Srpska Sparta

Tada, u dvadesetoj, počinje prava vojnička obuka. Iako im je bilo dozvoljeno da stupaju u brak, muškarci su do tridesete godine života boravili u svojevrsnoj „muškoj kući“ i prema braku i seksualnosti se odnose kao da je to nezakonita ili tajna stvar. Kao što je poznato, posle pregleda plemenskih starešina, slabunjava deca su bila ostavljana da umru, u jami sa vodom, kao neželjeni mačići. Svi građani su se hranili zajedno, a nijedan nije smeo biti naročito bogat. I žene su bile primorane na telesne vežbe, ali samo zato da bi rađale bolje sinove.

Plutarhovim rečima, „bilo je poželjno da žene očvrsnu svoja tela vežbajući trčanje, rvanje, bacanje motke i bacanje koplja, da bi onaj plod koji bi kasnije mogao da začne, uzimajući hranu iz snažnog tela, bolje poterao i više se razvio“. Svi su vežbali nagi, zajedno, ali prema Plutarhu, „nije se videlo ni pokušavalo ništa nečasno, već je sva ta igra bila puna zabave i šale, bez ikakvih mladalačkih gluposti i raskalašnosti“. Kako da ne. Međutim, Spartanci su zaista obeshrabrivali svako prikazivanje emocija, ali i naročitog morala osim vojničkog. Na primer, spartanske građane su učili da kradu. Kažnjavali su ih ako budu uhvaćeni, ali ne zbog same krađe, već zato što su dozvolili da ih uhvate.

Sparta je u celoj antičkoj Grčkoj izazivala divljenje, a najčuvenije je bilo ono Platonovo. Njegov dijalog „Država“, kao studija o pravičnosti i o idealnom društvenom uređenju, u mnogim detaljima predstavlja „prepisanu“ Spartu. Bila je to oštra kritika atinske demokratije jednog starog i razočaranog aristokrate („Demokratija nastaje kada siromasi pobede, pa jedan deo protivnika pobiju, a drugi proteraju“). Otkud divljenje nečemu što liči na državu koju bi napravili nacisti, da su pobedili u Drugom svetskom ratu?

U Sparti nije bilo filozofije, retorike, nauke, umetnosti i svega dobrog po čemu pamtimo Sokrata i njegovog najtalentovanijeg učenika, Platona. Jedino u čemu je Sparta uspevala bilo je da pobedi u ratovima protiv država iste veličine i da obezbedi dovoljno hrane svojim građanima. Platon je preživeo okupaciju Atine i glad – možda se zato zadovoljavao ovakvom vizijom društva. Nakon organizovanog napada na hrvatske navijače u Novom Sadu, ovaj grad nedvosmisleno gubi pravo na samozaljubljenu sintagmu „srpska Atina“. Biće da je „srpska Sparta“ bolji kvalifikativ. Naravno da nisu svi Novosađani nacionalistički i vojnički organizovani huligani, ali nisu ni svi Novosađani pohodili Srpsko narodno pozorište ili Maticu srpsku kada se osmišljavala etiketa „Atine“. Ideal snažnog, čvrstog i poslušnog regruta-trenerkaša, koji ima kačamak u glavi i želju da gine za državu opasan je i pred vratima.

Pogled na svet novopridošle političke huliganije jeste spartanski: red discipline, red odricanja, uz fanatizam da poveže kore tog gorkog kolača neprijateljstva. Mnogi će osuditi nasilje, neko čak i metnuti hrvatsku zastavu na Fejsbuk, ali odmicanjem (pseudo)demokratskog vremena, svojevrsni „Platon za siromašne“, zvao se on Adolf ili prezivao Džugašvili, postaje sve atraktivniji. Žudnja za čvrstom rukom, u eri nestabilnosti i siromaštva, učiniće da nas ta čvrsta ruka raspali po nosu i pre buđenja iz vlažnog sna. Žene su tu da rađaju, seks je misionarsko nužno zlo, stadion je hram, pop je u vojsci, a vođa navijača predsednik. Jer neprijatelj ne spava i večito vreba. Pa i moderni sport, kao svojevrsni opijum za narod, ionako je izmišljen u Grčkoj.

I zato, upozorimo na problem divljenja Sparti u helenskom svetu, a na koje ni Holivud nije bio imun. Grci su uzdizali Spartu pre svega zato što je u njoj vladala politička stabilnost. Sve druge antičke polise potresale su revolucije, urbani nemiri, smene vlasti, političko nasilje, mukotrpne oscilacije između oligarhije i demokratije. Sparta je, u svojoj vojničkoj krutosti, barem delovala stabilno. Međutim, realnost je bila sasvim drugačija od Plutarhove pseudoistorije i Platonove copy/paste utopije. Aristotel, kojem je „Platon bio drag, ali istina draža“, prvi je kritikovao Spartance i njihov ustav. Naravno da je i među spartanskim kraljevima bilo izdajnika i lopurda, a spartanska politika je redovno bila provincijalna, uskogruda i sitničarska – svaki pokušaj stvaranja helenskog saveza redovno je propadao zbog odbijanja Sparte. Priča se i da je malo ko bio skloniji korupciji od Spartanaca, pre svega zbog sveprisutnog siromaštva. Priče o vojničkoj čestitosti i disciplini su jedno, a stvarnost nešto sasvim drugo.

Na kraju krajeva, Grci su ipak bili dovoljno bistar svet. Oni su o Sparti pričali pohvalno, ali malo ko je Spartu pravio u svom dvorištu. Uprkos razumljivoj čežnji za političkom stabilnošću, ne dozvolimo da se Sparta dogodi nama.