Spasavanje redova Evra

Sintagma ili papirnata stvarnost „100 maraka“, sa misterioznom Klarom Šuman „Mona Lizinog“ osmeha na njoj, bila je i ostala poput mitskog bića, predmet realnih ili fiktivnih opklada po kafanama („aj se kladimo u 100 maraka“) i drugih komparacija („ne bih to uradio ni za 100 maraka“), odnosno univerzalna cena većine krupnijih potrepština, od prasića do cipela. Beše to zlatna poluga kao uzemljenje promenljivog sveta, simboličko merilo imanja i nemanja, života i smrti.



A onda se dogodio evro. Mudro lišen svih nacionalnih obeležja, pomalo bled i ispran i, pokazalo se, mnogo varljiviji i varijabilniji od marke. Međutim, u našim društvima skaradnih ekonomija, evro jeste preuzeo funkciju marke. Naime, cene ozbiljnih i vrednih stvari poput automobila i stanova i dalje se uredno izražavaju, mere i misle u evrima. Ko je još čuo za polovnog Mercedesa iz 2003. godine C klase koji se prodaje za 602 hiljade dinara? Dok je mečkina cena od 5.000 evra već nešto sasvim drugo i razumljivije. Isto je i sa vrednostima u kojima se meri i izražava štednja, a neretko i sama plata. A u (iznova) Crnoj Gori i na Kosovu i doslovno, tj. bez foliranja. Dakle, i evro je ubrzo postao univerzalno merilo, metar, aršin ili pedalj za sve što život znači. Ali, šta je sa njegovom simboličkom funkcijom? I u tim dimenzijama, evro je za Evropu od nemerljivog značaja. A samim tim i za nas po evropskim predgrađima i provincijama, uz sve naše kolektivne nostalgije i iskrivljena sećanja.



Evro nije samo skup brojeva ili crvenih lampica na kursnoj listi banke u komšiluku gde plaćamo struju i telefon. Niti je u pitanju neka priprosta birokratska zamisao smišljena u Briselu. Ne, evro je najbolje shvatiti kao jednu simboličku polisu životnog osiguranja građana Evrope i svih koji se tako osećaju. Polisu koju su Evropljani kolektivno uplatili i koju uredno plaćaju iz godine u godinu. Među stavkama tog simboličkog osiguranja nalaze se rizici od smrti usled poplava, zemljotresa i globalnog terorizma, ali i prvo i pre svega od obnovljenih evropskih nacionalizama. Šta to znači? U tehnokratskom i ekspertskom novogovoru evropske politike i birokratije, evro se isuviše često posmatra kroz (opadajuće) brojke u smislu kursnih lista, berzi, deonica, obveznica, kredita i ostalih fikcija. Ovo je pojednostavljeno i banalno tumačenje za brucoše ekonomskih fakulteta i raznih biznis škola. Stvarna brojka kojom treba meriti i procenjivati evro nije njegova trenutna vrednost kao valute u poređenju sa dolarom, juanom ili švajcarskim frankom. Broj koji treba imati na umu je stabilan, nepromenljiv i previsok: 30 miliona. Ovo je broj preminulih evropskih građana u tri decenije između 1914. i 1945. godine. I to je stvarno merilo evra, odnosno poražavajuća cifra zbog koje se evro i Evrozona moraju spasiti, sačuvati i ojačati.



Naime, učiteljica života nam je svedok, posleratna Evropa i Evropska unija sa njom, predstavljaju istorijski nezabeleženo i neupamćeno ostrvce stabilnosti, prosperiteta i mira. Ključnu ulogu u tome igrala je i igra zajednička valuta Nemaca, Francuza, Italijana, Austrijanaca, Španaca, Holanđana, Grka i ostalih. Dakle, da, ekonomija Evrozone je druga najveća ekonomija na planeti, ali je ona i nešto mnogo više od tinejdžerskog merenja dužine i obima BDP u toaletu globalnog kapitalizma. Iza fensi-šmensi vokabulara ispeglanih kreatura koji izgledaju kao likovi sa reklame za kredit, i iza zbunjujućih reči poput „monetarna unija“, „fiskalna integracija“ i „kriterijumi konvergencije“, kriju se vrednosti saradnje i pomirenja. I svojevrsni zalog ili osigurač za pametno planiranu budućnost nakon hiljadugodišnjeg iskustva ratova koji su krvlju natapali evropsko tlo.



