Suočavanje sa Kosovom

Sa novcem je i ta fraza tiho nestala i preselila se u zaborav. S jedne strane, s prošlošću se bilo suočilo, koliko god traljavo i sakato. Na primer, kada je uhapšen Ratko Mladić, ovo nije isteralo ni par hiljada ljudi na nekakav miting, protestnu šetnju bar, a i to autobusima i na mišiće. Naprosto, protok vremena je uradio svoje, a relativizacija i kanonizacija lika i (zlo)dela ovakvih kreatura ostala je rezervisana za ekstremnu desnicu i njihove kombije ili internet budžake. Kao i za one pijanije i zadrtije goste po krsnim slavama, svadbama i sahranama. S druge strane, kako svedoče nedavni događaji u vezi sa Kosovom i famoznim pregovaračkim poglavljima o istom – suočavanja sa prošlošću nema, niti ga je bilo. Jer, pojednostavljeno rečeno, obični građanin Srbije, Petar Petrović sa uplatnice, naprosto ne zna i ne razume zašto je danas Kosovo tu gde jeste. A to baš i nije Srbija. Kao što ne zna ni zašto je ogromna većina država sveta sasvim okej sa tim, kao ni zašto je tačno tu Srbiju bombardovalo, minus teorije zavere i geopolitika za siromašne. Jasno je i onim sasvim operisanim od činjenica da je Kosovo faktički nezavisno i da je to ta neka realnost, ali, stotinu mu Martija Ahtisarija i Atifeta Jahjaga – zašto? Pojma i blage veze Petar Petrović nema – niti naročito želi da (sa)zna.

Pa, pre svega zato što su tokom 1998. i 1999. godine, pripadnici vojske i policije Srbije, a posebno pripadnici paravojnih formacija, počeli kampanju masovnog i sistematskog progona, a zatim i ubistava Albanaca i drugih nesrpskih civila na tom istom Kosovu. Među masakrima kosovskih Albanaca po brutalnosti i brojnosti izdvajaju se oni u Suvoj Reci, Račku, Podujevu, Izbici, Velikoj Kruši, Drenici, Beloj Crkvi, Orahovcu, zatvoru Dubrava, Pustom Selu, Vučitrnu i mnogim drugim mestima. Dokazi o ovim ubistvima prikrivani su na jednako sistematski način, uključujući tu i prevoz leševa hladnjačama do masovnih grobnica u užoj Srbiji, kao npr. u Batajnici, u Rudnici, u Petrovom Selu, u jezeru Perućac. Ovu kampanju pratile su masovne pljačke, iznude i razbojništva, te uništenje više hiljada albanskih domova (kao i 155 džamija) uz upotrebu artiljerije, buldožera, eksploziva i klasičnog podmetanja požara. Prema procenama UNHCR-a, oštećeno je ili uništeno skoro 40% stambenih kuća Albanaca na Kosovu. Trovani su i bunari, silovane su žene i devojke, i uništavani su lični dokumenti proteranih, tako da se nikada ne vrate kući. Kampanja sistematskog terora i progona obično je obavljana tako što su naoružane snage stigle u neko selo, izdale usmenu naredbu o iseljavanju (koje se imalo završiti za par sati) uz paralelno granatiranje, pljačke i ratne zločine. Zbog svega ovog udruženo zločinačkog, još 1998. godine sa Kosova je proterano oko 350 hiljada Albanaca. Cela kampanja se intenzivirala početkom NATO bombardovanja, kada je u aprilu 1999. godine UNHCR registrovao čak 525 hiljada albanskih izbeglica, deportovanih kamionima, vozovima i autobusima u Makedoniju, Albaniju i Crnu Goru. Ovaj sraman broj je do juna iste godine dostigao cifru od čak 862.979 prognanih Albanaca, odnosno do više od 80% kosovskog stanovništva. Kada je reč o ukupnom broju žrtava od 1998. do 2000. godine, nastradalo je ili nestalo 13.421 osoba. Od tog broja, 10.533 su Albanci, 2238 Srbi, 126 Romi i 100 Bošnjaci. Život je izgubilo i 40 Crnogoraca, 25 Aškalija, 13 Turaka, 10 Mađara, 8 Goranaca, po dvoje Bugara, Čeha, Hrvata i Slovenaca, te jedan Slovak i jedan Rusin.

Taj je užas progona i pokolja sopstvenih građana koji se drugačije prezivaju organizovala vlast Slobodana Miloševića. I zbog tog je zločinačkog, zlog i naopakog Kosovo napustilo Srbiju, ili je Srbija izgubila Kosovo, svejedno. A tu lekciju nikako da naučimo. I da, ovo se dogodilo uz svesrdnu vojnu i političku pomoć i svekoliko razumevanje dela planete koji je prvo vojnom agresijom, a zatim i priznanjem kosovske nezavisnosti, reagovao na izazov novog „Konačnog rešenja“ na tlu Evrope. Jer režim Slobodana Miloševića za Evropu nije bio režim nalik na vlast Kim Džong Ila, taštog debeljka koji maltretira sopstveni narod i zabranjuje nezavisne medije. Ne, bio je to režim nalik na Islamsku državu ili čak onog austrijskog molera (minus smešni brčići i vegetarijanstvo) koji progoni verski i etnički nečiste u svojim granicama. Drugim rečima, Kosovo nije tu gde jeste zato što je Milošević bio diktator koji je sam sebi dodavao na izborima i bio posebno nervozan prema studentima. Ne zato što mu je smrdelo iz usta ili je pričao loše viceve, i ne zbog osećaja za estetsko Mirjane Marković – ili pak Monike Levinski. Ne ni zbog nekakve nafte, uglja, škriljaca i koječega, Dečana, Gračanice, Trepče, Brezovice ili Bondstila. I, konačno, ne zbog toga što Evropa i Amerika ne vole Srbe. Već zbog toga što, u 21. veku bar, ne vole etničko čišćenje. Kosovo jeste najskuplja srpska reč, ali ne zbog jeftine političke mitologije, već zbog strave i užasa koji je tamo napravljen drugim verama i narodima. I koji kao avet progoni zapuštenu i ukletu kuću nazvanu državom Srbijom.

