Štrand je crkva

Ima toga i u pobunama oko raznih beogradskih i novosadskih parkića, a možda i buni protiv Rio Tinta.

Dakle, može autoput, može soliter, može rudnik, ali – samo ne u mom dvorištu, a za drugde mi se fućka.

I sad, nedavno je najavljena izgradnja crkve u novosadskom kvartu Liman. Ironično, ali ova crkva je planirana – bukvalno u dvorištu ovog sociologa i kolumniste.

U pitanju je golema zelena površina tačno ispred glavnog ulaza na jednu od najlepših dunavskih plaža u Evropi, uređenog i peščanog kupališta „Štrand“.

Moj lični i usput fantastični pogled na Dunav ili „dunavsku rapsodiju“ (Mihal Ramač) sa terase na devetom spratu limanskog solitera – sada će zaseniti neka neokosovska kič-bogomolja, sa sve krštenjima, svadbama i sahranama.

Ali hej, lično je političko?

Nimalo natprirodno, usijala se i Vajber grupa naše skupštine stanara.

Jedan deo komšija je pozivao na protest protiv izgradnje crkve, a bilo je i onih koji su poručivali da „ne hulimo javno“ i „neka nam Bog oprosti“.

I što je sve okej, mišljenja su kao dupeta (svako ih ima).

Pošto su građani naprasno postali zainteresovani za razne ekološke politike, protivljenje dvohektarskom kompleksu crkve kraj Štranda umotava se u zelenu boju.

Pa onda, nismo mi protiv crkve, zlo i naopako, već smo samo za zelenu površinu.

Zato i crnomantijaški tvorci ove nakaradne zamisli takođe ističu da će oko najnovije crkve biti „zelena oaza sa elementima divljeg pejzaža“ (što već postoji) sa sve „sedenjem na travi i ispod drveća“.

Ali ovaj put bogougodno, a ne jeretički i sekularno. Ostaje nejasno kako izgradnja crkve povećava zelene površine, jer gde prestaje logika, počinje crkvena logika.

Uzgred, Liman je bio i ostao ekološki devastiran nakon one superćelijske oluje. Hoćemo li sada probati molitvom protiv klimatskih promena?

Pa i crkve imaju gromobrane, zar ne?

Prosta činjenica je da u multikonfesionalnom Novom Sadu prirodno ima i više nego dovoljno (neko bi rekao i previše) bogomolja i verskih objekata. Među njima su i pravoslavni (više od dvadeset crkava u gradu) i rimokatolički (jedanaest), te grkokatolička, evangeličke, reformatske, adventističke, nazarenske, baptistička, metodistička i mnoge druge crkve.

Tu su i jevrejska sinagoga, islamski mesdžidi, i molitveni domovi mormona i Jehovinih svedoka.

Do sumanutog ubrzanja u crkvenom graditeljstvu u Novom Sadu dolazi devedesetih, a posebno nakon 2000. godine.

Naime, novoizgrađene srpske pravoslavne crkve u Novom Sadu i okolini su i one u Stepanovićevu (1990), Ledincima (1992-1995), Veterniku (1994), Temerinu (1994), Klisi (1994-danas), Novom Naselju (1996-2009), Šangaju (1998-2004), Kaću (1999-2000), opet na Klisi (ali u zatvoru, 2002-2003), Telepu (2003), Bačkom Jarku (2003), Sirigu (2004), Budisavi (2004), Petrovaradinu (2004-2011), Detelinari (2004-danas), Adicama (2005-danas) i Grbavici (2018-2022). Malo li je na ovu skupoću? I sve one su bez umetničke ili drugih vrednosti, osim kao svedočanstvo o galopirajućoj klerikalizaciji.

Naime, ugledni istoričar umetnosti i arhitekture Vladimir Mitrović je u tekstu o savremenom srpskom crkvenom graditeljstvu u našem gradu (gde je radio u Zavodu za zaštitu spomenika kulture) još 2007. istakao i sledeće: „Od trinaest pravoslavnih hramova, već podignutih, onih u fazi izgradnje ili samo u najavi, u Novom Sadu i okruženju, ogromna većina (tačnije: svi) skoro da ne zaslužuju bilo kakvu ozbiljniju arhitektonsku ili umetničku analizu.

Jedino što se može reči to je činjenica koji su tzv. istorijski hram arhitekti iskopirali, ili odakle potiču često nemušte kompilacije elemenata u nekoj od eklektičkih kombinacija svega i svačega, od osnovne prostorne sheme, do preuzetih detalja ukrasnog repertoara.

Ovi hramovi će ostati samo nemi, neoriginalni i na brzinu podignuti spomenici jednog konzervativnog i nekritičkog duha.“

Zatim, novosadski sociolog LJubinko Pušić („Grad bez lica“, 2009) je isticao da je Novi Sad jedini grad koji se gradi – rušenjem.

