Sloboda za pihtije!

Dakle, ka jednom običnom ili standardnom prigradskom selu na obodu Novog Sada. Pa ipak, baš ta je susedna i relativno palanačka Rumenka nedavno postala topos ili poprište egzistencijalne borbe za spas duše vernika i ostalih građana u Vojvodini i Srbiji. A sve to zbog svog „paganskog“ festivala u ime i u slavu – pihtija. Naime, ponosni Rumenčani iz mog komšiluka, za proleća već godinama organizuju tzv. „Pihtijadu“, lokalni festival i svetkovinu posvećenu spomenutom dimljenom mesu i iznutricama u želatinu. A svojevremeno ostvariše i neizbežni Ginisov rekord u najdužoj pihtiji na svetu, pa svaka čast.

Međutim, Srpska pravoslavna crkva i njen episkop bački Irinej – odnosno građanin Mirko Bulović – faktički su zabranili održavanje Rumenačke Pihtijade ove sezone. U najboljoj srednjovekovnoj tradiciji sujevernog mračnjaštva, građanima Rumenke je doslovno zaprećeno anatemom, ekskomunikacijom i zvonjavom mrtvačkih zvona ako se uopšte usude da organizuju svoj želirani festival. Odnosno, svoju prehrambenu zgodu u ime jedne sjajne vojvođanske, ali i globalne kulinarske tradicije. Bez trunke blama, izdato je i sledeće preteće saopštenje koje zaslužuje da bude preneto u svojoj bizarnoj celini: „Ukoliko organizujete ovu pagansku manifestaciju u toku posta, pravoslavna Eparhija bačka će objaviti saopštenje i pozvati vernike da stanu u odbranu svetog posta. Za vreme održavanja pihtijade, kapije porte hrama će biti zatvorene, a sa zvonika će se svakih pola sata oglašavati mrtvačko zvono. Svi članovi Upravnog odbora pihtijade biće anatemisani iz crkve, sveštenik neće ulaziti u njihove domove, jedino će im biti dozvoljeno krštenje dece jer ona nisu kriva za greh i ludost roditelja.“

Čekajte, zaista? Mrtvačko zvono? Anatema? Greh i ludost? Pobogu i gospođi pomiluj, čemu ovaj povratak u inkvizitorski narativ u nekakvom kao 21. veku, a da ne dolazi od Islamske države? Čekaju li nas možda i pozivi na krstaške ratove ili na spaljivanja veštica i jeretika? „Pravoslavna država Srbije i Srpske“ sa pratećom crkvenom policijom? A sve to zbog banalnih iznutrica umuljanih u beli lukac? Slično se bilo dogodilo i sa odlaganjem „Kulenijade“ u Baču, kao i sa višegodišnjim pritiscima na „Kobasicijadu“ u Turiji, gde su isto mlatila mrtvačka zvona da rasteraju posetioce željne mlevenog mesa začinjenog kimom, a u prirodnom crevu. Sve je to prvorazredni skandal i nakarada vrištećeg klerikalizma u Vojvodini i Srbiji godine gospodnje 2017. Dođavola, koji je to tačno patološki problem Srpske pravoslavne crkve sa raznim vojvođanskim „-ijadama“? Sa tim zgodnim i najčešće fantastičnim festivalima lokalnog prehrambenog turizma koji uspešno dinamizuju inače zapuštene palanačke sredine? Da li su meso i mrs zaista baš toliko jeretičke i subverzivne prakse?

Zapravo, jesu. Jer, šta su uopšte te pihtije? Za one sa jeftinijim ulaznicama, u pitanju je jedna preukusna želatinasta, lepljiva i pomalo ljigavo-mrdajuća masa od svega i svačega, obilato začinjena belim lukom i paprikom odozgo. Sastavljena je mahom od svinjskih „otpadaka“, odnosno od navodno „manje vrednog“ svinjskog mesa i iznutrica – papaka, glave, ušiju, njuške, kožure, tetiva i ostalog. Iako majstori pihtijaškog zanata u dotične umeju da ture i komade kolenice i dimljenog mesa, sve na polzu čovečanstva. Detaljni i precizni recept za pihtije pronalazi se još u jednom srednjovekovnom francuskom kuvaru iz 14. veka, pošto se i tada bilo skapiralo da stvrdnuti želatin čuva meso od kvarljivih bakterija. Aspik, hladetina, studenjina, holodec, pifti, pihti – ovo je bio i ostao kulinarsko vešti metod čuvanja mesa i iznutrica od Pariza do Nepala. Mnogo stariji od većine teoloških dogmi i propisa.

