Smrt je demokratska

I svejedno mu je da li se širi po Davosu ili Lagosu, po univerzitetu ili manastiru.

Čak i ako disproporcionalno zaražava one siromašnije ili tamnoputije ljude, sve to je zbog naših društvenih razlika, a ne zato što sam virus pravi razlike među svojim žrtvama.

Od kovida 19 podjednako umiru ljudi svih društvenih klasa, rasa, nacija, kao i – vera.

U istom su riziku i vernici i ateisti.

I verske vođe su bespomoćne jednako kao i svi ostali.

U okvirima Srpske pravoslavne crkve, od koronavirusa redom umiru njeni visoki zvaničnici poput episkopa valjevskog Milutina, mitropolita Amfilohija, raščinjenog episkopa Artemija, pa i samog patrijarha Irineja.

I u Pećkoj patrijaršiji zaraženo je deset (a preminula je jedna) monahinja. Sve to pogađa i onespokojava mnoge vernike, i one koji se tako osećaju.

Kad su ljudi gladni i bez posla, kad boluju od smrtonosne bolesti ili bolesti zavisnosti, kada žive u nesrećnom braku ili oblasti zahvaćenoj ratom, oni se prirodno osećaju bespomoćno i beznadežno. Tada im natprirodna ili religijska vera u svemoćnog i dobrog boga (koji se jedini brine o njima) može pružiti osećaj utehe i nade.

Otprilike poput jednog psihološkog flastera, vitamina ili dodatka ishrani, te smirujuće kreme ili masti.

Karl Marks je još u 19. veku isticao da su mnogi siromašni, bedni i eksploatisani ljudi religiozni zato što na ovaj način tragaju za nekom vrstom bega ili izlaza, tog poslovičnog opijuma za narod.

I za Zigmunda Frojda u Budućnosti jedne iluzije (1927), ljudi veruju u boga zato što u svetu koji je ispunjen patnjom radije zamišljaju moćnu i brižnu očinsku figuru koja ih štiti i bezuslovno voli.

A sve to potvrđuju i savremena društvenonaučna istraživanja, poput studije Sveto i sekularno Ronalda Inglharta i Pipe Noris (2012).

Oni ljudi koje žive u neizvesnim, rizičnim i opasnim okolnostima, ili u društvima sa visokim stepenom siromaštva, bolesti, kriminala i političke nestabilnosti, naprosto su religiozniji od onih ljudi koji žive u komparativno bogatijim, bezbednijim, stabilnijim i zdravijim društvima.

I otuda je mnogo više vernika u Etiopiji nego u Švedskoj, Bangladešu nego u Japanu, i Rusiji nego u Francuskoj. Veštim i veličanstvenim rečima, religija za Marksa zato nije samo opijum, već i jedan – „uzdah ugnjetenog bića, srce sveta bez srca, i duša onih bezdušnih uslova života“.

I sad, pandemija koronavirusa, kao i smrt verskih figura od kovida 19, predstavljaju poveći mentalni izazov, posebno za pobožne ljude. Dosad je šezdeset miliona ljudi zaraženo, a čak 1,4 miliona ljudi umrlo od ove užasne bolesti.

Zatvaraju se škole, fakulteti, firme, kafane i restorani.

Ljudi gube poslove, izolovani su od porodica, distancirani od prijatelja, zabrinuti su i uplašeni.

Međutim, pitanje je zašto i dobri i svemoćni bog dopušta ovu globalnu patnju i umiranje?

Zašto ne sprečava tekuću pandemiju, i komotno ubija čak i one individue koje su mu verovatno najbliže – monahinje, episkope i patrijarha samog?

Hm, možda, samo možda, zato što tog boga uopšte i – nema?

Drugim rečima, i dopadalo nam se to ili ne, smrt episkopa i patrijarha SPC upadljivo ilustruje i tvrdu nadmoć razuma nad dogmom, znanja nad verom, epidemiologije nad teologijom, te fizike nad metafizikom.

Jer, u smrti od koronavirusa, patrijarh Irinej simbolički jeste (p)ostao – Miroslav Gavrilović.

Samo čovek od krvi, mesa i imunskog odgovora, prepušten rukama moderne nauke, medicine i konzilijuma lekara.

S tim u vezi, na jednoj fantastičnoj karikaturi iz grčkih (društvenih) medija, u sredini crteža nalazi se naučnik koji gleda kroz mikroskop, u potrazi za vakcinom.

Oko njega stoje verske vođe i poručuju mu: „Sine, molim te požuri, moramo da kažemo ljudima da su njihove molitve uslišene!“

Što ne znači da utehe nema, naprotiv.

I bezbožni nevernici poput ovog sociologa i kolumniste takođe imaju svoja verovanja.

I pitaju se i brinu o zdravlju i bolesti, sreći i ljubavi, dobru i zlu, o smislu života i besmislu smrti. Samo što odgovore na ta pitanja obično ne pronalaze u religijskoj veri, svetim knjigama ili kod verskih autoriteta, već u razumu, nauci i sekularnom humanizmu (pa i egzistencijalizmu filmova Vudija Alena).

Kod tog čove za mikroskopom, a ne onih oko njega.

To jest, u primeni razuma, logike i naučnih dokaza na razumevanje univerzuma, kao i na rešavanje ljudskih problema i društvenih nedaća.

Mi, sekularni humanisti, nemamo drugog izbora osim da verujemo akumuliranom ljudskom znanju, lekovima, vakcinama, ali i jedni drugima u periodu tekuće zdravstvene i društvene krize.