Dakle, to su činjenice i to je ta neka nedavna prošlost, odnosno savremena istorija. Koja se upadljivo ne uči u udžbenicima, koju ne spominju srbijanski političari, kulturnjaci i javni delatnici, i koja se ne čuje u medijima, plaćali pretplatu ili jok. I zato „suočavanje sa prošlošću“ nije samo zgodno nezgodna sintagma iz umova evropskih birokrata ili predloga projekata ovdašnjih endžioista. A iako u pitanju jeste frazetina koja se izlizala do neupotrebljivosti, ona nas štipa za zadnjicu na svakoj prokletoj krivini. Naime, sadržaj te fraze se potrošio jer nikada nije zaista došao do svesti. Zbog toga je moguće da čak i dobronamerni, dobro obrazovani i obavešteni ljudi u Srbiji više toga znaju o Aušvicu ili Jasenovcu nego o Podujevu ili o Drenici. Ili da se ozbiljno razmatra mogućnost da se državnom vrhu Srbije iz perioda 1998-1999. pred Međunarodnim krivičnim tribunalom sudi samo zato što su etnički Srbi. Zato je moguće i to da mnogo više znamo o izbeglicama iz Sirije i Avganistana nego o 800 hiljada albanskih izbeglica sa Kosova pre samo deceniju i po. Onda je moguće i da Emir Kusturica nedavno ima govore kakve ima, uz frenetične aplauze. Ili da se kolektivno cokće i krše prsti nad izjavama predsednika SANU Vladimira Kostića, koji petnaest godina nakon cele gužve uzima ulogu onog „Car je go“ momka iz Andersenove političke bajke. I zbog toga se sve srbijanske vlasti nakon Slobodana Miloševića uporno trude da i one same ponovo „izgube“ Kosovo, umesto da po oprobanom (a ovaj put i sasvim prikladnom i istinitom) receptu, za to prebace odgovornost na bivši režim. I otud nerazumevanje Srba i (kosovskih) Albanaca nije posledica nekakvog navijaštva, fudbala ili sličnih loptanja, kao ni različitih senzibiliteta pravnika Vučića i umetnika Rame. A isto je i sa nerazumevanjem Srbije i Evropske unije oko tog famoznog Poglavlja 35 posvećenog normalizaciji odnosa između Beograda i Prištine, ili koga već, kao i svih drugih poglavlja koja Srbiju nastoje da učine evropsk(ij)om i pristojnijom zemljom. Veliki smrdljivi slon u pregovaračko-pristupnoj sobi kojeg Srbija uporno odbija da (u)vidi je nasleđe etničkih zločina prema kosovskim Albancima.

Drugim rečima, kolektivna iščuđavanja i širenja očiju pred Poglavljem 35, koje je za druge zemlje bilo tačka „Razno“, pokazuju samo trajno i vrišteće odsustvo, pa, suočavanja sa prošlošću. Ili odsustva buljenja neprijatnoj istini u oči – onoj u ogledalu, ili bar foto-albumu iz sezone 1998/1999. U pitanju je nemilo za nedrago: samo naplata dugova za vlast čiji je aparat sile činio zverstva i u naše ime. I koja je takvim zlodelima i nepočinstvima učinila da jedan politički, kulturno i mitološki važan deo Srbije odlazi ili ode putem nezavisnosti, uz podršku mnogih u čijem društvu želimo da budemo. Umesto glumatanja večite žrtve u raljama svetskih sila, odgovorno, državničko i moralno ponašanje bilo bi priznanje, razmatranje i prihvatanje uzroka takvog tretmana. A to su političke i etičke reforme na koje Evropa i region još uvek čekaju. Međutim, zbog hroničnog pomanjkanja ovakvog suočavanja ili katarze, Petri Petrovići će nastaviti da ponavljaju dobro naučenu mantru o tome da je Srbiji naneta nekakva geopolitička nepravda ili zabijen nož u leđa. I tom će se mitskom zanosu vraćati po skupštinskim govornicama, stranačkim konvencijama i novinskim stupcima, po kafanama i frizerskim salonima. Uz već dobro odnegovano antizapadnjaštvo i antimodernizam koji su uveliko pustili svoje otrovno korenje i čijim se plodovima rado vraćamo uvek. A takvi ne trebamo nikom. Okončanjem ratova devedesetih, Srbija je izašla iz svetske istorije. Preostalo je samo da shvati svoju ulogu u njima. Do tada će zauvek ostati u špajzu ili predsoblju Evrope. A i Kosovo će (p)ostati predaleko. Dakle, ovo poglavlje samo je reakcija na akciju etničkog čišćenja. Svedočanstvo o tome da se ovakvo ponašanje, u pristojnom društvu, ne prašta. Ni pod „Razno“.