Smeh i ostale zaraze

Svi poznajemo taj osećaj ili situacije kad ne možemo da se odupremo smejanju, čak i ako je to neprikladno.

U čemu je kumst ili fazon sa tim glupavim, a opet sjajnim i neobično zaraznim HAHAHA zvukom u razgovoru, susretu i širem društvu?

Otkud to nekontrolisano kikotanje ili pak eksplozivno cerekanje, odnosno grohot iz grla, želuca i srca?

Stanje kad se zacenimo od smejanja, te se grlimo i vešamo o svoje bližnje tokom dobrog vica i duhovite priče, zezanja, anegdote ili šale?

Primalno kao kod primata, glasne žice tada glasno vibriraju, oči nam zasuze, lice i dijafragma se grče, borimo se za vazduh, cepamo se, kreveljimo i grokćemo od smeha.

A ponekad i bešika ume da popusti.

Filozofi od Platona i Aristotela, preko Hobsa i Loka, sve do Anrija Bergsona, pokušavali su da razumeju humor ili da intelektualno objasne šta je to uopšte smešno.

Međutim, sociologe interesuje kako se to smeh viralno prenosi i širi tokom susreta među ljudima.

Poenta je u upadljivoj zaraznosti smeha, u smejanju kao jednom društvenom činu.

Jer, smejanje se isključivo obavlja u društvu.

I praktično je nemoguće da se ne nasmejemo kad se smeju svi oko nas.

Čak i ukoliko se smejemo dok smo potpuno sami, mi opet reagujemo na neku društvenu situaciju ili na druge ljude.

Na duhovitu knjigu koju tada čitamo, na karikaturu u novinama, emisiju na televiziji, tvit ili mačiće na internetu, te kad se prosto prisećamo ili zamišljamo situaciju koja je smešna.

U suprotnom, smatra se da nismo sasvim zdravi, poput Džokera u novom filmu, ili poslovičnog ludog na brašno.

Ovaj društveni karakter smeha implicitno prepoznaju i Holivud i Netfliks.

Upravo zato tvorci humorističkih serija nasnimavaju i puštaju snimak smejanja publike u pozadini, sa namerom da izazovu isti osećaj i ponašanje kod gledalaca.

Smeh stimuliše smeh.

Uostalom, fizički je nemoguće da – zagolicamo sami sebe.

I svako pričanje vica ili smešne anegdote u društvu zapravo je kolektivni poduhvat ili ritual u kojem saučestvujemo svi zajedno.

Jedno recipročno i sinhronizovano prebacivanje loptice između govornika i publike, interaktivni teatar ili dramaturgija, gradualno osnaživanje vica sve do klimaksa, pančlajna ili katarze.

Dok postoje i svedočanstva o odistinskim – epidemijama smeha.

Kao npr. u Tanzaniji 1962, i kada se smejanje učenika prenosilo od škole do škole, i tako danima i nedeljama.

Jednostavno, ne možemo a da se ne pridružimo ostalima u smejanju.

Osmeh se nekontrolisano razvlači, a lice se krivi i kezi gotovo samo od sebe.

Smeh je urođena i univerzalna ljudska osobina, ali i stvar koju delimo sa nekim drugim životinjama.

Neuronaučnik Jak Panksep proveo je karijeru legendarno golicajući pacove u laboratoriji.

Smeju se i naši najbliži rođaci poput šimpanzi, npr. kad beba šimpanze juri za alfa mužjakom u grupi, a ovaj šatro uplašeno beži i izdašno se kikoće usput.

I ljudi i ostali primati smeju se tokom igara vijanja, rvanja ili golicanja, ali i igre iznenađenja poput žmurki i pokrivanja očiju rukama, odnosno, Pogodi ko je? ili Sad me vidiš, sad me ne vidiš?, sa novorođenim bebama čovekolikih majmuna.

Primatski se smejemo i na neočekivane veleobrte, poput saplitanja o koru od banane, bilo u džungli, bilo u onom Najsmešnijem kućnom video uratku na televiziji.

Dok smejanje nije i jedina društvena zaraza koju poznajemo.

Na primer, podjednako zarazno je i zevanje.

I mi sami zevamo kad vidimo da zevaju drugi ljudi, pa i naše mačke i psi kao kućni ljubimci.

Zatim, ljudske bebe će se instinktivno plaziti ako se isplazi njihov roditelj ili staratelj, odnosno sinhronizovano tapšati rukama tokom igre Taši-taši-tanana.

Svoje ponašanje zarazno sinhronizuju i oni odrasli ljudi tokom npr. romantičnog sastanka.

Usklađuju svoj hod u dugoj šetnji, dodirivanje, ton u glasu i prekrštavanje nogu, baš kao što i sinhronizovano večeraju, đuskaju i plešu i, ukoliko im taj ceo ritual uspe, vode ljubav posle.

A nema snažnije i emocionalno zaraznije ritmičke sinhronizacije tela i ponašanja od one koja se odvija tokom seksualnog odnosa između dve osobe.

Ljudske emocije i telesne reakcije naprosto su izuzetno zarazne ili odistinski viralne tvari.

Da, smejemo se zajedno sa nasnimljenim smehom u humorističkoj TV seriji, ali isto tako i plačemo tokom tužnog filma ili nekakve ljudske drame.

Neretko zaplačemo samo na prizor tuđih suza.

Slično saradljivo je i sa razmenom darova, a ne samo smeha i suza.