Na Balkanu, pihtije su i tradicionalna kafanska hrana, „komfort fud“ (hrana za utehu), baš kao i tipično slavsko predjelo, bar za one koji znaju znanje. S tim u vezi, čuvena je i fraza da „Pihtije idu s godinama.“ Drugim rečima, posredi je mudri stav da ova iznutrična delicija obično nije baš svačija „šoljica čaja“. Bar dok čovek ne zađe u te neke zrelije, iskusnije i suvislije godine ispunjene jednom sveobuhvatnom refleksijom o sebi i o smislu života, pa i o onome šta trpa u stomak. Nasuprot pomfritu, pljeskavici od soje ili „Cezar salati“, bez glutena naravno, posredi jeste svojevrsni rizik i nelagoda, baš kao i kardiovaskularni izazov. Sve dok se definitivno, epifanično i bezrezervno, ne shvati sva suština čari ukusa, gurmanluka i masti, odnosno te neke mrsi i slasti.

I upravo u toj činjenici sadržana je sva politička i verska subverzija njihovog gurmanskog veličanstva Pihtija. Čega su samozvani predstavnici gos’n boga na zemlji zapravo i te kako svesni. Uprkos bizarnim anatemama i komičnim kletvama iz nekog drugog i posve mračnijeg doba. Jer, ko god da je probao i zavoleo pihtije, taj jeste u startu jeretički sumnjiv i političko-verski nekorektan. Pihtije vaistinu nisu za svakoga, već samo za odabrane individue koje uporno odabiraju carstvo zemaljsko ispred onog nebeskog. Sve to umesto malicioznih mitologija stvorenih sa namerom da kontrolišu i da disciplinuju. Orson Vels je navodno bio rekao „Ne pitajte šta možete da uradite za svoju zemlju, pitajte šta ima za ručak.“ Rumenački pihtijaši zato jesu hrabri subverzivci koji umesto odricanja i samožrtvovanja, umesto kraljeva i popova, radije uživaju i žvaću svoj amalgam mesa, belog luka i masti, dok vlast i okolinu propitkuju šta ima za ručak.

U celoj drami oko zabrane Rumenačke Pihtijade, radi se o kosmičkoj borbi za duše (ne)vernika, a koja bespotrebno deluje kao borba za zagrobni život i ovozemaljsku smrt. A, tačnije, radi se o pravu na monopol na trgovinu ljudskim dušama. Što je borba u kojoj bogohulni i bezbožni gurmanluci već stolećima, i sve češće i jače, ostvaruju svoju sekularnu pobedu. Jer su prasetina i škampi (pa i teletina i junetina za one iz Indije) naprosto toliko prokleto ukusni. Drugim rečima, u pitanju je borba za društvenu moć i za društvenu kontrolu, pošto razne sekularne prehrambene i turističke svetkovine po Vojvodini uspešno razaraju crkveni monopol kada je o tom nekom životu i smrti reč. Naime, „sveti post“ – iako je i sam još jedna paganska tradicija, rame uz rame sa slavama i badnjakom i ostalim šatro pravovernim praksama – predstavlja sredstvo dominacije nad ljudima i njihovim slasnim strastima. U pitanju je podlo sredstvo kontrole nad telom i nad čovekovim sekularnim željama za zadovoljstvom blagoutrobija. Naprosto, umesto da organizatori i hodočasnici vojvođanskih „-ijada“ ponizno i skromno iščekuju smrt i strašni sud, dok usput plaćaju danak za sva svoja krštenja, svadbe i sahrane, oni bi radije da u međuvremenu proslavljaju život, najbolje što umeju. Zar je to zaista toliki greh? I zato, najdraže rumenačke komšije ovog sociologa i kolumniste, oduprite se zabranama i anatemama, u ime života i sekularne mrsi koja tom životu pripada!

Najzad, proces klerikalizacije u Srbiji se nažalost očvrsnuo i zgusnuo baš poput tih famoznih pihtija. Zato treba da nepokolebljivo i hrabro branimo slobodu mislećih i slobodnih ljudi sa šlaufima oko stomaka. Svih onih Sapijensa koji radije uživaju u telesnim zadovoljstvima i prolaznim vrednostima, nasuprot teroru zatucanih bradonja u mantijama. Religija mora da bude i da ostane privatna, lična i intimna stvar, dok crkva nema šta da radi u našim školama, ambulantama, klinikama, ministarstvima i badnjakovanim predsedništvima. Baš kao ni po našim spavaćim sobama i nedeljnim trpezama, osim ako je tamo sami ne pustimo, neuki i uplašeni kakvi neretko jesmo. Neophodno je da se usprotivimo klerikalizaciji naše države i društva, baš kao i klerikalizaciji naših života, jednih jedinih koje imamo. Rumenačke pihtije su zato jedan vrhunski i savršeni simbol otpora. Želirani komadići iznutrica, dimljenog mesa i belog luka su metafora za život, umesto smrti. Jer, život konačno i jeste poput pihtija – nezgodan i mastan, začinjen i ljutit, lepljiv i izazovan, sa tek povremenim komadićima kvalitetnog i onog nekvalitetnog mesa u gnjecavom i kolebljivom okruženju. Živeo Rumenački put ili put koji su odabrali Rumenčani! Pravda i sloboda za pihtije!