Srbija u Aziji?

„Jeste li nekad videli skupoceni persijski tepih, izatkan od zlata, ali koji ima samo jednu rupu? E pa, ta rupa u Evropskoj uniji, to ćemo biti mi!“, izjavio je Nikolić 2008.

Četrnaest godina kasnije, Tomino proročanstvo se ispunilo. Srbija je danas doslovno jedina evropska zemlja koja nije uvela sankcije agresorskoj Rusiji.

I, Evropski parlament je pozvao na suspenziju pristupnih pregovora sa Srbijom, te preispitivanje svih fondova EU za našu zemlju. Iako je ta suspenzija (de fakto) već na snazi, pošto u junu nije otvoren novi klaster u pristupnim pregovorima – upravo zbog neuvođenja sankcija Rusiji. To jest, zbog krajnje suprotne spoljne politike, ali i etike Republike Srbije u poređenju sa celom ujedinjenom Evropom i miroljubivim svetom. Vaistinu, rupa.

RUPA U EVROPSKOM TEPIHU: Međutim, i pre ruske agresije, još 2020, Srbija takođe nije otvorila nijedno pregovaračko poglavlje u procesu pristupanja EU.

S druge strane, naše državče je 2021. potpisalo „Sporazum o slobodnoj trgovini“ sa onom Evroazijskom unijom, koju čine Rusija, Belorusija, Jermenija, Kazahstan i Kirgistan.

Uzgred, Srbija je već jednom bila blokirana u procesu evrointegracija (zbog neizručivanja Ratka Mladića Hagu), i zbog čega je 2006. pala njena Vlada. A danas? Nikom ništa. Koga zaboli spolovilo ili nježnik. Mi usred NJujorka potpisujemo diplomatske sporazume sa Lavrovim, i gutamo boršč posle. Imamo i masovnu podršku za rusku agresiju, od režimskih medija, do masovnih protesta prozvanih litijama, sa mlataranjem ruskim zastavama i posterima sa Putinovim likom.

Dakle, pretvaranje evropske Srbije u azijski Srbistan započelo je mnogo pre nego što su ruski tenkovi (neuspešno) zakotrljani ka Kijevu. Biće da je Nikolić bio politički vizionar. Postajemo rupa na evropskom tepihu, ili rupa u evropskom društvenom i vrednosnom tkanju.

Ali, mnogi će tome aplaudirati i pišnuti firnajz od sreće. Ma jebeš Evropu! Dođavola sa Zapadom! Deder Srbistan! Zar „Aziju“ takođe ne čine izuzetne kulture i civilizacije (svakako i ruska)? A centralnoazijske republike, ili gradovi poput Taškenta, Astane, Kabula i Samarkanda, svojevremeno su činili osovinu globalne trgovine i razvoja, dok su zapadnoevropske države bile krajnje zaostale, beznačajne i bedne.

Jeste, ali u 7. i 8. veku nove ere. A ovde se ne radi o Dostojevskom, „Putevima svile“ ili (fantastičnoj) Aziji kao takvoj, već jedino o skupini krajnje autokratskih država i ruskih satelita. Da li smo ikada čuli za žalosno stanje demokratije, slobode i ljudskih prava u Rusiji i Belorusiji? Opozicionari i novinari se tamo truju i ubijaju, a demonstranti hapse i prebijaju. A isto je i u Kazahstanu i Kirgistanu.

Korupcija je sveprisutna, i politički pluralizam praktično ne postoji. Predsednik Kirgistana Japarov izabran je sa 79 odsto glasova na neslobodnim izborima, a Kazahstanom praktično vlada isti čovek, predsednik Nazarbajev, još od 1990. godine. Da li je to zaista društvo kojem (želimo da) pripadamo? Najzad, čak se i taj Kazahstan hrabro distancirao od Rusije, i od koje značajno zavisi. A šta mi čekamo, i zašto?

ANTIMODERNI DINOSAURUSI: Ko zna, možda nam je odgovor pred nosom. Šta ako je danas naše geopolitičko mesto zaista u – centralnoj Aziji? Ukoliko je to naše prirodno društveno stanište, odnosno habitus? A samo geografski usud nas je smestio u jugoistočnu Evropu?

Nevoljno i bez pitanja, i zbog čega smo konstantno frustrirani? Pa osećamo frojdovsku nelagodnost u (zapadnoj) kulturi? Mrsko okruženi državama-članicama „NATO“, i društvima koja se modernizuju i ubrzano transformišu, mater im?

Šta ako su osobe koje veruju u Srbiju na Zapadu samo Indijanci ili dinosaurusi koji izumiru? Pa ulaze u Evropsku uniju lično, i da se nikad ne vrate kući, krajnje nestrpljivi ili umorni od čekanja da tamo uđemo kao država i društvo?

Naprosto, šta ako mi danas zaista pripadamo Putinovoj Evroazijskoj uniji – kulturno, vrednosno, politički, ekonomski, društveno, seksualno?

Uostalom, zašto se u našem dubokom društvu toliko izbezumljeno i gotovo veleizdajnički obožava Vladimir Putin? U čemu je tačno kvaka sa tim čovekom? Šta on predstavlja i simbolizuje? I koga politički i erotski uzbuđuje?

Pa na „Kalemegdanu“, te „Niškoj“ ili „Petrovaradinskoj tvrđavi“, u suverenoj Srbiji, prodajemo suvenire, šolje i majice sa njegovim likom? A tačno nijednu sa likom Baraka Obame? Mandele? Lenona?