Ili prirodnim nagonom za deljenjem hrane, te potrebom za pićem i jelom u društvu.

Dok su usamljenici za šankom ili kafanskim stolom predmet neobičnih tabua.

Veoma je nelagodno, ili nas i same zaboli, kad vidimo iglu kako ulazi u tuđu venu.

Ili kad muškog glumca šutnu u međunožje u akcionom filmu.

Isto kao što se i seksualno uzbudimo na trljanje sasvim tuđih genitalija u onom pornografskom.

A sve su ovo samo fiktivne pokretne slike, tek jedinice i nule na ekranu kompjutera ili digitalne kablovske televizije!

Osećamo čak i posramljenost i stid zbog drugih ljudi, i nazivamo to transferom blama.

Ili tzv. krindžom, kako veli omladina.

Ljudi su bića koja osećaju, ali i koja – saosećaju.

I što je važna lekcija za tekuću pandemiju i društveno distanciranje.

Primera sinhronizovanog društvenog ponašanja ljudskih životinja ima tušta i tma i mimo smejanja ili plakanja (od smeha) na viceve, odnosno na smešne, tužne ili seksi medijske sadržaje.

Kao i van džungle i plesa urođenika, podjednako i u našem urbanom, (post)modernom i (post)industrijskom društvu.

Na primer, kad publika na koncertu zapeva zajedno sa bendom, te usklađeno povadi upaljače tokom balade, što proizvodu buru emocija.

Kad navijači na stadionu takođe sinhronizuju svoje pesme, transparente i pirotehnike.

Ili se sinhronizovano krste, pevaju, mole, sedaju i ustaju u crkvama.

Prisetimo se i kako smo, kao primati zarobljeni po svojim betonskim kavezima, bili kolektivno aplaudirali lekarima u prvom talasu epidemije.

I nije li ovo sinhronizovano tapšanje dlanovima među Sapijensima proizvelo jedno zarazno osećanje solidarnosti, empatije i krajnje emotivno stezanje u grlu?

I upravo u tome je i kvaka naših sveprisutnih društvenih zaraza.

Naime, zarazno smejanje, zevanje, plakanje, blamovi ili aplauzi na muzičkom koncertu ili na terasi tokom pandemije, svedoče o izuzetnoj ljudskoj osetljivosti na – druge ljude.

Jer naše prirodno okruženje, naša ekologija i ekosistem u kojem smo evoluirali, pre svega jesu ti drugi ljudi.

Naša deca, žene i muževi, naši roditelji i srodnici, ali i naši prijatelji, susedi, sunarodnici i čovečanstvo u celini.

Jer mi, ljudi, nismo Robinzoni Krusoi.

Niti smo sami kao kutnjaci ili kao vukovi u gori.

Nijedan čovek nije pusto ostrvo.

Svi smo mi i telesno, mentalno i emocionalno međupovezani.

I to se ogleda u našim telima, mislima, osećanjima i društvenim ponašanjima.

Svi ovi procesi uzajamnog saosećanja, ritualnog svezivanja, telesnog usklađivanja i sinhronizacije, tog društvenog smeha, radosti ili tuge među ljudima zapravo svedoče o jednom neverovatnom kapacitetu ljudske životinje za – empatiju.

Za solidarnost, bliskost, intimnost, simpatiju i ljubav.

O svemu tome, i o navedenim primerima, sjajno je pisao čuveni primatolog Frans de Val u studiji Doba empatije: Lekcije iz prirode za pristojnije društvo (2009), ali i sociolozi od Emila Dirkema do Rendala Kolinsa.

Mnogi mislioci u istoriji pogrešno su smatrali da je za empatiju, saradnju i solidarnost, pa i za bratstvo i jedinstvo među ljudima, potreban nekakav poseban trud ili nadnaravni napor.

Neko specijalno vaspitanje ili pak versko i moralno obrazovanje.

A nije.

Ljudsko društvo nije stalna borba za opstanak (i kapitalistički profit), a koja navodno postoji u mater prirodi.

Kooperacija i empatija među ljudima zapravo su toliko ukorenjene u našim telima i njihovim ponašanjima da će uvek da eksplodiraju ili bar vremenom ižđikaju.

Otprilike kao zarazni smeh ili bar osmeh u uglu usana.

Usred epidemije, razmišljajmo onda i kao evolucioni biolozi ili vanzemaljski antropolozi, a ne samo kao kriznoštabni lekari i epidemiolozi.

Ljudi su jedne krajnje saradljive i saosećajne životinje koje se usput i zajedno, zarazno smeju, zevaju, igraju, raduju, blamiraju, plešu, vode ljubav, tapšu i plaču. Bilo u društvu ili sami pred TV ekranima. Empatija je naša priroda i naša sudbina.

Na nas izdašno utiču tela i ponašanja ljudi koji nas okružuju, i mi nesvesno reagujemo na njihov smeh, radost, sramotu, sreću, strahove i tugu.

I to je ona stvarna i vaskolika epidemija ili zaraza ljudskog društva u kojoj konstantno živimo i nazivamo je životom.

Mi, ljudi, uopšte nismo toliko racionalne, koliko smo (sa)osećajne i društvene životinje.

I sasvim prirodno uživamo u zajedničkom smehu, kao i u svim ostalim društvenim zarazama.

Pa hajde onda, poželimo jedni drugima mnogo više te prirodne empatije i solidarnosti, zagrljaja i poljubaca, kao i više druženja u ovoj novoj godini.

I više onog zaraznog smeha, moliću.