Suočavanje sa budućnošću

Više kredibiliteta imaju deca koja tvrde da nisu jela čokoladu pre večere, dok su im usta, zubi i nos umazani tom istom čokoladom. Pa ipak, 70 i kusur godina nakon Drugog svetskog rata, postaje moguće da se rehabilituju izdajnici, kvislinzi, ratni zločinci, koljači, pijandure i prostaci poput valjevskog geometra i četničkog komandanta Nikole Kalabića. Sve za, hvala restituciji, par hektara livade na Divčibarama ili gde već, a uprkos žrtvama, u inat istini, te na sramotu svih dobronamernih ljudi.

Jer, istorijski izvori i činjenice svedoče da su se Kalabićevi četnici posebno isticali u zverstvima prema civilima (Srbima i Romima) i da se narod više plašio njih nego nacista. Ovi četnici su 1943. godine živog ispekli Živana Đurđevića u selu Balinović kraj Valjeva, a poznata je i morbidna činjenica da Kalabić nijedan obrok ne jede bez pečenja. U selu Kopljari zaklali su 19 ljudi, od čega su sedam bile žene (a dve devojke od 16 godina), uz streljanje još troje Roma. Učestvovali su i u masakru u selu Vranić, gde je ubijeno 67 meštana, uglavnom žena i dece. Pod pseudonimima „Čika Pera“ i „Ras Ras“, Kalabić je u svojim depešama i naređivao ubistva („Ispitaj još bar 3 čoveka za te ljude koji treba da se zakolju“) ili izveštavao o njima („Sve sam poklao“).Bizarna je ironija da čak i pojedni četnici (uzalud) mole Dražu Mihailovića da obuzda Kalabića, detaljno opisujući njegovo bahaćenje, ubistva i silovanja, uz komentar – „Daklem (sic), to istorija čovečanstva nije zapamtila“.

Do otvorenog savezništva Kalabića sa nemačkim okupatorom dolazi 1943. godine, kada je on lično potpisao sporazum o saradnji sa Vermahtom, prigodno se ufotkao, i naredio svojim ljudima da se (pod pretnjom smrti) „nemačke snage ne smeju napadati“. Zajedno sa Nemcima, Kalabić je učestvovao u svim većim borbama protiv partizana u Srbiji, uredno izveštavajući Dražu Mihailovića o tome, a paralelno sprovodeći brutalan i nezapamćen teror nad civilima ili običnim ljudima. Čak i u četničkim izvorima i depešama stoji sledeće: „Kalabić lično prebio je u selu Ljubičevac tri čoveka i jednu devojku koji su posle četiri dana pomrli. Nisu bili u stvari krivi ništa.“, „Od celokupnog br. stanja koje su poklali, 50% su nevine žrtve.“ ili „Vode borbu sa partizanima, oni im se uvek izvuku, pa oni posle zađu po selima i pokolju onaj nevini narod.“

I onda, kako je moguće da se ovi izvori i činjenice tako olako o(t)pišu kao „komunistička propaganda“ i „istorijski falsifikat“? Ili da se ozbiljno govori i piše o „zagonetki zvanoj Nikola Kalabić“, kao da je u pitanju Rubikova kocka, a ne samo još jedan krvožedni izdajnik i bahati divljak, siledžija i ubica? Pa i izdajnik sopstvenog komandanta Draže Mihailovića, nakon ručka (od tri kokoši) sa Krcunom i Rankovićem. Da se drobi o nekakvim „čudnim okolnostima“, misterijama i tajnama, dok je na delu samo još jedna banalost zla, u svom gibaničarskom džiberluku? S jedne strane, moguće je zato što živimo u dobu neprekinute nacionalističke kontrarevolucije i normalizacije srpskog fašizma. Ali, sa druge, zato što je ljudskim bićima psihološki nepodnošljivo da poveruju u to da su neke individue sposobne da kolju decu, siluju tinejdžerke i peku na ražnju druga ljudska bića.

S tim u vezi, valja podsetiti na Dvajta Ajzenhauera. Da, na tog izuzetnog američkog generala i ratnog heroja, 34. predsednika Sjedinjenih Država (1953-1961), kao i prvog vrhovnog komandanta NATO i rektora Univerziteta Kolumbija. Koji je, uzgred, pušio po tri-četiri paklice cigareta na dan, preživeo sedam srčanih udara, i kojem su pronašli čak 16 kamena u žučnoj kesi kada su mu istu bili izvadili. Ali, i čovek i junak koji je vešto komandovao uspešnim invazijama Saveznika na Severnu Afriku i Siciliju, a zatim i na okupiranu Francusku i nacističku Nemačku. I sad, neposredno nakon invazije na Nemačku krajem Drugog svetskog rata, general Ajzenhauer je želeo da se i lično uveri u verodostojnost priča o zloglasnim nacističkim koncentracionim logorima smrti (posetio je logor Ordruf, koji je bio deo mreže logora Buhenvald).

