Sramno čojstvo

 I to je ono što je slučaj oko Parade ponosa najbolje demonstrirao, kada se demonstranti već nisu smeli pojaviti na ulicama Beograda. Većina profesionalnih i amaterskih komentatora olako je ocenila otkazivanje parade kao kapitulaciju države i njenih organa i organela u nedelju, 20. septembra. Međutim, bliži, „sociološkiji“ i, otud, subverzivniji pogled po dobrom pravilu (raz)otkriva nešto neočigledno. Ovo nije bila kapitulacija, već pobeda države. Kako sad to? Tako što je država, kao instrument u rukama vladajuće političke klase, uspela da podredi ceo događaj sopstvenim interesima. Taj interes je, naravno, o(p)stanak na vlasti. U nedelju, gejevi i lezbejke nisu „paradirali“, a i par batinaša se nakratko našlo iza rešetaka. Za prosečnog glasača u Srbiji, koji na ulici ne želi da vidi ni homoseksualce ni nasilnike – ovo je, zapravo, najbolji epilog. Nažalost.

Država Srbija nije bila tako nemoćna kada je dotičnu posetio Džozef Bajden, potpredsednik Sjedinjenih Američkih Država. Veoma brzo i efikasno je zatvoren centar grada i uhapšeni su subverzivci poput anarhiste i, uzgred, prijatelja autora ovih redova, Ratibora Trivunca. Ovaj put, pripadnici vladajuće političke klase su svoj interes videli u nečem drugom. Dakle, država u nedelju zaista nije pokazala junaštvo. Umesto toga, ona je pokazala čojstvo. Zaštitila je desne ekstremiste i neofašiste od same sebe. I u tome je, naravno, problem.

Interes vladajuće političke klase oslikan u sramnom ponašanju države u nedelju može biti dvojak. Prvo, i jednostavnije, država nije želela da mlati „svoje momke“. Stavljanje navodno neformalnih desničarskih grupa iznad zakona može značiti jedino da su njihovi pripadnici tek vojnici ili prašinari u službi političke klase koja vlada državom. Ovo znači da građani koji žele prijaviti neki javni skup komotno ovo mogu učiniti u prostorijama „Dveri srpskih“ ili „Obraza“, ako sa sobom ponesu ličnu kartu i lepo ih zamole. Kada država napismeno (Rešenje broj 8988/09-20) prizna da nije u stanju da garantuje bezbednost grupi od 500 ljudi u centru Beograda u nedeljno popodne, ta(kva) država ne treba da postoji. Grozan ukus u ustima ostavlja činjenica da je država sa ponosnom i hrabrom antifašističkom tradicijom odustala od udarca na fašistički način ponašanja. Međutim, malo je država koje potpišu kapitulaciju a da u njima barem ne padne vlada. I zato je priča nešto komplikovanija.

Iz tih razloga, istinski interes vladajuće političke klase je nešto drugo od neoštećenih noseva i rebara nekolicine sopstvenih vojnika u uniformama navijača i ekstremnih desničara. Politička klasa u Srbiji nezgodaciju nazvanu glasovima ne očekuje ni od ekstremne desnice, a ni od aktivističke gej scene. Ona se ovakvim ponašanjem udvara svim onim mnogobrojnim „finim ljudima“ koji takođe ne odobravaju zahteve homoseksualaca, ni njihovu šetnju glavnim gradom. I, šetnje ili parade nije ni bilo. Onima koji, u grozno najboljem slučaju, smatraju da je sve to sa (homo)seksualnošću stvar ograđivanja u granice četiri zida. Međutim, isti ti „fini ljudi“ ne odobravaju ni huliganizam i nasilje kod mladih. Najčešće, jer jednog takvog mladog huligana, kada nije na utakmici, imaju i za svojim stolom i unutar sopstvena četiri porodična zida. I baš i ne znaju šta će s njim. Za većinu ljudi, ovakva kulminacija i svršetak celog slučaja oko Parade ponosa, zapravo je najbolje rešenje: zli gejevi i lezbejke nisu paradirali, a par zlih huligana je videlo unutrašnjost marice. Prema mnogima, država se u svojoj sramno netalasajućoj blagosti ponela sasvim ispravno. A to je stav koji glasovima hrani vladajuću klasu.

Osim izvojevane pobede u vidu ostvarivanja interesa vladajuće političke klase i nesvesnog aplauza Marksovoj i Engelsovoj teoriji države, slučaj Parade ponosa bio je i najbolji indikator o karakteru države Srbije kao autokratske. Istog dana kada Parada ponosa nije održana, država je bez javnog revolta uspela da zabrani sva okupljanja građana. I zato je umesto junaštva demonstrirala navedeno čojstvo, sramno braneći desne ekstremiste od same sebe. Svaka politička klasa doslovno mašta ili živi za situaciju u kojoj će moći da tako lako progura zabranu javnih okupljanja u centru glavnog grada. Dok osnovno licemerje i opasnost leže u tome što je ta ista politička klasa na vlast došla upravo tim putem.