Solidarnost valja popravljati

 I bili zabrinuti zbog gubitka identiteta, tradicije, javnog morala i sličnih izmišljotina. Najveća navodna zabrinutost bila je ona o raspadu jedinstva među takozvanim narodom, u tom novom, modernom i posve otuđenom svetu. Tada se pojavljuje Dirkem sa svojom idejom o dva tipa društvene solidarnosti, karakteristične za dva tipa društva – predmoderno feudalno i moderno kapitalističko. Jedna je solidarnost prema sličnosti (predmoderna, „mehanička“), a druga po razlikama (moderna, „organska“). Ono što je Dirkem zapravo želeo da kaže bilo je da se u novom, modernom društvu neće izgubiti solidarnost ili jedan širi osećaj jedinstva među ljudima, već da će se taj osećaj i ta međuzavisnost samo transformisati. U modernom dobu, društvo će postati heterogenije, ljudi će raditi različite poslove, imati različita interesovanja i životne sudbine. Međutim, oni će i dalje biti okrenuti jedni ka drugima, zato što će još više zavisiti jedni od drugih. Biće solidarni baš zbog svojih razlika. I tih se razlika ne treba plašiti.

Bila je to hrabra ideja koja se dopala režimu spremnom na krupne reforme i ukupnu modernizaciju. I Dirkem biva postavljen za profesora na Sorboni, i to na jedini obavezan predmet za sve buduće profesore. Tada je uspeo da ostvari i lični cilj, da osnuje sociologiju, kao svojevrsnu nuspojavu ove društveno-političke podobnosti. Dirkemova ideja nije bila naivna niti neistinita, ma koliko odgovarala reformatorima na vlasti. I moderno društvo, sa svojim individualizmom, kapitalizmom, rascepkanošću, slabijom društvenom kontrolom i većim ličnim slobodama, takođe karakteriše društvena solidarnost. Odnosno, i u njemu postoji ona društvena nit koja povezuje pojedince, i čini da se društvo ne raspadne po šavovima egoizma i strogo ličnih interesa. Ona nit koja čini društvo mogućim.

Upravo ta nit, društvena solidarnost, narušena je dešavanjima u vezi sa fondom za prevenciju raka dojke Katarine Rebrače. I to u društvu koje već ima poteškoća oko sopstvene modernizacije. To da li je dotična manekenka sa dobrotvornim ambicijama zaista kriva za odsustvo tih ambicija pokazaće presuda, ali društvene posledice celog slučaja (p)ostaju šire i značajnije. Kao što je više puta primećeno, sklonost davanju nekog novca mnogim drugim dobrotvornim fondovima sigurno će se smanjiti. Uključujući tu i crkvu, zbog finansijskih vratolomija u Eparhiji raško-prizrenskoj. Čak je i kockanje u organizaciji države dovedeno u pitanje, zbog pojedinaca koji su visprenim tehnološkim papazjanijama prisvajali automobile. I sve to samo u proteklih par meseci.

Sve ovo su delići mozaika narušenog poverenja i solidarnosti među ljudima. Razumljivu nostalgiju za starim režimima prati i nostalgija za tom solidarnošću. Istinito ili mitologizovano, ali mnogi će se prisećati romantičnog doba u kojem se bez straha moglo pokupiti autostopera, ostaviti otključan automobil ili dati komšiji ključeve od stana pred put na more u Makarsku ili Poreč. Dok se danas i krađe sve ređe prijavljuju policiji, a maska od automobilskog CD-plejera nosi u džepu, gunđajući i nervozno. Sve to učini da moderno društvo zaista izgleda kao Divlji Zapad iz filmova Serđa Leonea. A ukoliko se ni humanitarnim fondovima ne može verovati, onda iz scenarija ispadaju i oni dobri, i ostaju jedino loši i zli. Tada sve podseća na Hobsov svet rata svih protiv sviju, sačinjenog od pojedinaca zainteresovanih jedino za sopstvene zadnjice i njihovo blagostanje. I sa suzom što ispada iz očiju ili klizi niz butinu priželjkuju se prošla vremena: salaši i seoske idile.

I zato valja čitati Dirkema. Pročitati da napukla solidarnost nije redovno stanje, već anomalija kada je o modernim društvima reč. Odnosno, da je solidarnost među ključnim karakteristikama moderne. Jer usled raspada društvenih veza, empatije i odnosa poverenja među pojedincima, mnogi će odbaciti moderno društvo kao takvo. Odustati od procesa modernizacije i poverovati na reč onima koji u modernom društvu vide svet nezainteresovanih, sebičnih i egoističnih pojedinaca. A nije tako. Moderna društvena integracija ili solidarnost na osnovu međusobnih razlika i dalje je solidarnost, ali je čine značajno slobodniji pojedinci. Kada napukne, valja je popravljati, a ne odustajati od nje.