Sve ovo ne znači da će, ukoliko evro(zona) propadne, Evropljani ponovo iskopati rovove i igrati se Verduna ili Some, blickriga ili dana D. Ali nije na odmet biti oprezan, kao što bi i evropska porodica mogla da nauči nešto od svog neozbiljnog, neposlušnog i daljeg rođaka – Balkana. Jer, dok je trajala, i posleratna Jugoslavija je bila relativno skladna i prosperitetna unija raznih naroda i narodnosti. Ali kad je jednom krenula da se raspada, isti ti narodi su veoma brzo zaboravili na centralno promovisano bratstvo i jedinstvo. Sve je počelo ekonomskom krizicom i ljubomornim zagledanjem u dugove i budžete, uz paralelno pumpanje nacionalističke retorike. Prebrojavanje novca u džepovima ubrzo je ustupilo mesto prebrojavanju krvnih zrnaca, a zatim i prolivanju dotične krvi. Jednostavno, ujedinjavanje povećih, a privredno i kulturno nejednakih država i državica u ogromne i jedinstvene političke entitete je težak i skup posao. Međutim, troškovi njihovog razjedinjavanja ili njihove – politička teorija ima divnu reč zbog koje bismo mogli da pocrvenimo – „balkanizacije“, zapravo su mnogo veći. I ne mere se samo evrima, već i prekinutim životima.



Nadajmo se da su bar neke od ovih činjenica brutalnog istorijskog iskustva bile na umu evropskih birokrata u nedeljama iza nas. Srećom, ministri finansija Evrozone su u utorak uvažili reformske predloge Grčke kao preduslov za nastavak međusobnih finansijskih aranžmana u naredna četiri meseca, što jeste kompromisna pozicija. I što su, bez likovanja i pretenzija na kristalnu kuglu, već bile predvidele ove Fusnote (br. 106). Međutim, to je samo početak bebećih koraka oporavka i jedne nove, solidarnije i obaveštenije vizije koju je zapravo neophodno uvažiti i usvojiti. Umesto neuspešnog krpljenja mitom o merama štednje. Opet & iznova, racionalno-birokratska logika bankarskih računovođa i kreditora nam tu ne može pomoći. Mnoga je Nobelova nagrada otišla u ruke ekonomista koji su „homo economicusa“ doveli u pitanje ili oterali dođavola. Pokucajmo im na vrata i priupitajmo njih za mišljenje, umesto kaste priučenih i ideologizovanih eksperata po evropskim finansijskim institucijama i bankama. Da Nobelova nagrada za mir iz 2012, koju je dobila Evropska unija, ne bi postala promašena investicija.



Jer upravo su iracionalnosti i svakakva bezumlja ključni faktori ili varijable, kako u raspadu, tako i u stvaranju i održanju zajednica i grupa na okupu. Prisetimo se samo Škotske i njenog nedavno probuđenog nacionalizma koji je pretio izlaskom iz Velike Britanije – suprotno i uprkos svim ekonomskim i racionalnim interesima Škotlanđana. Jedna evropska „Divna epoha/Belle Epoque“, kao doba do tada nezapamćene saradnje, prosperiteta i protoka ljudi, ideja i kapitala se za samo par godina već jednom bila raspala u jeftinom nacionalizmu koji je skupo plaćen. I koji je pretvorio kontinent u klanicu kakvu planeta dotad nije videla. Zatim su, u drugom poluvremenu, tada neugašene ekonomske i političke frustracije za par decenija svet odvele u totalnu apokalipsu i gasne komore. I to na temelju odurne i prevarne političke ekonomije o Jevrejima zelenašima i privrednoj nužnosti širenja „životnog prostora“. Jer uzbuđenje koje pruža nacionalizam zasniva se i na šupljem obećanju o magičnom i brzom ekonomskom rastu i blagostanju čim se proteraju neposlušni i problematični. Zvali se oni Jevreji i Sloveni ili imigranti i Grci, svejedno.



Baš kao što je i spomenutih „100 maraka“ bilo nešto mnogo više i iracionalnije od novca – i ekonomski sistemi su u velikoj meri sasvim iracionalne tvorevine. Da to nije slučaj, upravljanje svojim državama i ekonomijama bismo poveravali jedino računovođama ili, još bolje, računarima. U takvoj tragičnoj viziji, čemu onda politika? Čemu građani? I zato slobodno odalamimo svakoga ko nam za pozicije moći nutka takozvane nepristrasne eksperte. Ljudi svoje interese ne mere jedino svojim novčanicima, već i svojim ideologijama i identitetima, baš kao i svojim sećanjima, traumama i paranojama. Svojom istorijom, kako bi to stari Marks ispravno rekao. Zbog toga uopšte nije svejedno čega ćemo se sećati i kojih vrednosti ćemo se pridržavati kada stvaramo i usmeravamo svoju ekonomiju. Nije istina da novac stvara uspomene. Naše uspomene, odnosno naše kolektivno sećanje, jeste ono što stvara novac. I zbog toga linija evra mora biti i (p)ostati snažnija od Mažino linije onomad. A „spasavanje redova Evra“ imperativ svih dobronamernih ljudi. Ovo su racionalne činjenice na koje Evropljani, a i mi zajedno sa njima, ne smemo da zaboravimo. Čuvajmo evro i kao simbol, a ne samo kao valutu.