Šta je (Beo)grad?

U ulozi dečaka, Boris Dežulović.

Umesto Car je go!, Dežulović je tada odvažno uzviknuo ono što vidi svako ko nije slep pored očiju.

A to je da Beograd danas liči na kasabu, na Dubai za siromašne i Jagodinu za bogate.

Jer Beogradsko novo odelo kao Beograd na vodi i njemu slični stambeni (i mentalni?) kompleksi, samo su Pseudourbanistička plastična bižuterija.

Po ko zna koji put, Dežulović je raskrinkao naslage naše samodopadljivosti, poručivši balkanskom caru Beogradu da je neprimereno i tragikomično golišav, jedan tranziciono opljačkani golja, baš kao i pompezni naduvenko.

Usledili su tabloidni napadi i defamacije, prepiske po Fejsbucima, a potezaše se čak i lektire iz srednje škole.

Uzgred, Dežulović, Ivančić, Lucić, Luković, Erceg, Hedl i drugi, decenijama su razgolićivali naše feudalne careve i careviće, (četničke) vojvode i (lažljive) barone.

Ovog sociologa i kolumnistu u celoj toj kontroverzi zato je ponajviše iznenadilo što je dobar deo publike – tek sada bio upoznao ili uopšte čuo za legendarnog i genijalnog Borisa Dežulovića.

Međutim, na marginama prekobrojnih plitkih uvreda i pratećih nesuočavanja ili izbegavanja ogledala, pokrenulo se i sledeće važno pitanje, a to je – šta čini grad?

Jer, ukoliko to Beograd (više) nije, šta to grad onda – jeste?

Kada se već rasipamo lektirama i klasicima, odgovor je objavio još Vilijam Šekspir u svojoj političkoj drami Koriolan davne 1605.

Tokom razmatranja gradskih senatora i generala da li da se poruši grad ili ne (treći čin, scena prva), Šekspirov Sinicije poručuje sledeće: „A šta je grad, ako ne njegovi ljudi?“

I biće da ima neke ironije u tome da je film Koriolan Rejfa Fajnsa sniman baš u Beogradu.

Na istu temu pisao je još hrišćanski mislilac Isidor Seviljski početkom 7. veka, razlikujući grad kao Civitas ili zajednicu građana (civis, pa otuda anglofono city) i grad kao Urbs, kao puku skupinu kamenih građevina.

A „Civitas nisu kamenje, već stanovnici“, dalekovido je tvrdio ovaj seviljski nadbiskup.

O činjenici da grad pre svega čine njegovi ljudi svedoči još jedan fantastični klasik, Smrt i život velikih američkih gradova (1961) Džejn Džejkobs.

Naime, sukobivši se sa tada najvećim urbanistom Amerike i Njujorka, Robertom Mozesom, Džejkobs se bila (iz)borila da njeno vibrantno susedstvo, Grinič Vilidž na Menhetnu, ne upropasti autoput koji je baš tuda nastojao da protera Mozes kao svojevrsni Njujork na vodi.

Međutim, Džejkobs nije bila samo još jedna tetka koja se romantično protivi urbanoj obnovi i vaskolikom progresu, već je imala drugačiju viziju onoga šta to grad jeste.

A to su, opet, ljudi.

Ulica. Trotoar.

Susedstva. Ne zgrade, već prostor između zgrada.

Ne infrastruktura, već društvena struktura. Teta Džejkobs bi, umesto Čiča Gorija, zato morala da bude obavezna lektira za svakog (zamenika) gradonačelnika koji drži do sebe.

Na prvi pogled, opaska da grad jesu njegovi ljudi deluje kao banalni truizam ili otkriće tople vode. Ali je zapanjujuće i mozgolomno koliko upravljača gradovima ne kapiraju tu prostu rupu na saksiji.

Jer previše gradskih zvaničnika krajnje naivno i budalasto smatraju da mogu da povrate nekadašnju gradsku veličinu i slavu nekakvim masovnim građevinskim projektom.

Novim i blistavim sportskim stadionom, kongresnim centrom, kulturnom dvoranom, saobraćajnom obilaznicom ili ulickanim stambenim naseljem.

Da je za uspeh nekog grada dovoljno proterati poslovične zmije, pacove i narkomane, i gradski život će odjednom da procveta.

A neće.

Sve ovo eventualno može našminkati grad koji propada, ali to neće rešiti probleme koji se nalaze u njegovim temeljima.

Hvala Isidoru, Šekspiru, Džejkobs i Dežuloviću, pa nas kratkovidost urbane obnove koja je usredsređena jedino na izgradnju (puteva i stanova) podseća na to da gradovi nisu građevine, već da su gradovi – ljudi.

Nakon uragana Katrina, čak 200 milijardi dolara bilo je uloženo u obnovu gradske infrastrukture u Nju Orleansu.

Međutim, gotovo ništa od tog novca nije potrošeno za investiranje u obrazovanje, zdravstvo, kulturu, socijalne programe i slično, već jedino u – asfalt i zgrade.

Ali veličina Nju Orleansa nikad i nije bila u njegovim građevinama, kućama i saobraćajnicama – koliko u njegovim ljudima, zar ne?

I sad, da je ovaj golemi novac prosto raspodeljen stanovnicima Nju Orleansa, svako od njih bi dobio vrtoglavih 400.000 dolara.

Neko bi tada popravio kuću, a neko bi se odselio odatle.

Neko bi sebi platio lečenje, a neko deci studiranje.

Pa šta?