Već samo – Putin na konju, Putin u uniformi, Putin salutira, Putin prodorno gleda? Hvala „Okamovoj oštrici“, odgovor je banalan, koliko i očigledan. Antizapadne i antimoderne vrednosti Vladimira Putina postale su dominantna vrednosna matrica u Republici Srbiji. I zato se toliko dobro prodaju.

Zgodno je verovati u maligni uticaj ruske agenture i propagande, odnosno lažnih vesti u Srbiji. Ali, nemoguće je da je u pitanju samo to? Pogledajmo u ogledalo. Šta ako u našem društvu postoje spremnost, supstanca, ili plodno tle za ove i ovakve ideje?

Za antievropske, antiameričke, antimoderne, nedemokratske, duboko konzervativne i patrijarhalne svetonazore? Kao, na primer, za poglede na svet jednog neofašiste (i Putinovog intimusa) Aleksandra Dugina? Jer, da li se sećamo Dragoša Kalajića? Dobrice Ćosića, uostalom? Vladimir Putin se u Srbiji ispravno razume kao protivnik i neprijatelj modernog Zapada, i svega što taj Zapad predstavlja.

Kao tvorac nove pravoslavne autokratije i talibanštine. Nije naš Petar Petrović sa uplatnica baš toliko naivan, nišči duhom, niti ispranog mozga – on to dobro vidi, oseća i kapira. I onda, da Putina nema, valjalo bi ga izmisliti.

Budimo iskreni prema sebi već jednom. Golemi deo javnosti u Srbiji jednostavno ne podnosi Zapad. Ne vidi Srbiju na Zapadu, ne želi demokratiju, ljudska prava, sekularizam, ženska i gej prava, ma kakvi, zlo i naopako. I zato je Putin ovde poput mesije.

Uzgred, postoji i određeni deo (mahom starijih i/ili slabije obrazovanih) građana Evrope kojima je takođe sve to moderno i liberalno – krajnje mrsko i odvratno. Ali, oni biološki izumiru. Dok se u Srbiji zalivaju. Duboko društvo Srbije već trideset godina čeka da se belosvetski poredak modernosti, multikulturalnosti i prosvetiteljstva sruši u svojoj dekadenciji, odnosno zlatu iz tepiha Nikolićeve alegorije.

Pa se onda radujemo svakoj krizi Sjedinjenih Država ili Evropske unije, i navijamo za svakog prokletog populistu i desničara kao da radi za našu stvar ili našu borbu. A možda i radi? I, jutro će promeniti sve, samo da na vlast pristignu ekstremni desničari – naši ljudi, takoreći. Međutim, poput Đekne, Zapad još nije umro – a kad će ne znamo.

U TUĐEM VEKU: Dakle, otkud Srbija u Aziji? Putin ili agresorsko „Z“ na našim majicama na kratke rukave, te šoljama za neskafu? Vladimir Putin je ubedljivo najpopularniji političar u Srbiji zato što je on paradigma autokratskog i nedemokratskog vođe. Samovoljnog čvrstorukaša i lupača pesnicom o sto, a koji izabranima progovara mesijansko – „To ti je rešeno“.

Neopterećen institucijama, procedurama, vladavinom prava i sličnim pederskim drangulijama. Upravo to je modus operandi politike u Srbiji odvajkada, pa se precizno prepoznaje u Putinu.

Nivo demokratske političke kulture i političkog pluralizma ovde je oduvek bio kilav ili jedna „krhka vertikala“. Demokratija, parlamentarizam, slobodni izbori, politička opozicija, civilno društvo i slično – samo su prepreke ili nužno zlo. I bespotrebno komplikuju stvari, kvarno stojeći između vođe i naroda.

Zatim, Putin je ispravno prepoznat i kao globalni simbol antiameričkog, antizapadnog i antimodernog političkog delovanja uopšte. A upravo su antizapadnjaštvo, antiamerikanizam i antimodernost sveprisutni u našem društvu.

Putin je amalgam nedemokratske politike i antizapadne kulture, što utešno miluje i ganglije i prepone naših sugrađana. Srbija u Aziji je poput sociopolitičke utopije za poveći deo stanovnika Srbije – sve što bi želeli da budu, gde da pripadaju, kako bi društvo trebalo da izgleda, i o čemu vlažno sanjaju.

A kognitivna disonanca prema kojoj ipak radije odlaze da žive i rade na Zapadu je druga priča. Stotinu mu geopolitika, mnogi ljudi po srpskom „Fejsbuku“ iskreno navijaju za nuklearni rat, i za London, Pariz, Berlin i NJujork u ruševinama. Da sve ode dođavola, jer mi smo već tamo i čekamo.

Dakle, radi se o jednoj duboko konzervativnoj, apokaliptičnoj i nedemokratskoj supstanci našeg društva. U pitanju nisu nekakva genetika, niti usud našeg naroda (i narodnosti).

Već samo odsustvo istorijskog iskustva demokratije, te prava čoveka i građanina, još od Miloša i Pašića, preko Tita, sve do Miloševića i Vučića. Kako ono beše: „Dositej je u Srbiju doneo prosvetiteljstvo i krompir – a krompir se primio“.

A upravo zato je na političkom vođstvu da, umesto dodvoravanja niskim strastima nacije, najzad (pre)usmeri državu i društvo mimo linije manjeg otpora. Da skupi petlju i gurka građane u pravcu modernosti, transformacije i razvoja, umesto zapuštenog tavorenja i uživanja u sopstvenoj zaostalosti kao prednosti. U toploj i dubokoj rupi, „u tuđem veku“, i na samom dnu Evrope.

Ova kolumna je napisana Petog oktobra 2022. Ko bi rekao?

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.