Sociologija rata

Rođen u Banjaluci (1969), Malešević je danas šef katedre za sociologiju na Univerzitetskom koledžu u Dablinu, član Irske akademije nauka, autor više od stotinu vrhunskih naučnih radova i na desetine nagrađivanih knjiga koje su prevedene na 15 jezika (a njih par i na srpskohrvatski). Malešević je verovatno najveći živi stručnjak na svetu za fenomen etniciteta i nacionalizma, kao i za tzv. sociologiju rata i ratovanja. Ali, pošto ovaj akademski sociolog ne analizira rat i nacionalizam na način na koji dotične razumeju ratoborne i nacionalističke elite Postjugoslavije, mi se ovde ne(dovoljno) ponosimo njime. Iako je čovek „svetski, a naš“ ili „naše gore list“, takoreći. Međutim, kad smo danas zapanjeni ratom u Ukrajini, i u medijskom šoku i neverici nastojimo da isti razumemo i objasnimo samima sebi, valjalo bi da konsultujemo nauku. Jer, sociologija ima mnogo toga suvislog i razboritog da kaže i na ratnu temu.

KRIVCI ZA RAT – LJUDI ILI NJIHOVE VLASTI: Šta su uzroci rata? LJudi ili države? Pitanje je filozofsko, koliko i sociološko ili naučno. U novovekovnoj filozofiji, izdvajaju se dva karakteristična mišljenja, ona Tomasa Hobsa i Žan-Žaka Rusoa. Za Hobsa, rat je naprosto stvar ljudske prirode, a prirodno stanje su opšte nasilje, pljačka i rat svih protiv sviju. Upravo zato, potrebni su nam država ili nekakva vlast da ukroti ovu goropadnu i nasilnu ljudsku prirodu, koja bi najradije da pljačka i ubija bližnjeg svog. S druge strane, za Rusoa, ljudska priroda je miroljubiva, pitoma i plemenita, a prirodno stanje su mir, ljubav i vaskolika harmonija. Uzroci rata se pronalaze u civilizaciji, industriji, ograđivanju teritorije, i modernom društvu u celini, a koji su čoveka učinili gramzivim, sebičnim i ratobornim bićem. Dakle, za Hobsa, moderno društvo je garant mira, reda i stabilnosti, zbog naše izvorno ratne prirode. Za Rusoa, moderno društvo samo iskvaruje izvornu dobrotu ljudske prirode. Ko je u pravu? Da li su za ratove krivi – ljudi ili njihove vlasti, pojednostavljeno rečeno? Šta smatraju dragi čitaoci i još draže čitateljke?

Pitanje uopšte nije banalno, i odgovor na njega progovara koješta o našim ličnim ideologijama ili pogledima na svet. Šta mislimo, da li su ljudi oko nas prirodno dobri ili prirodno zli? Da li su Sapijensi pre svega hipici ili krokodili? Zatim, da li je ljudska civilizacija mahom dobra ili loša izmišljotina? Da li nas ona kvari ili pak popravlja? U popularnoj imaginaciji verovatno preovlađuje Ruso, i jedan romantičarski stav da se valja „vratiti prirodi“ po svaku cenu. Ali, nisu retki ni hobsovci za koje je čovek, prepušten samom sebi, jedna kvarljiva roba, varvarin i divljak, pa ga valja kultivisati ili civilizovati. I sad, ova debata traje jedno 250 godina. A umemo li bolje od toga i od ovakvih spekulacija? Tu na scenu stupaju Malešević i savremena sociologija rata.

RAT JE DRUŠTVENA ČINJENICA: Kako u istoimenoj studiji, Sociologija rata i nasilja (Cambridge University Press, 2010, sa prevodima na hrvatski, turski, persijski, kineski i arapski jezik) izuzetno argumentuje Malešević – rat nije proizvod ni ljudske biologije, ni ljudske psihologije, pa ni nekakvih društvenih boljki. Iako, laički, rat razumemo upravo tako – kao rezultat prirodne agresivnosti, spoznaje ili emocija ljudske životinje, odnosno falinki ljudskog društva. Ma kakvi i šipak. Rat je društvena činjenica par ekselans. I rat je društvena institucija koja pre svega podrazumeva: 1) društvenu organizaciju i 2) društvenu ideologiju (koja opravdava rat). Jer, ljudi po prirodi nisu naročito voljni da ratuju, niti da bivaju nasilni. Društvena organizacija velikog obima (u vidu države-nacije), i prateće ideologije (nacionalizma), transformiše osobe u ratnike, ubice i zločince. I upravo se to događa u Ukrajini danas. I događalo se tokom ljudske moderne istorije, i ne namerava da prestane.

O tome je detaljno pisao još Maks Veber, navodno omiljeni sociolog Aleksandra Vučića. U modernom društvu, tradicionalni oblici delanja i ponašanja (zasnovani na srodstvu, običajima ili tradiciji) transformišu se u moderne racionalne birokratije – i koje su zasnovane na apstraktnim pravilima, zakonima, hijerarhiji, administraciji, disciplini i znanju. Ali, poreklo ove mrske i bezlične birokratije nije toliko u (protestantskoj) veri, kulturi ili kapitalizmu, koliko u vojsci. Uostalom, prva obavezna i masovna mobilizacija u istoriji bila je krajnje nedavno – u Francuskoj, u ratovima nakon revolucije (1793). Bez društvene organizacije velikog obima, odnosno države kao ključnog društvenog aktera obično ne govorimo o ratu, već o nekakvim bunama i ustancima, upadima i prepadima, pljačkašima i razbojnicima. Nema stvarnih ratova u paleolitu, ili u 99 odsto ljudske prirodne istorije. Poreklo svakog rata jeste u organizovanoj državi, masovnoj prinudi, i pratećoj vojsci, koja se pojavljuje (tek) u neolitu, i od tada dramatično širi i uvećava – od Aleksandrovih falangi i rimskih legija, sve do savremenih profesionalnih armija.