Poenta je da svaka javna politika treba da pomaže siromašnim ljudima, a ne siromašnim mestima.

I o svemu tome, a ne samo o prišivanju etiketa najnovijem Beogradu, zapravo je govorio Dežulović.

Ali su se svi bili zalepili samo za kasabu i Jagodinu, kao smrad na majmuna iz Palminog zoološkog vrta.

I zato, da ovaj vanredni profesor svojim studentima predaje i Sociologiju grada, sledeći blistavi, razboriti i lucidni Dežulovićev fragment bio bi obavezna literatura za odmah prvi čas na fakultetu: „Grad, naime, ne čine žirafe, nego ljudi. Ne razlikuju grad i selo samo industrija i poljoprivreda, već rastvorenost grada i njegova socijalna, kulturna i svaka druga diverzija i diverzifikacija, nasuprot plemenskoj tradiciji sela i seoskih glavara.“

Ljudi, rastvorenost, diverzija i diverzifikacija, ispravno veli Dežulović.

I zaista, susret, pluralizam i kreativnost su ti koji su gradove oduvek činili velikim.

Džejkobs je to nazvala Baletom iz ulice Hadson, tj. jednim urbanim plesom koji je satkan od stalnog pokreta, promene i živih ljudskih bića.

Grad čine i grad jesu, pre svega, lokalni kafedžija, piljar, berberin, taksista, svirač na ulici, student, penzioner na klupi, demonstrant na trgu, beskućnik, migrant, ulični prodavac, hipik, panker, lezbejka, i komšija ili sused.

A da li (beo)gradske vlasti obraćaju pažnju na sve te ljude?

Ili samo na zgodne rendere i makete, izdašno proizvodeći još jedan – grad bez ljudi?

Atina u 5. veku pre nove ere beše poput Njujorka posle Drugog svetskog rata, privlačivši najbolje mislioce, naučnike, pisce i umetnike iz ratovima razrušenih područja širom tada poznatog sveta, Mediterana ili planete.

I tu su Atinu velikom učinili ljudi: Sokrat, Anaksagora, Platon, Sofokle, Aristofan i slični – a ne nekakav Akropolj.

Kao i Firencu u 14. i 15. veku jedan Dante, Leonardo, Bokačo, Makijaveli, Mikelanđelo, Bruneleski i Botičeli – a ne Duomo.

Baš kao i savremeni Beograd Bogdan Bogdanović, Filip David, Dušan Makavejev, Borka Pavićević i Vlada Divljan (a Novi Sad npr. Danilo Kiš, Aleksandar Tišma, Želimir Žilnik i Đorđe Balašević) i mnogi drugi.

Uzgred, Beograd je svojevremeno privlačio i npr. Orsona Velsa, i Frensisa Forda Kopolu i Vima Vendersa, baš kao i Sofiju Loren, Roberta de Nira ili Džonija Depa.

Kako ono beše – ovaj grad je nekad bacao svetla daleko?

Ovaj grad bi mogao bolje?

I seća li se danas iko veličanstvenog transparenta – Beograd je svet?

I zato i zaista, uopšte se ne radi o ružnim beogradskim zgradama ili o njima pratećim plastičnim operacijama za ulepšavanje i prikrivanje prostote.

I te kako se radi o onim krajnje ružnim beogradskim ljudima.

O pojedincima koji su preoteli, zatucali i izolovali naše gradove od svojih suseda i sveta.

Uostalom, šta o nekom gradu mogu da govore oni zlodusi Beograda koji su zdušno navijali za rušenje gradova poput Vukovara i Sarajeva?

O takvim gradomrziteljima i gradorušiteljima vrhunski je govorio i spomenuti Bogdan Bogdanović, ali takođe nije bilo koga da ga čuje i posluša. Umesto toga, Beograd je ovom umetniku, filozofu, univerzitetskom profesoru, kao i svom sopstvenom gradonačelniku bio odgovorio proterivanjem i likvidacijom, te (anti)urbanim grafitom „Ovde je stan ustaše Bogdana Bogdanovića“ na ulazu zgrade u kojoj je živeo.

I otuda je Andersenov dečkonja Dežulović opet hirurški precizno markirao i krivce za ono što Beograd danas jeste: „Beograd se sam ubio… Beograd je ubio Momo Kapor, ubili su ga prvosveštenici njegova asfalta, kojekakvi Minimaksi, Bore Đorđevići i sličan, vrlo gradski otpad“.

Jer Beograd je svoj kosmopolitizam zaista jeftino trampio za jedan uskogrudi i zatucani nacionalizam.

Za pogled u sopstveni pupak, umesto pogleda u svet.

I upravo i isključivo zato Beograd izgleda ovako nakaradno kako izgleda.

Kao tranzicioni, iskorenjeni i besmisleni Dubai u nastajanju, a ne kao London, Pariz ili Njujork.

Za uspešan grad nisu najvažnije uspešne zgrade i spomenici, već uspešan prazan prostor između zgrada ili u senci njegovih spomenika.

Grad su žive i vibrantne ulice, trotoari i ljudi. Komotno zapostavljajući svoje ljude ili (beo)građane, Beograd se pretvara u stabilnu, simetričnu i uređenu prazninu poput dobro održavanog groblja.

Grad ne čine beton, asfalt i cigla, već krv, meso i mast onih ljudi koji u njemu žive.

I to je velika istina na koju nas je nelagodno, koliko i blistavo podsetio Dežulović. Grad su njegovi ljudi i ništa više.

A kakvi smo to onda građani i ljudi u međuvremenu postali?