Superzlikovac Hitler?

Dakle, da nisu partizanski filmovi ti koji su prikazivali četnike onakvima kakvi su zaista bili, već obrnuto. Da su se četnici zapravo tokom rata (pre)oblačili tako da izgledaju i ponašaju se kao u posleratnoj jugoslovenskoj kinematografiji. Drugim rečima, da su četnici bili posedali u vremeplov i stigli iz budućnosti. Ili iz naše sadašnjosti u kojoj, u istom danu (i nakon Dana mladosti) rušimo džamije i rehabilitujemo četničke koljače, bandite i sluge fašista. Međutim, ova semantičko-logička nakarada u kojoj se mute granice između filmske fikcije i istorijske stvarnosti ponajbolje se vidi na primeru – nacista. Što se dalo primetiti i tokom nedavne polemike i cepanja dlaka oko citata Adolfa Hitlera u Danasu. Jer, narajcani tviteraši, okovani slepilom društvenih mreža, nisu bili u stanju da pojme da je uopšte moguće citirati Hitlerove reči u dnevnim novinama kao što je Danas. Kako to? Pa, tako što je dotični zločinac i kreten u popularnoj imaginaciji opasno transformisan u svojevrsno mitsko biće prenapučeno tabuima. Ili, zato što mi danas zamišljamo naciste i Adolfa Hitlera kao da je u pitanju nekakav zli antiheroj iz filma, serije, stripa ili video-igrice.

Naime, Adolf Hitler je za savremeni svet postao jedan savršeni i nekako fascinantni superzločinac. Krajnje zlo koje mora biti poraženo po svaku cenu, koje je merilo za svaki drugi zli i naopaki čin, i koji je verovatno jedina lekcija koju traljavo i sakato pamtimo sa časova istorije. Pročačkajmo malo komentare ispod vesti ili YouTube klipova, i za samo par skrolovanih sekundi će se pojaviti reč „Hitler“. Po internetima se sa Hitlerom komotno upoređuju i Obama i Tramp, i Merkel i Putin, i Tadić i Vučić, jer koga briga i zašto da ne. Uzgred, u logici postoji i logička greška „Reductio ad Hitlerum“ ili „Argumentum ad Hitlerum“ u kojoj se nečiji stav ili ponašanje „pobijaju“ pozivanjem na Hitlera ili naciste. Jer, „tako je i Hitler radio…“, pa sad redom: bio vegetarijanac, progonio pušače, koristio propagandu, imao smešne brkove, šta god nam sve išlo na živce. Hitler je omiljeni adut svakog mentalnog preferansa u kojem su ulog lajkovi i retvitovi.

A u čemu je tačno problem sa tim? Zar fašizam nije jedno apsolutno zlo? Stvar nesumnjive moralne vertikale u ovom inače promenljivom i etički relativnom svetu? Naravno da jeste. Ali, u pitanju je i zlo koje ne treba fetišizirati i mitologizirati, time mu pridodajući značaj koji ne zaslužuje. Fašizam jeste ogromno, ali istovremeno i jedno banalno, prozaično i glupavo zlo. Koje nisu sprovodili neki perverzno privlačni antiheroji i zgodno obučeni genijalci, već jedni zadrti kompleksaši bez fakultetske diplome i bez bilo kakve veštine i talenta osim da marširaju, viču i osećaju se moćno.

Naime, Adolf Hitler je bio samo još jedan slabo pismeni glupan, kičoliki ljubitelj vodenih bojica i lenjivac koji je spavao do podne. Dotični je batalio srednju školu sa 15 godina i za njega su pretpostavljeni oficiri u Prvom svetskom ratu tvrdili da mu nedostaju liderski kvaliteti poput – inteligencije. Drugim rečima, on nije bio nikakav zli genije sa supermoćima, već još jedan egocentrični, prepaljeni i netalentovani lik koji vam dosađuje na žurci. Uzgred, isti taj Hitler je bio i potajno opsednut Karlom Majem i njegovim Vinetuom, odnosno treš avanturističkim kaubojskim romanima za decu i omladinu. Slično tome, Himler se detinjasto palio na vitezove, magiju, okultizam i ezoteriju, dok je Gering bio standardni korumpirani, bahati i gojazni džiber koji je furao krzno i toge, a ceo taj rat video kao priliku da se obogati, da jede i da jebe. I svi oni su se, poput loših studenata, konstantno drogirali morfijumom, kokainom i metamfetaminima.