Međutim, ovo je verovanje zasnovano na činjenicama, kao i na ljudskoj istoriji.

Od Naučne revolucije pre samo 400 godina do danas, čovečanstvo jeste bilo proizvelo neverovatna otkrića, znanja i mudrosti koja su i rešila i sprečila nebrojene belosvetske probleme.

I koja su nas učinila dugovečnijim, zdravijim, i srećnijim ljudima i društvima.

Mi, ateisti i sekularni humanisti, u tome pronalazimo svoju utehu i nadu.

Istovremeno, možda i nije skroz tačno da su i pobožni i bezbožni u sasvim istom riziku od kovida 19.

Prema istraživanju Kancelarije za nacionalnu statistiku, najmanja smrtnost od koronavirusa u Velikoj Britaniji zabeležena je upravo kod ljudi koji se izjašnjavaju kao – ateisti.

A najveća smrtnost kod onih osoba koje se izjašnjavaju kao muslimani, a zatim kao Jevreji, hinduisti i Siki.

Hrišćani su tu negde u sredini.

Ali, pre nego što epidemiološki spalimo Biblije, Kurane i Talmude, a prigrlimo mitropolita Ričarda Dokinsa i arhimandrita Kristofera Hičensa, jasno je da se ni ovde ne radi o samoj religijskoj veri, niti o narajcanom odsustvu iste.

Ne, radi se jedino o ljudskom ponašanju usred pandemije.

Savremene ateiste obično čine i oni slojevi stanovništva koji su, u proseku, obrazovaniji, imućniji, urbaniji i sa više poverenja u nauku.

Samim tim i sa više poverenja u propisane epidemiološke mere – te ih se više i pridržavaju.

Ateisti su neretko i ljudi koji su komparativno manje uronjeni u srodničke i tradicionalne zajednice zasnovane na susretima licem u lice, za razliku od mnogih britanskih muslimana i Jevreja u toj statistici.

Sociolog Emil Dirkem je još u 19. veku objasnio zašto se evropski protestanti samoubijaju najviše, katolici srednje, a Jevreji najmanje – zbog karaktera njihovih društvenih zajednica, a ne njihovih religija.

Drugim rečima, nije ni ateizam taj koji nas štiti od kovida 19, isto kao što to nije ni teizam.

Štiti nas jedino to kako se ponašamo u društvu i zajednici.

Virus uopšte ne benda naše teologije, već jedino naše fiziologije i sociologije.

Smrt poglavara neke crkve nesumnjivo je potresan događaj, bar za pripadnike te crkve.

Ali u pitanju jeste i događaj koji bi morao da nas zamisli i mimo tradicionalnih okvira ili zona komfora u ovoj nekomfornoj krizi.

Poštovali njegovu svetost patrijarha Irineja ili njegovu svetost Vudija Alena, svetog Pavla ili svetog Pola Makartnija, biće da smo svi mi zajedno samo ljudi od krvi i mesa, i pod slepom i nezainteresovanom kontrolom zakona prirode.

Nema živih svetaca, i nema specijalno zaštićenih.

Jedino nas znanje, logika, nauka i tehnologija mogu spasiti u toj borbi sa jednim prirodnim mikroorganizmom.

Jer i naša su tela prirodne, a ne natprirodne tvari.

Dok, umesto bogova, živim svetom upravljaju naučni zakoni, materijalizam, determinizam i naturalizam.

Pred izazovom kovida 19, možda je krajnje vreme da se od pogleda u nebo okrenemo ka zemlji?

Jer od praha smo sačinjeni, i u taj prah se vraćamo?

Da li se bog onda radije otkriva u Svetom pismu ili u respiratoru za veštačko disanje?

U Mojsijevom gorućem žbunu ili u antipireticima koji snižavaju telesnu temperaturu?

Od bolesti i od zla izbavlja fizičko distanciranje, a ne metafizička molitva. Kao i mrska hemija: natrijum-stearat ili profani sapun, a ne alhemija svete vodice.

Supstance u budućim vakcinama, a ne transupstancijacije u svetoj pričesti.

Dođavola, veći uticaj na zdravlje ponekad ima mito od mitologije – sveti Džoni Voker na poklon, umesto svetog duha.

Ne spašava bog, već lekari i medicinske sestre.

Kao i vekovi akumuliranog i među ljudima prenošenog znanja po univerzitetima, udžbenicima i naučnim radovima.

Najzad, ukoliko konačno skapiramo da smo krajnje smrtna, a ne besmrtna bića, vodićemo i mnogo zdravije i mnogo srećnije živote na zemlji, umesto stalnog ciljanja na nebo.

Ako zagrobnog života nema, i ovaj život je onaj jedan jedini koji imamo, više ćemo brinuti o sebi, o svom zdravlju, i o svojim bližnjima.

I njegova svetost patrijarh srpski gospodin Irinej preminuo je kao – građanin Miroslav Gavrilović.

Bez raskalašne titule, odežde i kape, na infuziji, pod lekovima, ili na respiratoru.

Kao pacijent u modernoj bolnici, od posledica koronavirusa koji podjednako napada sve nas.

Dakle, preminuo je isto onako kao što umiremo i svi mi ostali, koji nismo ni svetosti, ni gospoda.

Smrt nas izjednačava i čini nas ravnopravnim i jednakim.

Smrt je demokratska.

Možda ima neke utehe u tome?