Šta hoćemo?

I da bismo razumeli kakva je Srbija danas, dovoljno je da pogledamo u glasački listić. Za one sa jeftinijim pozivima na glasanje, u političkoj ponudi za predsednika naše Republike su Miša Vacić, Biljana Stojković, Branka Stamenković, Zdravko Ponoš, Milica Đurđević Stamenkovski, Aleksandar Vučić, Miloš Jovanović i Boško Obradović. I to je to. Pet kandidata ekstremne desnice (Vacić, Stamenković, Stamenkovski, Jovanović, Obradović), dva poprilične desnice (Vučić i Ponoš), i samo jedna kandidatkinja ekološke levice (Stojković). Dakle, sedam kandidata koji su braon, i jedna koja je zeleno-crvene boje. A zamislimo samo sedam varijanti Marin le Pen ili Alternative za Nemačku na izborima u Francuskoj ili Nemačkoj? Sedam nijansi Donalda Trampa u političkoj ponudi? I zato je vodeće pitanje srpskog društva – pitanje o političkoj tražnji. Šta mi to, zapravo, želimo?

Zapomagalo se zašto nema dovoljno predizbornih debata ili duela u medijima u Srbiji. Međutim, o čemu da debatuje ova ekipa? Koliko sankcija nećemo uvoditi Rusiji? Koliko snažno nećemo osuditi rusku agresiju na Ukrajinu? Koliko narajcano nećemo priznati nezavisno Kosovo? Koliko jako nećemo da uđemo u NATO? Koliko ratnih zločina smo počinili i zašto nijedan? Koliko gej brakova nećemo legalizovati? Koliko poreza nećemo da uvedemo Srpskoj pravoslavnoj crkvi? Sa upadljivim izuzetkom Biljane Stojković i liste Moramo, o čemu tačno da se sučeljava ovih pedeset nijansi desnice? O tome da li bi Putinove tenkove radije sačekali sa karanfilima ili sa tulipanima? Koliko četnika staje na vrh igle?

POBEĆI IZ MENTALNOG KAVEZA: U našoj autokratiji i zaustavljenom priključivanju Evropskoj uniji – gotovo niko predizborno ne govori o demokratiji, niti o članstvu u EU. Umesto toga, svi mantraju i mrsomude o domaćim privrednicima sproću stranih investitora, o poljoprivredi i mitološkom srpskom seljaku, o čistoj vodi, zemlji i vazduhu, kao i da će se držati Ustava kao pijan Kosova. A problemi na vidljivoj površini srpskog društva su odavno i dobro poznati: golema nejednakost u prihodima, raspojasana korupcija i partokratija, manjak demokratije i slobode medija, kilavo obrazovanje, masovna emigracija, te skaradna životna sredina. Ali, rešavanje ovih problema je nemoguće bez političkog odgovora na duboka, temeljna ili fundamentalna pitanja koja nas pritiskaju i tište. I koja uporno izbegavamo već tri decenije. A to je, hoćemo li Srbiju na Zapadu ili ne? Hoćemo li da srpsko društvo bude deo sveta? Ili bismo radije provincijski tavorili u samo našem, srpskom svetu? Da li su ratovi 1990-ih bili pravedni, ili pak zločinački? I hoćemo li najzad da iskoračimo iz ideološke matrice ili mentalnog kaveza Milošević – Ćosić – Šešelj? Jer, tek onda su pristojno i pravedno društvo zaista mogući.

Od 2000. godine, jasna orijentacija u pravcu modernizacije srpskog društva postojala je jedino u Vladi Zorana Đinđića. A i tada uz skaradne ustupke istorijskom revizionizmu, odurnom četništvu, SPC, te raspojasanom kapitalizmu. Ipak, transformacija društvenog života se osećala na svakom koraku, i zabeležene su najznačajnije reforme (pa i najveći rast plata i penzija) u Srbiji u prethodne tri decenije. Ali, duboko društvo Srbije je promptno uzvratilo udarac (streljanjem). I sad smo tu gde jesmo – zapušteni, zatucani, neugledni, izgubljeni i besni. Pa onda, umesto u pojedinačne kandidate, pogledajmo u glasački listić u celini. U pitanju je savršena refleksija srpskog društva, kao i izraz naše materijalne i duhovne gologuzije.

SRBIJA JE UMORNA: Tačnije, na delu je sistem povratne sprege između srpskog društva i srpske politike. I nema te magije koja će skinuti čini ili razbucati ovaj začarani krug. Naime, ovakvo društvo kreira takve partije i njihove politike, a ovakve partije i politike zatim povratno kreiraju, zalivaju ili đubre takvo društvo. I tako u krug. „Srbija je umorna“, pisao je genijalni arhitekta i gradonačelnik Beograda Bogdan Bogdanović još 1987. Umorna je „od lidera i polulidera“, od svoje „zavade sa Evropom“, „poigravanja nacionalnim dramama“, „zapuštenih i izopačenih gradova“, od „zagađene prirode i zatrovanih reka“. Ali, čitavih 35 godina posle, možda Srbija još uvek nije toliko umorna? Naprotiv? Zato nije dovoljno analizirati samo desničarske, konzervativne i reakcionarne stranke u političkoj ponudi. Već i desničarsko, konzervativno i reakcionarno srpsko društvo u političkoj tražnji.

