Studentska pobuna 2.0.

U ovom trenutku, više od 50 fakulteta u našoj Republici je u aktivnoj blokadi, uključujući tu i ceo Univerzitet u Beogradu i Univerzitet u Novom Sadu, te 11 od 14 fakulteta Univerziteta u Nišu. Studenti po svojim fakultetima danonoćno dežuraju, hrane se i spavaju, gledaju filmove, igraju društvene igre, organizuju neformalna predavanja i, pre svega, plenume na kojima se susreću, razgovaraju i donose odluke u jednom direktno demokratskom procesu. I svima drže čas. Ovako izgleda kada institucije postanu – naše. Solidarnu i dirljivu podršku poslali su i studenti fakulteta iz LJubljane, Zagreba, Sarajeva, Podgorice, Skoplja, Rijeke, Cetinja i posvud iz Jugoslavije. Studente podržavaju i bogoslovi i Severina i Bodiroga. U protestu se ističu i đaci Karlovačke i „Jovine“ – dve najstarije gimnazije u srpskom narodu (osnovane 1791. i 1810. godine), kao i đaci Prve kragujevačke gimnazije, prve u Kneževini Srbiji (1833). A šta čekaju ostali? Gde je nestao taj poslovični svet koji na mladima ostaje? I da li se konačno budi iz dogmatskog dremeža?

Fakulteti u Srbiji su postali skvotovi u najboljem smislu te reči. I sa moćnim kolektivnim simbolom – krvavom rukom. Ali, uz vesti o sistemskoj policijskoj torturi, studenti koji sada doslovno žive na svojim fakultetima, pa i građani koji blokiraju svoje raskrsnice, suočeni su sa rizikom da će režim poslati svoje crnokapuljaše i batinaše na njih. Pa ipak, na predloge da se na fakultetima organizuje nekakva onlajn nastava, i studenti koji nisu u aktivnoj blokadi odgovorili su – bojkotom iste. Na mejl adresu samo mog Odseka za sociologiju, studenti sve četiri godine studija šalju obaveštenje da, većinom glasova, odlučuju da bojkotuju svaku nastavu u ime solidarnosti sa kolegama koji blokiraju fakultet. Ko smo mi da im protivrečimo? Da nešto cepidlačimo i mrsomudimo? Ko danas drži čas i deli lekcije? „A sad je došao veliki trenutak o kome čovečanstvo davno sanja; kad učenik treba učitelja da vodi. Pustite me da sednem tamo u kutak i pričajte vi meni sad o slobodi“ pisala je Desanka Maksimović („Čas istorije“). Stvari su (iz)vanredne, pa možemo jedino da odnesemo nešto flaširane vode, suvog keksa i produžni kabel mladima, ili da bar zaćutimo – umesto mlaćenja po režimskim televizijama.

Jer, koliko cinizma je potrebno da bi se ovaj studentski protest o(t)pisao kao „hibridni rat za rušenje države“ (a država je, naravno, vlast), odnosno kao ujdurma „stranih plaćenika“? Drobljavinu o „šačici“ studenata kao „snagama haosa i bezumlja“ smo već slušali, i na tom krvoločnom užetu smo već visili. Pa se šačica ubrzo transformisala u crno-belu pesnicu ili pak krvavocrvenu ruku danas. Studenti više ne zahtevaju jedino „Oktobar dva“ (već Šesti oktobar?) i zato je nastala panika. U ovoj blokadi, mladi ljudi su najzad osetili da imaju – moć. Da su i sila i snaga u društvu koje upadljivo stari. Ta se omladina bori za sebe, a ne za nas, što je naprosto sjajno. Studenti i đaci su ustali da odbrane zemlju u kojoj žele da žive. Ima li šta patriotskije od toga? I odjednom se govori o nauci, kulturi, umetnosti i znanju kao budućnosti ove zemlje. Jer, jedno je tenis, a drugo je knjiga.

S druge strane, dogođeni narod sa izlivom Informera i Pinka u mozak osuđuje studente kao lezileboviće ili balavurdiju sa viškom slobodnog vremena i ambicijom da sruše (umesto izgrade) državu. Ali džabe. Oni to sve ne slušaju i ne čitaju, baš kao što ne bendaju ni samog predsednika, uz gromoglasne poruke „Što si se naljutio?“. To što predsednik tvrdi da je nepotrebno i ničim izazvano ispunio sve zahteve studenata, pod mantrom „I to ti je rešeno“ – zapravo je deo problema, a ne rešenja. Jer, njega niko ništa nije pitao. Na delu su Studentski protesti 2.0., za razliku od ’68. i ’96. Omladina danas ima internete pod prstima, mogućnost da se brzo organizuje, kao i da „šeruje“ svoju pobunu tražeći „lajk“ ili solidarnost na mreži. Dok mladi Srbije nisu veštački, već posve prirodno inteligentni. Uostalom, današnji brucoši su bili prvaci u osnovnoj školi kada je Aleksandar Vučić došao na vlast. Možda im je malo dosta svega? A imaju i te proklete telefone i društvene mreže u rukama, pa vide i znaju da može bolje od ovoga.