S tim u vezi, ni nacistička Nemačka uopšte nije bila nekakva stereotipno surova, hladna i efikasna birokratska mašinerija kako to volimo da mislimo i kojoj se potajno divimo. Nacisti jesu baratali gomilom papirologije, ali to ne znači da su bili uspešni i vešti u tome. Mnogo više resursa i energije su ulagali u prostački i grubi progon Jevreja, komunista i ostalih, a ne u efikasnu državnu administraciju. Koja je zato i bila partokratski bolno ispunjena nepotizmom, sporošću i unutrašnjim sukobima i borbom za moć. Nacoši nisu bili ni toliki majstori propagande, šta god se izučavalo po školama za marketing. Čak ni famozni „Trijumf volje“ (1935) Leni Rifenštal nije bio jedan od 10 najpopularnijih filmova godine – u samoj Nemačkoj. Neverovatno, ali umesto propagandnih filmova o političarima koji ljutito urlaju po mitinzima, građani Nemačke su 1930-ih u bioskopima radije gledali holivudske blokbastere sa Garijem Kuperom u glavnoj ulozi.

I, iznova suprotno popularnom mišljenju, Hitler i nacisti nisu ni bili došli na vlast nekom nadnaravnom političkom i marketinškom veštinom (nikada nisu osvojili parlamentarnu većinu, a Hitler je redovno gubio izbore za predsednika!), već bolno poznatim zakulisnim radnjama, međupartijskim dogovorima i „istorijskim pomirenjima“. Jednostavno, nacisti nisu bili arhetipski loši momci u moćnim „Hugo Boss“ uniformama, već samo gomila tupavih, mizernih zaveraša i neukih bandita nepražnjenih mošnica, a koje je vrtlog istorije izbacio u prvi plan ili krupni kadar. Zato što je glasna manjina građana (bila) maštala o starim-dobrim vremenima kada se Nemačkom vladalo čvrstom rukom. Da, zvuči poznato.

Međutim, to ne znači da su nacisti i njihovi pomagači bili jedino priglupi, jednodimenzionalni humanoidni „negativci“ koji boluju od nejebice. Ili ekipa poput naci-zombija koje rado upucavamo u video-igricama kao što su „Call of Duty“ ili „Medal of Honor“. Moramo se odupreti estetici prema kojoj su nacisti nekako idealni i gotovo atraktivni „loši momci“ – obučeni kao zlikovci i sa čudnim akcentom, pa daj da im pravednički uzvratimo udarac džojstikom. Ovo je omekšalo našu toleranciju prema fašističkim zločinima do nivoa u kojem su oni postali apstraktni i popkulturni – za dokumentarac na „History“-ju, bar dok ne počne onaj rijaliti o predebelim ljudima ili o neuspelim plastičnim operacijama. Jer u takvom narativu, zaboravljamo na to koliko su nacisti, fašisti i ostali četnici bili odistinski užasni i zli. Popularna kultura, uključujući tu i jugoslovensku kinematografiju, svodila ih je na banalne ikone nevaljalstva, bez konteksta i naročitog smisla. Pa onda i Nikola Kalabić postaje „karikatura partizanskog filma“ koja poput Terminatora putuje u prošlost. A Draža Mihailović biva „tragična figura“ sa lenonkama koju je upropastila ona komunjara od Joko Ono. Tada i postaje moguće da, od „Ravnogorske čitanke“ do „Ravne gore“, četnici sa svojim bradurinama, vaškama i mrtvačkim glavama, postanu nekako seksi i kul, poput Šešelja na Instagramu. Nesuđeni i slabo shvaćeni urbani hipsteri u pravednoj borbi za kralja, otadžbinu i slobodno tržište.

Sve ovo ne znači da ne treba snimati filmove, serije ili video-igrice na temu Drugog svetskog rata. Već samo to da nam umesto (s)eksplozija iz raznih „Spasavanja redova Rajana“, svemirskih analogija sa „Imperijom“ u „Ratovima zvezda“, eugeničara iz „Harija Potera“, ili pak YouTube sprdačina sa Hitlerom u onom bunkeru dok saznaje loše vesti – zapravo treba više težačkih „Pijanista“ i mučnih „Šindlerovih lista“. U suprotnom, naciste pretvaramo u nekakvog „Osmog putnika“, odnosno u „Tuđina“ kojeg smo videli toliko puta da ga se više ni ne pribojavamo. Ili kojeg uzimamo zdravo za gotovo. A tačno u tome je problem. Jer, fašizam nije neka mitološka i naučnofantastična opasnost, već naša društvena stvarnost. Nacisti, fašisti i njihovi domaći pomagači poput četnika jednostavno nisu karikature iz crtanog, SF ili akcionog filma. Već su oni stvarni zlikovci i zločinci, kako iz istorije, tako i iz sadašnjosti. Fašizam nije neki mitološki zmaj kojem treba junački odseći glavu – fašizam je kuga koja je i danas među nama. Nevidljivi virus ili bakterija, zarazna bolest koja zauvek preti da postane pandemija. Drugim rečima, fašizam je raširen i podmukao poput kancera, a ne superzlikovac kojeg možemo uhvatiti za glavu ili rep. Nacisti, fašisti i četnici nisu zabavni i popkulturni. Oni nisu karikature, već su opasnost i kuga koja vreba, i protiv koje se svakodnevno moramo boriti svim sredstvima.