Smak sveta

Radi se, naravno, o Velikom hadronskom kolajderu (sudaraču) ili LHC (Large Hadron Collider) i eksperimentima koji se u dotičnom obavljaju. Samo četiri stotine godina nakon rođenja oca moderne fizike (i, verovatno, ukupne nauke), Isaka Njutna, čovečanstvo ima priliku da sazna odgovore na ova prva pitanja. Prva u svakom smislu te reči. Nažalost, isto to čovečanstvo se radije bavi ovim poslednjim i eshatološkim – da li će i kada sve otići do đavola. Ovo je uvredljivo i nekako tužno.

Tužno je zato što medijsko izveštavanje o LHC danas prate budalaste opaske o crnim rupama koje će progutati planetu, o misterioznosti celog projekta, njegovoj beskorisnosti, o ovom fantastičnom uređaju kao o najskupljoj i najopasnijoj „igrački“ na svetu kojem se zbog toga bliži kraj. Istinska crna rupa koju otkriva LHC ona je između suštine, vrednosti i značaja nauke i medijskih napisa o njoj. Laprdanjima poput onih o LHC perpetuira se fiktivni jaz između nauke i običnog čoveka, time što se nauka predstavlja kao nešto strašno, opasno, mistično, beskorisno i skupo. Na ovaj način, potcenjuje se i vređa nauka, ali i običan čovek. Nezabeleženi razvoj čovečanstva, ljudski životni vek i njegovo blagostanje, neraskidivo su povezani sa razvojem nauke i tehnologije.

Sve to mnogo govori i o medijskom izveštavanju kao takvom. Umesto zadivljujuće i nesumnjivo atraktivne priče o tome kako u gigantskim detektorskim komorama fizičari sudaraju snopove protona jednako gigantskih energija da bi u potpunosti razumeli svet oko nas – radije se pribegava novom milenarizmu i kataklizmi. Naravno, moguće je razumeti kako je ljudima lično važnije da saznaju da (li) će svetu doći kraj nego da jednom zauvek saznaju od čega je taj svet zaista sastavljen. Kako je interesantnije doznati ima li smisla otplaćivati onaj kredit svakog meseca nego da li zaista postoji Higsov bozon, čak i ako znamo da dotični razotkriva suštinu egzistencije svega postojećeg. Problem, dakle, nije u tome. Već u činjenici da smak sveta usled delovanja LHC kao mogućnost uopšte ne postoji. Nema apsolutno nikakve šanse da svet bude uništen ili „progutan“ aktivnostima Velikog hadronskog kolajdera. Svi naučnici kojima je postavljeno ovo pitanje, nakon uviđavne nervoze zbog glupog pitanja, odgovoriće isto: nema razloga za strah; LHC neće uništiti svet. „Pa naravno, kada su i oni deo zavere“, reći će mnogi pod naletom odsustva logike. A na mestu gde se nalazi LHC, u Evropskoj organizaciji za nuklearna istraživanja (CERN) kao najvećoj laboratoriji za fiziku elementarnih čestica na planeti, stalno je zaposleno 2.600 ljudi, i u sve je uključeno još 8.000 naučnika te planete. I oni imaju svoje porodice, kuće, automobile, omiljene restorane, foto-albume, muškatle na terasi i ribice u akvarijumu. Predstaviti sve njih kao ignorantne zlikovce koji aktivno rade na uništenju svega jednostavno je podlo koliko i budalasto.

Medijsko nepoverenje u činjenice, uz nago neznanje, stvarni je problem situacije oko ovog najnovijeg kataklizmašenja. Jer, pomisliti da LHC može stvoriti crnu rupu koja će uništiti planetu znači imati crnu rupu u svom znanju iz fizike. I uprkos više puta iznesenim i jasnim argumentima, činjenicama i dokazima u vezi sa CERN, diskursići o smaku sveta ostaju uporni i popularni. Činjenica da su nam neinventivna lupetanja a la Den Braun interesantnija od kreativnosti i bistrine uma jednog Ajnštajna, Bora ili Fajnmana svedoči o crnim rupama u našim vrednostima. Odnosno, o zjapeće crnoj i crno zjapećoj rupi koja postoji između javnosti i naučnika, to jest nauke. I ta činjenica je zapravo ona koja je potencijalno opasna. U toj crnoj rupi neznanja i nepoverenja u nauku leži mogućnost istinske, mada puzajuće kataklizme i kraja sveta kakav poznajemo. Socijalnu istoriju je moguće posmatrati kao društveno vreme podeljeno na periode u kojima je dominiralo saznavanje istine, i u kojima je dominirao strah od istine. A čovečanstvo je napredovalo kada je istinu radije saznavalo. Nemojmo se plašiti istina o svetu i nama samima. I uz sjajni „Smak svita“ splitskih T.B.F., prigrlimo je i uživajmo u njoj.