Studentski zahtevi su zato relativno jednostavni, ali i gordijevski čvornovati za svaki režim koji drži do sebe, a bez upotrebe mača i pendreka. Da se objavi celokupna dokumentacija o rekonstrukciji Železničke stanice u Novom Sadu, odbace optužbe protiv uhapšenih i privedenih na protestima, podnesu krivične prijave protiv osoba koje su fizički napadale studente i profesore, i da se uvećaju izdvojena sredstva za fakultete za 20 odsto. I sad, posle sedmice upadljive ćutnje, režim se povukao poput spolovila u hladnoj vodi. Ispunićemo vam sve zahteve, a kao set noževa (ako pozovemo odmah), evo i jeftinih stanova za mlade i sve koji se tako osećaju. Samo, dođavola, idite kući već jednom! Dok studenti odistinski zahtevaju samo jedno – da država poštuje svoje zakone i da zakon važi za sve, umesto sveprisutne korupcije, partokratije i javašluka. Malo više pravde, krivice i odgovornosti već jednom. Da li je to zaista toliko teško? Biće da jeste, jer bi se ovako rasformirala čitava piramida korumpirane i autokratske vlasti. Upravo zato, na delu je i izdašno vređanje inteligencije i Inteligencije ovog društva.

Hvala socijalističkim urbanistima, Novi Sad ima tu sreću da poseduje istinski kampus na kojem su smešteni doslovno svi fakulteti (osim Medicinskog). Svaki naš (su)građanin bi trebao da prošeta kampusom i posvedoči čaršavima sa krvavom rukom istaknutim po ovim institucijama znanja i kritičkog mišljenja na obali Dunava. I mnogi to rade, pa studentima u tišini donose dušeke i vreće za spavanje, vodu i sokove, hranu i grickalice, toalet papir i ostale potrepštine. Samo na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu bilo je i sremskih kobasica, pečenih jabuka i pasulja iz kotlića sa sve butan-bocom. Uz određene tekuće potrebe, studenti danas koječega imaju i viška. U ponedeljak je na prepuni Filozofski u Novom Sadu došao i legendarni režiser i novi akademik SANU Želimir Žilnik, na razgovor i organizovanu projekciju njegovih „Lipanjskih gibanja“ (1969). Ova studentska pobuna jeste probudila davno usnulu nadu u promene, ali je probudila i zaboravljenu – solidarnost. Ljudi se danas utrkuju da omladini odnesu nešto, jabuke, filmove ili ubruse svejedno, i to je realnost ili stvarni život iza fasade jeftinog slogana „Za našu decu“.

Stvarne studente zaista ne interesuje stranačka politika, što je paradoks na koji ostarela i ocvala vlast nema adekvatan odgovor. NJih ne interesuje ni diploma, već jedino znanje. Knjige, olovke i pametni telefoni su njihovo oružje, baš kao i difuzija, mreža i solidarnost. Međutim, kako to „politici“ nije mesto na fakultetu? Čak i ako se zovemo Filozofski fakultet ili Fakultet političkih nauka, gde se predmeti poput Uvod u politiku ili Sociologija politike slušaju već na prvoj godini studija? I zašto kažemo „politika“ a mislimo „stranka“? Studentski protesti 2.0. jesu spontani, kreativni, pa i duhoviti (sa porukama „Ja sam sa omladine strane“, „Ne lažite mi babu“ i „Stanovi su toliko jeftini da tuku ko neće“) uprkos tragičnom povodu. Takođe, oni nemaju vođe ili famozne „lidere“, već demokratske plenume. A ustali su baš svi, i budući filozofi i programeri, i sociolozi i tehnolozi, i anglisti i slavisti, i medicinari i šumari. Pre nekoliko dana, studenti iz blokade mog Filozofskog fakulteta zamolili su sugrađane za novogodišnju jelku. Zahvaljujući jednom rasadniku sa Pejićevih Salaša, donirana je za desetak minuta.

Visine tri metra, sa sve busenom, da se presadi i traje. I to je sve što treba da znamo o studentskoj pobuni – hrabre studentkinje i studenti su tu da ostanu.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.