Srpski „Apolo 11“

Otisak njegove noge na nevetrovitoj mesečevoj površini biće vidljiv barem u narednih deset miliona godina. A značaj cele misije, kao blistavo svedočanstvo o karakteru ljudske prirode, trajaće mnogo duže. Armstrongov korak svedoči o ljudima kao hrabroj, istraživačkoj vrsti kojoj ni granice sopstvenog sveta nisu dovoljne. On govori mnogo i o ljudima kao o takmičarskoj vrsti gladnoj pobede i prestiža: politička podrška ovako skupoj i opasnoj misiji došla je zbog usijano hladnoratničke trke između Sjedinjenih Država i Sovjetskog Saveza. Međutim, u trci koja se vodi na polju osvajanja kosmosa, na dobitku je čovečanstvo. I, ovo ne umanjuje njen značaj: povod je možda želja da se bude bržim i boljim od Sovjeta, ali uzroci su mnogo opštiji i vanistorijski. Činjenica da su ljudi, koristeći aparate i računare koji su procesorski slabiji od današnjih mobilnih telefona, uspeli da se prošetaju Mesecom je poduhvat vredan nepodeljenog divljenja i izvanrednog poštovanja.

Po sugestiji prijatelja, ovaj veličanstveni slučaj moguće je uporediti sa jednim mnogo lokalnijim i posve istoričnijim poduhvatom: sa mogućnošću ukidanja viza građanima Srbije za putovanja u zemlje Šengenskog sporazuma. Ova paralela, iako svesno i besramno preterana, jeste interesantna na više nivoa. Jer, misija „Apolo 11“ iznad svega je poništila granice između „našeg“ i nekog drugog sveta. Očiglednije nego ikad, Armstrong, Oldrin, Kolins i ostali pokazali su da svet postoji i iza poslednje tarabe u našem selu. I, što je još važnije, da je taj svet dostižan, te da je moguće prošetati se po njemu. Posle takvog nauka, čovečanstvo zaista ne može biti isto. Isti nauk važi i za građane koji očekuju da njihov šengenski status izbeli. U slučaju kosmičkih putovanja, najveći broj ljudi nikada neće obući skafander i napustiti granice planete Zemlje. Na isti način, mnogi građani Srbije nemaju volje, interesa ili resursa da odlaze na putovanja van granica sopstvene zemlje. Mnogima je, uostalom, sve to neinteresantno, baš kao i špacirung po Mesecu. Ali sve to ne menja činjenicu da se društveni kontekst menja, a granice mogućih šetnji realno pomeraju.

Prenapregnuto patetična paralela belog šengena sa sletanjem na Mesec moguća je i na fenomenu teorija zavere. Samo nekoliko godina nakon misije „Apolo 11“ pojavljuju se budalaste zamisli da je sve to bilo lažno, državno-bezbednosno orkestrirano i holivudski režirano. Takva laprdanja opstaju i danas, iako su dokazi o sletanju čvrsti i nedvosmisleni, a sve neinteligentne tvrdnje „teoretičara zavere“ redom i argumentovano pobijene. Naime, mnogi političari u Srbiji ceo slučaj oko belog šengena interpretiraju kao zaveru putem koje se Srbija zavlači i navlači na priznanje Kosova kao nezavisne države. Srećom, čini se da takvo nekreativno razumevanje celog procesa ostaje marginalno i nepopularno, baš kao što percepcija i recepcija teorija zavere treba da bude. Jer, pogrešna su razmišljanja prema kojima će ukidanje šengenskog zida nešto značiti jedino studentariji i zaposlenima sa kravatama pod belim kragnama. Dotični subverzivci, ako su to želeli, već su dobijali vize, te ugovarali poslove po Parizu ili pili pivo po Berlinu ili Pragu. Eventualno ukidanje viza značiće nešto važno i posve praktično mnogim drugim delovima stanovništva: onim mnogobrojnima koji bi želeli češće posetiti rodbinu u Nemačkoj, jednostavnije otići na porodično letovanje u Grčku, odnosno moći skoknuti na šoping u Segedin, Temišvar ili Sofiju, te preprodati nešto od te robe po pijacama u Srbiji.

Turističke granice po Evropi već neko vreme ne postoje. To što se Srbija tek danas i iznova primiče tom društvu nije naročito pohvalno. Uzgred, nešto kamenja sa Meseca je na poklon od Armstronga, Oldrina i Kolinsa dobio Josip Broz Tito, odnosno socijalistička Jugoslavija (a Armstrong je rekao i da je „Predsednik Tito čovek koji je razaranje i rat pretvorio u stvaranje i mir“). Drugim rečima, od komparacije sa sletanjem na Mesec bila bi zgodnija ona o ponovnom otkrivanju tople vode. Adekvatnije je uporediti način života u Srbiji i u zemljama Šengenskog sporazuma sa razdaljinom između Zemlje i Meseca. Pa ipak, čovečanstvo se usudilo da napravi taj put zbog jedne smotane, nezgrapne, ali i veličanstvene šetnje. I bez obzira na to koliko su smotani, okasneli i maleni koraci države Srbije na tom putu, korak ka odsustvu viza značiće mnogo njenim građanima. To jest, rušenje šengenskih granica jeste mali korak za državu, ali veliki za njene građane.