Srećan Veliki prasak!

 Tim povodom ništa nije rekao Aleksandar Vučić, Ivica Dačić je još uvek čekao na telefonski poziv u najnoviju Vladu, baš kao i Boris Tadić sa najnovijim starim „vizijama za Srbiju“. Dok su ostali lizali postizborne rane. A i zašto bi išta rekli? U pitanju je samo saznanje o postanku svega što postoji. Odgovor na pitanje kako je sve nastalo. Zašto bi se oni brinuli za išta veće od potrošne robe naše trenutne egzistencije? Jer, uz potvrdu Velikog praska (u koji razuman svet i do sad nije previše sumnjao), potvrđena je i tzv. teorija inflacije – teorija o tome kako su se tačno trenuci nakon Velikog praska odvijali. A ona može da znači i da univerzum koji vidimo i imamo, sa oko 14 milijardi svetlosnih godina „dužine“ i sa stotinama milijardi galaksija u sebi, verovatno predstavlja samo majušni komadić jednog mnogo većeg kosmosa. O kojem još uvek znamo malo šta. Dođavola, kako je sve počelo?

U početku nije bila nikakva reč, već singularitet. Ili, filozofski, Jedno. U njemu ili njoj bila je spucana sva materija – energija sveta, svaka supstanca, trunka i sitnica, zdudana u tačku koja je toliko kompaktna da nema ni dimenzije. I onda se u jednom trenutku dogodio takozvani „prasak“. Šta je bilo pre toga? Verovatno ništa, zato što pre nije postojalo „pre“. Drugim rečima, i vreme je nastalo sa Velikim praskom. Šta je bilo oko singulariteta? Opet ništa, jer je sva materija, apsolutno sve, bilo u singularitetu, pratimo na času, Sunce mu poljubim. Širenjem singulariteta nastajali su i prostor, kao i vreme. Izvan ove tačkice ne postoji ni „kada“, ni „kuda“ ni „gde“. Zbog skromnosti našeg uma na sliku o Velikom prasku verovatno zamišljamo neku masnu tačketinu kako „visi“ u nekakvom mraku, zatim orgazmički eksplodira i potom se ejakulatorno širi posvud. Ali ta je slika pogrešna, jer oko ove tačke-koja-to-nije nema ničega, pošto se u njoj nalazi sve. I dotična zatim po (hladnim ili toplim, po ukusu) fizičkim zakonima stvara (a ne popunjava) novi, najnoviji prostor za nas. Nemoguće je reći „kada“ se to odigralo, da li se zbilo „odjednom“ jer, ponovimo opet, ne postoji ni vreme „pre“ nego što se to dogodilo. Nije to bio ni pravi „prasak“ ili nekakva eksplozija (uzgred, „Veliki prasak“ bio je podrugljivi naziv nadenut od strane kritičara cele te ideje, ali se zatim zapatio), već samo jedno ogromno širenje kojem dugujemo – sve. Materiju, čestice, celinu, istoriju, biologiju, fiziku, pedagogiju, hemiju, sociologiju, smisao, prostor i vreme. I u nedeljama iza nas, dok Šveđani uveliko spremaju Nobela, radi se o otkriću kako se to tačno dešavalo. A kako?