Međutim, za aktuelnog i bivšeg gradonačelnika, svaka kritika ovakve jeftine crkvogradnje je – napad na svetinje.

A koje su to svetinje? Poređenja radi, za vreme gradonačelnika Jovana Dejanovića (1974-1982) podignuto je oko 30 javnih objekata, među njima i nova zgrada Srpskog narodnog pozorišta, sportski i poslovni centar „Vojvodina“ („SPENS“), Most slobode, te pet škola i šest vrtića.

Za vreme gradonačelnika Boška Petrova (1985-1989) izgrađen je najveći broj univerzitetskih objekata u istoriji grada, čitava Industrijska zona Sever, te moderna robna kuća Bazar. Ali, danas su zvona i praporci u političkoj modi.

A još prostija činjenica je i da se crkva nekako – ne gradi pored kupališta, odnosno 700 metara duge peščane plaže. Za neupućene, ovde se svakodnevno šetaju muškarci, žene i deca u kupaćim gaćama (oko 20.000 posetilaca Štranda dnevno), ljudi tuda rekreativno trče i voze biciklove, gutaju girice i pivo, te kokice i američke krofnice.

A možda je upravo to ono što zaista smeta? I što valja nekako disciplinovati? Crkvenim zvonima prigušiti? Uz to, naziv ulice na kojoj je planirana limanska bogomolja bio je – Istarski kej.

Najverovatnije po (mrskom) latinskom nazivu za Dunav, a ne (još mrskijoj) Istri u Hrvatskoj.

Ne vredi, preimenovana je u Sunčani kej 1992. godine. Zatim, tačno na mestu buduće štrandovske crkve bila je kultna „Žuta kuća“ (1988-1995) Saveza socijalističke omladine, a zapravo alternativni kulturni centar.

U njoj su funkcionisale škola crtanja, psihološka sekcija (prvi SOS telefon u gradu), studio za vežbanje, uz nebrojene izložbe, performanse, pank i alternativne svirke. Odmah pored, od 1989. godine, i danas se nalazi sjajni kafe „Beza“ kao legendarno mesto susreta Novosađana.

I gde se redovno kupuje i čita jedino dnevni list Danas.

Međutim, ovo nije samo lokalna stvar, kao što ni crkvogradnja na Limanu nije slučajnost. Već gromoglasno i ogoljeno obeležavanje teritorije. Politička geografija, takoreći.

Uz Novo Naselje, Liman je jedina preostala urbanistička celina sa humanim stanovanjem pred udarom investitorskog urbanizma.

A tu je i najkilavije uporište vladajuće partije i njenog svetonazora.

Stanovnici Limana (nazivani „crvenom buržoazijom“) mahom su univerzitetski profesori, arhitekte, kulturnjaci, umetnici, te šetači kerova i ostali pankeri.

I upravo zato su 2021. fasade limanskih zgrada, bandera i trafostanica upadljivo prefarbane bojama srpske zastave (a Limanci reagovali na iste docrtavanjem petokrake ili srcadi). Ili, zato su nepoznati SNS-autori (potpisani sa „Mladi Limanci“) isterali transparent „Dogodine na liturgiji“ na Mostu slobode na Štrandu. Svetosavski nacionalizam je totalitarna i totalna ideologija prsta u oko, i nije mu dosta dok ne pokrije sve.

A posebno gologuze „Štrandaroše“. Zato je crkva na bezbožnom Limanu i političko-klasna stvar u našoj kleptokratskoj tranziciji i tradiciji, te sukob svetova između „bande crvene“ i „bande crkvene“.
I onda, šta su tačno novosadske svetinje? Za mnoge Novosađanke i Novosađane – Štrand je već crkva.

I istorija, tradicija i kultura od 1911. godine. Famoznih 830 kabina na Štrandu nasleđuju se generacijama.

U pitanju je specifični molitveni dom posvećen bogovima lepog vremena, preplanulosti, kupanja, picigena, masnih mekika i slatkog života.

I to je ono što nastoje da sruše, a ne samo još jednu zelenu površinu. Suština je da se ovde uopšte ne radi „o našem dvorištu“ (čak i kada se doslovno radi o mom).

Ne, radi se o širem pitanju klerikalizacije našeg grada i našeg društva, a zatim i versko-političkom disciplinovanju neposlušnog i „crvenoburžoaskog“ Limana.

Zato umesto lokalnog „Ne u mom dvorištu“, valja poručiti – „Ne u mom društvu“.

Pozdrav iz „Beze“ kod Štranda, jer i mi bezbožni imamo svoje svetinje.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.