su za ovo društvo posve irelevantni. I još gore od toga: ovakvo bezmudo i jalovo kriminalizovanje (jedino) afričkih genocida indirektno ohrabruje nove talase vulgarizacije, trivijalizacije i relativizacije Srebreničkog genocida. Ovakvim zakonom, negiranje genocida u Srebrenici samo dobija svoju „Izađi iz zatvora“ karticu u igri „Monopola“ (n)ovih političkih elita. Koje su negiranju tog genocida i te kako suflirale i tercirale. Od „stotinu Muslimana za jednog Srbina“ u parlamentu, preko „tabli“ „Bulevara Ratka Mladića“ po Novom Beogradu, sve do sistematskog izbegavanja kvalifikacije „genocid“ i danas.

Najzad, ceo slučaj sa ovako obesmišljenim „krivičnim delom“ negiranja genocida i ratnih zločina – dakle, samo u Kongu – istovremeno je i paradigma odnosa Srbije prema reformama koje se sugerišu od strane Evropske unije. Motivacija za ovaj i takav član novog Krivičnog zakonika svesno je opisana kao „evropska obaveza“, dakle, kao pritisak, izgovor ili jedno „žao nam je, ali jebiga, moramo“. A ne kao nešto što je autohtona ili intrinzična stvar, što je naša lična volja i želja. Toliko o tvrdnji da je poenta evropskih integracija u temeljnim sociopolitičkim reformama i u dubinskom usvajanju evropskih vrednosti, a ne u banalnom prepisivanju evropskog zakonodavstva koje se neće primenjivati. I zato je ova odredba novog Krivičnog zakonika zaista samo još jedno u nizu mrtvih slova na papiru. Sa lakoćom ukucanih u tastaturu preko poznatih i nepoznatih grobova mnogih istinski mrtvih ljudi u našem okruženju. Jer smrt mnogih je zaista samo statistika, često usmerena protiv interesa srpskog naroda, zar ne? Na kraju, sa zakonom ili bez njega, naravno da se u Srbiji još dugo neće kažnjavati oni koji negiraju genocid i zločine počinjene na području bivše Jugoslavije. U tom slučaju, verovatno bi trebalo uhapsiti pola Srbije. Ne kažnjavaju se – niti se naročito preziru – čak ni oni koji su taj genocid aktivno počinili, a kamoli negirali ili relativizovali. Takvi uredno promovišu i prodaju knjige, gostuju po TV emisijama, uvažava im se slobodno mišljenje, ili se biraju u parlament. Sloboda za genocid je zagarantovana.

Uzgred, ovaj kolumnista i sociolog bi iskreno obožavao da živi u društvu dovoljno jakih institucija i snažne kritičke svesti – poput društva Sjedinjenih Američkih Država – a koje sebi može da dozvoli čak i slobodno negiranje genocida i zločina. Naime, svi neonacistički sajtovi koji poriču Holokaust, ili pak zagovaraju novi, udobno su smešteni po američkim internet serverima i zaista ih štiti Prvi amandman američkog Ustava. I društvu ne preti kolaps i povratak u varvarstvo, sa Trampom ili bez njega. I prokleti Teksas je ponekad utopija. Ali, Evropa kojoj, valjda, (želimo da) pripadamo je neka druga priča. Evropsko tlo je natopljeno sa mnogo više krvi prolivene iz etničkih, nacionalnih, verskih i drugih razloga od onog severnoameričkog (da, uprkos starosedeocima i crncima). Stari svet ili matori kontinent zato sa dobrim razlozima instalira ove crvene lampice u svoja zakonodavstva. A mi? Činjenica da su se tolike društvene snage uzrujale i pokrenule zbog daleke mogućnosti da se kriminalizuje poricanje genocida nad Bošnjacima verovatno najbolje svedoči o turobnom, zlom i naopakom društvenom miljeu u kojem i dalje živimo. U primirju, a ne u miru. Jer tek bismo mi ovde, čije tlo još uvek otvoreno zaudara na usirenu krv, morali biti osetljiviji na genocid i njegovo negiranje. I obuhvatniji i oprezniji, kao i sa malo više skromnosti i stida.