A bio je relativno usamljen u tome – čak ni sumanuto hrabri i neretko sumasišavši general Džordž Paton nije smeo da uđe unutra i da svojim očima sagleda taj horor i noćnu moru (pribojavao se da će mu od toga pripasti muka). Ajzenhauer je, međutim, bio mnogo dalekovidiji (i preskočio je ručak). A tom prilikom je navodno rekao sledeće: „Snimite sve ovo, donesite filmske trake, dovedite svedoke. Zato što će se negde tokom istorije pojaviti neko kopile koje će da ustane i da kaže da se sve ovo nikada nije dogodilo.“

Okej, ovo je verovatno malo nakićena, ali i brutalno istinita i u-suštinu-pogađajuća verzija onoga što je zaista rekao. Jer u svojim ratnim pismima Ajzenhauer je zapravo napisao sledeće: „Namerno sam obišao svaki kutak i svaki budžak tog koncentracionog logora, zato što sam osećao kao svoju dužnost da od tog trenutka budem očevidac ovih stvari. I to u slučaju da se ikada pojavi verovanje ili pretpostavka da su priče o nacističkim zverstvima bile samo propaganda“. Upravo zato, Ajk je zaista bio pozvao i Vašington i London, moleći ih da pošalju novinare, foto-reportere i kamermane da bi iz prve ruke zabeležili taj užas fašističkih zločina i kvintesencije zla. Nešto slično se dogodilo i kada su Britanci oslobodili logor Bergen-Belsen, pa su odmah pozvali ekipe BBC kako bi zabeležile ovaj pakao. Taj je tragični filmski projekat ekspertski nadgedao niko drugi do majstor strave i užasa, mladi Alfred Hičkok, i te su slike holokausta urezane u kolektivno pamćenje.

Dakle, ovo je bila sjajna lekcija iz suočavanja sa – budućnošću. Zbog čega treba da pamtimo Ajzenhauera kao predsednika, ali i čoveka pred koncentracionim logorom koji je znao da naprosto mora da – uđe unutra. Jer, dovoljno je dobro poznavao ljude da pretpostavi kako će neki Homo Sapiensi u budućnosti odbacivati, negirati, relativizovati ili pak rehabilitovati zločine nad 6 miliona Jevreja, odnosno 11 miliona raznih nepodobnih manjina. Da će nekakve bitange, pod podlačkim izgovorom skepticizma i mudroserskog zaverašenja, ove žrtve i njihove sudbine tretirati kao nezamislivo preterivanje, obmanu, ideologiju ili (posle)ratnu propagandu. Ili se pitati „A šta su oni nama radili?“. Jer ako je tog holokausta i bilo, onda su ga valjda malo i Jevreji činili? General Ajzenhauer znao je i da će dobronamernim ljudima zaista biti teško da poveruju u razmere i u brutalnost fašističkih ratnih zločina. Da je uopšte moguće industrijski ubijati i po 2000 ljudi na svakih sat vremena u gasnim komorama. Ajzenhauer je odmah predvideo normalizaciju, relativizaciju i romantizaciju (tek poraženog) fašizma, pošto je znao da je mentalno lakše i utešnije pripisati to „propagandi“.

I zato je, u ovdašnjem slučaju suočavanja sa budućnošću, bilo potrebno mnogo više priče i praktičnog sadržaja o zlikovcima u našim (č)etničkim redovima. O neromantičnim izdajnicima, kvislinzima, banditima, pljačkašima, silovateljima i koljačima dece, žena i starih, umesto pojednostavljene i romantične slike o celokupnom narodu koji se bio pobunio protiv inostranog okupatora. Iako u pokojnoj Jugoslaviji jeste bilo i spomenika i memorijalnih centara, i istoriografije i naziva ulica, i dokumentarnih i popularnih („partizanskih“) filmova, nacionalistička kontrarevolucija je temeljno uradila svoje. Spomenici su zaparloženi, nazivi ulica promenjeni, a filmovi zaboravljeni, ako se razonodno ne gledaju kao nekakvi vesterni ili naučna fantastika. Ali, „kultura sećanja“ nije zgodna fraza ili sintagma za kintu sa evropskog projekta, već je to Ajzenhauerov obilazak svakog prokletog ćoška koncentracionog logora, bez obzira na muku u glavi i stomaku. Baš kao što su Saveznici na istu tu mučnu ekskurziju primorali sve fine i pristojne ljude iz komšiluka koji su, eto, samo gledali svoja posla pored Dahaua, Bergen-Belsena, Buhenvalda i Aušvica.

Drugim rečima, poenta nije samo u kritici ili osudi sudske rehabilitacije narodnih izdajnika koji su vršili (č)etničke zločine. Već u jednom nelagodnom skapiravanju da je i te kako bilo moguće da neki naši raspomamljeni bradati sunarodnici kolju, siluju, spaljuju i pljačkaju ljude sa drugačijim prezimenima ili svetonazorima. Da se takvo zlo i naopako ne bi ponovilo, kao što se već jednom ponovilo jeste – u Vukovaru, Sarajevu, Omarskoj, Keratermu, Foči, Srebrenici, Suvoj Reci, Vučitrnu, Beloj Crkvi itd. – neretko pod istim četničkim obeležjima i gibaničarskim simbolima „za kralja i otadžbinu“, a protiv mladića, devojaka i dece sa drugačijim prezimenima. Nikada ne smemo zaboraviti koliko su fašisti i njihovi pomagači i bili i ostali banalno i brutalno zli. Koliko god je to teško svarljivo.