Srbija pod stresom

Naime, vrlo je stresno ukoliko smo zebra za kojom jurca lav po afričkoj savani. Ali je isto tako stresno i ukoliko smo izgladneli lav koji tabana za tom prokleto brzonogom zebrom. Tzv. „stresna reakcija“ sačinjena je od brojnih neuronskih i endokrinih promena u telima kako te zebre, tako i tog lava. Ovu (ne)zgodnu reakciju je evolucija bila osmislila kako bismo efikasnije prebrodili egzistencijalnu krizu poput napada grabljivice ili napada gladi. Odnosno, kako bismo – preživeli. Bez obzira na to da li smo zebra ili lav, potrebna nam je dodatna energija za mišiće u tom lovu ili u begu. A upravo je stresna reakcija ta koja ubrzano izmobiliše i iscirkuliše ovu energiju iz skladišta ili naslaga po našem telu. Međutim, tokom stresa, oni dugoročni građevinski projekti po organizmu (npr. rast, reprodukcija, oporavak kostiju i tkiva) jednostavno se odlažu na (ne)određeno vreme. Jer, kada za nama jurca lav, imamo pametnija posla od trošenja energije na zadebljavanje zidova debelog creva, zar ne? I sve je to savršeno korisno za našu zebru ili našeg lava iz udžbenika ili prirodnjačkog dokumentarca.

Sad, za ovog sociologa i kolumnistu, „stres“ je oduvek bio zvučao kao nekakva lažna, jeftina, nadrilekarska ili šarlatanska dijagnoza. Kao upadljivo neuhvatljiva „boljka“, a zapravo izmišljotina savremenog, postindustrijskog i pomalo razmaženog čoveka. „Sve je to zbog stresa“ bio je ne-odgovor i ne-uzrok, nešto što može da znači i sve i svašta. Davajte pilulu na recept, a ne savet da se valja manje nervirati ili više razmišljati pozitivno. Pokazalo se da i čir na želucu izazivaju fizičke (heliko)bakterije, a ne metafizička nervoza i stresiranje. Ipak, izgleda da famozni stres ima i svoj jasni fizički otisak. Dakle, strogo neurofiziološki, evo šta je tačno stres (upozorenje: ljubazni čitalac komotno može da preskoči ostatak ovog „tehničkog“ pasusa). Za spomenutu zebru, prizor lava koji se oblizuje prvo aktivira njenu amigdalu, gde su centri za agresiju i strah. Ovi amigdaloidni neuroni tada stimulišu neurone u srednjem mozgu i produženoj moždini. Ti neuroni zatim inhibiraju zebrin parasimpatički nervni sistem i mobilišu simpatički nervni sistem, izlivajući hormone poput epinefrina i norepinefrina po čitavom joj telu. Tada se luči i izvesni beta-endorfin i poboljšava zgrušavanje krvi, što je korisno ukoliko dođe do fizičke povrede. Do mozga pristižu i izvesni glukokortikoidi (poput kortizola, popularnog „hormona stresa“), koji uvećavaju šećer u krvi, prigušuju imuni sistem, a osnažuju budnost i čula. I to je, znači, taj stres. Probajmo samo da se otisnemo u sprint na život i smrt bez epinefrina i glukokortikoida, i ubrzo ćemo se stropoštati mrtvi po podu. Stresna reakcija zato je jedna posve drevna ili predačka stvar, i pronalazimo je kod svih sisara, ptica, riba i reptila.

Ali, postoji tu i jedna nezgodna začkoljica. Stres funkcioniše malo drugačije kod onih viših, „pametnih“ i socijalnih primata, kojima pripadaju i ljudi. Kod njih ili kod nas, stres više nije samo prosti fizički disbalans u organizmu. Stresno je i puko razmišljanje o eventualnom fizičkom disbalansu u organizmu. To jest, analiziranje i razmatranje problema, poteškoća ili izazova u budućnosti. Ukoliko razmišljamo o tome da će nas nešto poremetiti i disbalansirati, mi postajemo jedna konstantno stresirana, anksiozna, neurotična i paranoidna živuljka. A to je već krajnje nezdravo, zato što se pod stresom suspenduju mnogi drugi procesi „opravke i održavanja“ u telu. Jednostavno rečeno, kratkotrajno stresno mobilisanje naše energije dok trčimo da bismo spasili goli život pomaže nam u opstanku u afričkoj savani. Ali, konstantni, svakodnevni stres zato što narednih 30 godina treba da otplaćujemo kredit za stan u „švajcarcima“ u Srbiji, nešto je za šta nas evolucija nije pripremila. Stalna izloženost stresu odistinski stvara mnoge probleme u našem metabolizmu, u našem krvnom pritisku, u našem imunom sistemu, u oporavku našeg tkiva, i u našim ovulacijama i našim erekcijama. Kratkotrajni stres je koristan, hronični stres je opasan.