Srpsko društvo nije samo podeljeno, već i fragmentirano ili rasparčano. Rašiveno je društveno tkanje u celini. Čitavi regioni u Srbiji zaostaju, prepušteni samima sebi ili neofeudalnim moćnicima. A preostali gradovi se guše pod investitorskim urbanizmom. Urušene su lokalne i mesne zajednice, sindikati, pa i kulturna, sportska i amaterska udruženja građana. U našem društvu, većina ljudi se retko angažuje za javni ili kolektivni interes, već samo za sitnosopstvenički sendvič. I ekološki problemi se razumeju kao lokalni i lični, a ne kao globalni i politički. Stepen društvenog poverenja je dramatično nizak, o čemu svedoče i niske stope vakcinacije. Politička klasa je sve moćnija i sve udaljenija od građana, i ponaša se arogantno, oholo, bahato i sa popujućim prezirom prema ljudima. Vladajuća politička epistemologija je anti-epistemologija, jer dovodi u pitanje i sam koncept ili ideju istine. Lukrativno je da izgovorimo i najbezočniju laž, ako nam pomaže da zadobijemo pažnju, uticaj i moć. Naga sila je zamenila pravdu, a empatija i solidarnost deluju kao metiljava slabost.

Jutarnji programi u Srbiji su orvelovskih Dva minuta mržnje. Jedino što traju 240 minuta. U toj palamuđevini, podgreva se kultura straha, uz priče o konstantnoj pretnji, ugroženosti, te istorijskim nepravdama. Društvene mreže dodatno podstrekuju, potpaljuju i huškaju na brutalni rat svih protiv sviju. Umesto da ga odbacuje, srpsko društvo prihvata i promoviše jedan sociokulturni Sveti rat između Nas i NJih, smatrajući ga prirodnim i podesnim stanjem. U našem društvu, rasprave se rešavaju čistom silom i zastrašivanjem. Od mesne zajednice do Predsedništva, duboka Srbija degradira, erodira i pljačka preostale (demokratske) institucije zarad lične moći i interesa pojedinaca. Vladaju grabež, ratno profiterstvo, kolaboracija, poltronstvo i kukavičluk, sve tipične odlike one četničke Srbije.

JE LI SLOBODA MORALNA DEKADENCIJA: Prema istraživanju Centra za međunarodne i bezbednosne poslove, dve trećine građana Srbije smatraju da zapadne zemlje, „pod velom građanskih sloboda“, zapravo promovišu „moralno koruptivni i dekadentni način života“. Dakle, dve trećine našeg društva se protivi slobodi kao moralnoj dekadenciji. Dok samo 18 odsto stanovnika Srbije gleda na EU (a 60 odsto na Rusiju) kao na strateškog partnera. I 55 odsto smatra da proces integracija u EU „ugrožava tradicionalne vrednosti“. Kolektivni ili nacionalni interes tada je ujedinjeni prezir ili fobija prema modernosti, drugima i drugačijima. Pa onda ne dajemo svetinje, i dogodine u Prizrenu, dok zapravo samo mlatimo badnjakom po šoferšajbnama – onih polovnih automobila uvezenih sa Zapada.

Pošto srpsko društvo danas obitava i samozadovoljno tavori u večitom ratu sa drugima, ali i samim sobom, neophodno je da svakodnevno izmišljamo spoljašnje i unutrašnje neprijatelje (Amerikance, Engleze, Nemce, ustaše, Šiptare, gejeve, feministkinje, drugosrbijance, migrante…). I što je zadatak koji uredno obavljaju tabloidi i ostale Večernje Novosti. Pa duboko rezignirano i resantimanski zavidno navijamo za propast Zapada i za uspon novog ruskog cara. Nimalo neobično. Prema istraživanju Demostata, 61 odsto ili tri petine građana Srbije su autoritarno orijentisani. Društvo nam je konfuzno i dezorijentisano, a politička kultura podanička i parohijalna. U nedelju su izbori – ali mnogi ljudi ne žele izbore, već radije da rade kako im se kaže.

Upravo zato su konzervativne, nacionalističke, crkvene i populističke snage u usponu, posebno među mladim ljudima. I zato je onoliko desnice na glasačkom listiću. Sedam od osam kandidata su autoritarni desničari – zato što su i šest od sedam građana u Srbiji desno i autoritarno (dez)orijentisani. Naš politički sistem je sistem spojenih sudova. U pitanju je desničarenje koje je predmoderno, romantičarsko i antiprosvetiteljsko. Jedno shvatanje života kao večite borbe između političkih elita i običnog naroda, pa su svaka politika i političari samo smutljivci, kriminalci i prevaranti. Za mnoge građane Srbije, demokratija je samo obmana i laž. I onda, „Sistem nas laže“, dobri ljudi su budale i naivčine, a svako znanje i nauka podvala, podmetačina i zavera. Pluralizam je bolest i pošast, a građanska ili urbana Srbija moralni kancer društva. Pa deder onda parohijalni povratak selu, tradiciji, manastirima i sportskim kladionicama. I svaki čovek je bunker, kao u Albaniji Envera Hodže ili Severnoj Koreji Kim Džong Una. Pošto zli i naopaki stranci, a mrski Zapad posebno, dolaze da nas unište i upropaste. Propast vreba iza ugla, i samo Vođa može da nas izbavi od zla. Šta zaista hoćemo onda? I možemo li bolje od toga? Moramo.