Moderne društvene organizacije poput države monopolizuju upotrebu nasilja na svojoj teritoriji, pa (više) ne smemo da budemo nasilni prema susedu i njegovoj ženi ili imovini. U suprotnom, država će da bude nasilna prema nama. Ali zato, jedino država može da nas pozove u rat, i da nas regrutuje da pljačkamo, silujemo i ubijamo svoje susede. Naime, moderna država danas organizuje nasilje prema drugim grupama u obimu koji nije bio viđen u (pra)istoriji. Pa umesto da par srodnika pređu reku, opljačkaju zalihe i pokradu mlade žene drugom plemenu, stotine hiljada ljudi sada marširaju ka Ukrajini da urade isto to – i što je bilo nezamislivo u društvima malog obima, ili u društvima bez države. I onda, kada razmatramo rat u Ukrajini, moramo da obratimo pažnju na rusku državu, kao i na njihovu zvaničnu ideologiju. Zato što nijedno kolektivno nasilje ili rat ne mogu da uspeju ako se ne percipiraju kao pravedni. Pa u jednačinu ulazi politička ideologija, i koja će krvoločnog nasilnika i ubicu komotno pretvoriti u heroja ili idola. Ideološki sadržaj (verskih i kolonijalnih) ratova ranije su ispunjavale religija ili rasizam, dok je u modernom dobu u igri totalna ideologija nacionalizma.

NEMA RATA BEZ DRŽAVE NI DRŽAVE BEZ RATA: Genijalni čikaški sociolog Robert Park je još ratne 1941. pisao o „društvenim funkcijama rata“, a to su: 1) proširenje područja mira, 2) stvaranje političke moći koja je sposobna da taj mir sprovodi, i 3) uspostavljanje ideologije koja racionalizuje nasilje i kreira kult koji idealizuje novi politički i društveni poredak. Hm, sve tri tačke verovatno bi odmah potpisao Vladimir Putin. Prema sociologu Parku, ne samo što je moderna država-nacija nastala u ratu, već i njena ključna društvena funkcija ostaje priprema i sprovođenje rata. A, veli Malešević, sukobi i ratovi na ovaj način izoštravaju granice između grupa, učvršćuju stereotipe i slike građana o sebi. I koje zatim pomažu u negovanju identiteta etničkih grupa, te dugoročno doprinose stvaranju nacionalne svesti. Nema rata bez države i obrnuto – nema države bez rata. Samo u tome je sociološki kunst Putinove agresije. „I šta ćemo sad?“, rekla bi Konstrakta.

Dakle, rat nije posledica urođene agresivnosti ljudske životinje (koja je krajnje kilava i kukavička kad je reč o nasilju), zbog čega Hobs nije bio u pravu. Ali, rat nije ni ishod nekakve neprirodne civilizacije i nakaradne tehnologije, kao što je govorio Ruso. Pa samo valja da se vratimo prirodi, i postaćemo mirotvorci poput Gandija ili Lenona (koji su, obojica, zlostavljali svoje seksualne partnerke). LJudi nisu stereotipi iz filozofija Hobsa ili Rusoa, već Homo sociologikusi koji su podjednako skloni i sebičnosti i saradnji, i ljubavi i mržnji, i nasilju i pomirenju, pa i ratu i miru. Ključni faktor je društvo, odnosno gvozdeni kavez državne birokratije i vladajuće ideologije. I koji čoveka misteriozno i alhemijski transformišu u krvnika, kriminalca, pa i ratnog zločinca. Upravo zato, krajnje su pogrešni narativi koji rat u Ukrajini interpretiraju jedino kao svojevrsni produžetak nekakve lične svađe, zavade, nervoze ili Putinove psihologije, zanemarujući čitavu organizacionu složenost i ideološki sadržaj najnovijeg rata u Evropi. A da bismo to razumeli, treba nam – sociologija rata.

Još jednom, kako izvrsno ističe Malešević, rat je specifična društvena institucija koja koristi vojnu silu i prinudu u političke svrhe, i koja počiva na dva centralna stuba: društvenoj organizaciji (birokratiji) i društvenoj ideologiji (nacionalizmu). I to je tako. Putin je vojne intervencije i agresiju na Ukrajinu iskoristio kao (ne)vešti alat za legitimizaciju sopstvenog režima, kao i za konstrukciju identiteta Rusa i Rusije kao nove globalne velesile – što su države oduvek činile. I zato ratovi i nacionalizam nisu istorijska aberacija, abnormalnost, kuriozitet ili „privremena iritacija“, već dominantna matrica modernosti ili modus operandi modernog doba. Nacionalizam je ugrađen u strukturu moderne države, pa i u mentalnu arhitekturu modernog čoveka. Nažalost, nacionalistički ratovi su tu da ostanu. A hoćemo li najzad učiniti nešto povodom toga?