Jedna od mogućih hipoteza, a zatim i teorija, bila je nazvana teorijom inflacije. I baš kao što smo 1993. godine zbog inflacije lepili novčanice umesto tapeta, tako je i kosmos prema ovoj teoriji krenuo da se širi posve naglo, eksponencijalno i dramatično. Kosmos se, naprosto, veoma brzo naduvao. Brže od brzine svetlosti. I, u milijardu milijardu (i tako još par puta) milijarditom delu sekunde nakon Velikog praska pojavila se gravitacija, pa elektromagnetska sila, pa dve nuklearne sile, a zatim i elementarne čestice. Za oko tri minuta, kraće od većine muzičkih numera (sa izuzetkom panka), nastalo je 98 procenata sveukupne materije koja će ikad postojati. I onda je sve nastavilo da se širi u nedogled, što čini i danas, 14 milijardi godina posle. Ovakvu verziju priče o postanku svega prvi je 1980-ih ispričao američki fizičar Alan Gut, iako je veoma slične stvari predložio i Albert Ajnštajn, a ko drugi, još 1916. godine. Ta priča je delovala suvislo zbog određenih neobičnosti u izgledu današnjeg univerzuma i činjenice da naprosto nije bilo dovoljno vremena za „uobičajeni“ porast kursa svemira. Dok je ubrzano, inflatorno širenje u prvim delićima delića sekunde nastanka kosmosa moglo da objasni te čudnovatosti i apsurde. A od pre par nedelja baš za takvu dramu imamo i dokaz. Naime, ostaci ovog starog „zračenja“ preostalog od Velikog praska ili drevne svetlosti sa početka svemira, kao svojevrsni šifrirani telegrami iz prošlosti, postoje i danas. A nedavno smo ih „provalili“ ili „razbili“, upotrebom jednog sumanuto naprednog teleskopa na Antarktiku. Dakle, karakteristike ovih primordijalnih „mikrotalasa“, tj. njihovi „nabori“ stvoreni svojevrsnim „cepanjem“ zbog inflatornog ubrzanja, potvrdili su baš ovakav zaplet i(li) rasplet. Vasiona se inflatorno širila, a tako se verovatno ponegde širi i sad. Inflacija je, naprosto, sudbina.

Sve ovo znači bezbroj neverovatnih stvari. Da se kosmos formirao samo malo drugačije, da je širenje bilo samo malo sporije ili samo malo brže – mi verovatno nikad ne bismo nastali. Da su gravitacija i ostale sile privlačenja i odbijanja bile malo jače ili slabije – vasiona bi se možda isuviše raspršila ili urušila sama u sebe. Ali pre nego što po običaju prenaduvamo sopstveni značaj, zamislimo se: sasvim je moguće da je ovo samo jedan od milijardu kosmosa i velikih prasaka. Mi smo u njemu zato što je, sasvim slučajno, bilo moguće da u njemu budemo. U nekim drugim gušćim univerzumima nas nije bilo, kao što nas neće biti u nekim narednim, isuviše retkim i šupljim. Ili, naprosto, nema perfekta i nema futura. Sve je prezent, pa i paralelni raznovrsni univerzumi – u kojima nas trenutno nema, ili nas ima, ali smo posve drugačiji, ko zna? Navedena raspamećivanja mozga znače i jednu romantičnu stvar: da kosmos nema ni krajeve, kao ni sredinu. Što znači i da sredina našeg univerzuma komotno i posve istinito može da bude (i) u srcu osobe koju volimo.

Dakle, do pre par nedelja nismo najtačnije znali šta se dešavalo sa univerzumom dok nije bio bar jednu sekundu star. Danas znamo šta se dešavalo u milijardu milijardu milijarditom deliću sekunde nakon Velikog praska. I sve ovo rešava ogroman broj dilema u vezi sa karakteristikama i ponašanjem univerzuma tada, kao i danas. Koliko tričavo i besmisleno tada deluje sve ostalo? I koliko je neverovatno što postojimo i uopšte možemo da se bavimo nekakvom novom Vladom Srbije? Ili, s druge strane, uopšte nije neverovatno? Mi smo baš u onom kosmosu čiji su brojevi poslagani tako da u njemu možemo da boravimo. Gledamo filmove, izležavamo se, vodimo ljubav i, možda, saznajemo nešto novo o sebi i svetu oko sebe. Dovraga, jedan kosmos je u sveukupnim mogućnostima prostora i vremena morao da ubode pravu kombinaciju, zar ne? Mi smo u njemu. Drugim rečima, već smo pobedili na jednom – i to kosmičkom -„Lotou“. Izvukli smo četrdesetdvojku, koga tada briga za sedmice? Zato uživajmo. Posebno zato što smo konačno provalili sve to, same trenutke našeg rađanja. Jer danas sa mnogo više sigurnosti nego pre – znamo kako smo nastali i zašto smo ovakvi. Kako je nastalo apsolutno sve. Konačno znamo šta jesmo. Šta nam onda preostaje osim da se zagledamo u zvezde, kao u malo izvesniju i blistaviju budućnost? I poželimo našoj ličnoj vasioni srećan rođendan. Iz daleka, ili tu sasvim blizu.