Dakle, ukoliko pod stresom iskoristimo uskladištenu energiju (npr. u masnom šlaufu oko stomaka) da bismo u 5 minuta utekli od grabljivice – super. Bićemo i brži i mršaviji. Ali, ako tu istu energiju satima trošimo na „stresne“ sastanke i mejlove, ili dok smo zaglavljeni u saobraćajnoj gužvi, u riziku smo od raznih metaboličkih problema, uključujući tu i dijabetes. Ako nam se kratkotrajno uveća krvni pritisak jer sprintamo uzduž i popreko afričke savane, bravo i sjajno. Ali, ako nam taj isti krvni pritisak godinama podižu šefovi, kolege, prijatelji, supružnici, dečurlija i Aleksandar Vučić, čestitamo, bićemo u riziku od srčanog ili moždanog udara. Kontinuirana stresna reakcija zbog npr. nezaposlenosti ili siromaštva hronično suspenduje i popravku ili remont tkiva, što nas izlaže riziku od kancera. Stres upadljivo remeti i plodne cikluse kod žena i uzrokuje erektilne disfunkcije kod muškaraca. Mnogi je krevet ostao hladan zbog stresa na poslu i u životu. Hronična stresna reakcija slabi i naše imunitete, što znači uvećanu ranjivost za razne zarazne bolesti od boginja i tuberkuloze do herpesa i gripa. Drugim rečima, ukoliko smo hronično stresirani svakog prokletog dana, ozbiljno će propatiti i naše zdravlje i blagostanje. DŽabe „osiromašeni uranijum“ ili „bela kuga“, Srbija pod stresom je ta koja zaista ubija.

Istine radi, postoji i onaj stres koji priželjkujemo i volimo. U pitanju je stres koji je umeren, kratkotrajan, bezbedan i prolazan. Kao što su, na primer, vožnja vrteškama po zabavnim parkovima, horor filmovi, bandži skokovi, ljute papričice, pa i sadomazohizam u seksu. Suština psihološkog stresa zapravo je u svojevrsnom gubitku kontrole i predvidivosti. A mnoge su devojke ostavile svog pristojnog i finog momka zato što je bio dosadan. „Iznenadi me“ – u tome je sva zabava, zar ne? Zapleti, iznenađenja i veleobrti u filmovima, TV serijama, sportskim utakmicama i u životu uopšte naprosto jesu čarobni. Po mozgu i telu tada se izlivaju glukokortikoidi i prateći dopamin, pa nam stres deluje kao neophodni „začin života“ kako bi sve imalo smisla i zadovoljstva. Sve dok taj stres ne postane ozbiljan, težak, trajan i prolongiran. Kao što on jeste u našem društvu, sa brojnim zdravstvenim i psihološkim rizicima, posledicama i nuspojavama.

Srbija i njeni građani jesu pod konstantnim stresom i gotovo stalnim, hroničnim napetostima. I tako je već decenijama i decenijama. Rastrzani su između Evrope i Kosova, Amerike i Rusije, modernosti i srednjeg veka, partizana i četnika, ljudskih prava i porodičnih vrednosti, druge i prve Srbije. Između Miloševića, Vuka i Đinđića, Jankovića, Đilasa i Vučića, baš kao i smanjenih penzija, niske plate, visokog kredita, nesigurnog posla, još nesigurnijeg preduzetništva, partokratije, korupcije, nasilja, zločina, a pre svega bede i siromaštva. I to je naša evoluciona borba za opstanak i za život vredan življenja, svaki mrski i ubogi dan. Građani Srbije nalaze se u hroničnom stresu oko toga kako tačno u svom tom zlom i naopakom prirodnom okruženju ili džungli društvenog haosa preživeti i rasploditi se. Kako zaraditi novac, platiti školarinu, napredovati u poslu, osamostaliti se od roditelja, oženiti ili udati, staviti ručak na sto, spremiti grašak sa mesom ili bez, dobiti ili otplatiti kredit, uvaliti dete u vrtić, kupiti udžbenike, registrovati auto, otići na letovanje, imati i decu i karijeru, vaspitavati i izlečiti dete, negovati starije roditelje i sve ostalo. Taj stres je sveprisutan i on nas čini hronično nezdravim i bolesnim, ali i ksenofobnim, nesolidarnim i uskogrudim.

Naime, ima i tušta i tma istraživanja koja argumentovano dokazuju koliko smo sve tačno pod stresom agresivniji, sebičniji i ksenofobniji prema drugima i drugačijima. Pod stresom i više zlostavljamo žene i decu, slabije pamtimo, lošije zaključujemo i procenjujemo rizike, konzervativnije glasamo na izborima, više pušimo, pijemo i bahato parkiramo. Prolongirani stres zaista može da poremeti našu spoznaju, rasuđivanje, donošenje odluka, kontrolu impulsa i emocija, solidarnost i empatiju. U ovom i ovakvom skaradnom društvu, naša strukturno istresirana amigdala postaje preterano aktivna i sklonija postojećim lošim navikama. Naši hormoni se raspaljuju, zbog čega bivamo sve uplašeniji, agresivniji i tupaviji, dok sve više mrzimo one koji nam se ne dopadaju ili za koje smo poverovali da su lavovska pretnja. Zato izbegavajmo hronični stres, što je više moguće. U pitanju jeste opasnost po naše zdravlje, našu psihologiju, ali i po naše društvo. Zvučaće krajnje dosadno, ali smanjimo obaveze, skuvajmo čaj, pročitajmo knjigu, prošetajmo se, pogledajmo film, izvedimo se na ručak, uplatimo si masažu, pecajmo na obali, popijmo pivo i zapalimo pljugu, vodimo ljubav, a ne rat. Opustimo se malo, čak i ukoliko dobrih razloga za opuštanje nema.