Sva naša primirja

Naime, u Srbiji je „primirje“ – umesto odistinskog mira i pomirenja – jedno trajno stanje stvari i svesti, posebno nakon ratova devedesetih. Istorijske analogije uvek su navučene, traljave, nenaučne, nezgodne i intelektualno lenje.

Ali, mnoge od njih ipak se mogu povući, razvući ili inspirativno nategnuti u slučaju Nemačke nakon 1918. i Srbije nakon 1999. godine. Jer i Nemačka i Srbija izlaze iz ovih ratova – Prvog svetskog rata i Jugoslovenskih ratova – kao poražene, osiromašene, teritorijalno manje, međunarodno prezrene, te i lično i društveno frustrirane političke zajednice.

Što su i sastojci i priprema za recept novih sukoba zasnovanih na krvi i tlu. Tačno i samo dve decenije od Versajskog sporazuma 1919. godine, Nemačka je već 1939. godine zakoračila u novi rat. Ove godine je tačno dve decenije od Kumanovskog sporazuma iz 1999. godine.

Da li mi ovde živimo u miru ili tek primirju sa svojim susedima? Ako je verovati provladinim tabloidima i raspoloženjima po internet komentarima, i dalje je 1989. godina: „opet smo u bitkama i pred bitkama; one nisu oružane, mada i takve nisu isključene“. A budžet nam je svedok da se i ruski naoružavamo.

Primirje u Prvom svetskom ratu beše potpisano u jednom železničkom vagonu u šumi kod francuskog grada Kompjenj. Pet dugih meseci kasnije, parafiran je i taj Versajski sporazum, na Vidovdan ili 28. juna 1919. godine.

Ali, odmah nakon okupacije Francuske samo 21 godinu kasnije, 22. juna 1940. godine, Adolf Hitler je naredio da se ovaj jedan te isti istorijski vagon izvadi iz muzeja u Parizu, dovede nazad ili turi na identično mesto u šumu kod Kompjenja. Zašto? Da bi Francuzi i Nemci baš tamo i onda potpisali drugo „primirje“, ali ovaj put sa Nemačkom kao silom pobednicom. Istorija vaistinu ume da se ponovi kao tragedija, te farsa.

Bio je to događaj i svojevrsno maltretiranje prenapučeno simbolima. Odurni izraz osvete ili odmazde, vraćanja nemilog za nedrago, kao i lične i nacionalne frustracije jednog prostog kaplara onog Drugog, ali zato vođe Trećeg nemačkog rajha. Biće da nakon „Velikog rata“ puko primirje jednostavno nije bilo dovoljno, pa je usledio još „Još Veći“.

U čemu je onda sociološko poreklo ove psihološke frustracije i pratećeg razvlačenja nekakvih vagona? Prvo, Nemačka beše primorana da se odrekne niza teritorija u korist Belgije, Čehoslovačke, Poljske i Francuske (npr. etnički mešanog Alzasa i Lorene). Drugo, morala je da smanji broj svoje vojske i naoružanja.

I, treće i najvažnije, Član 231 Versajskog sporazuma otvoreno je prebacio celokupnu krivicu za rat na račun Nemačke, kao i na leđa, ramena i umove Nemaca. Ovo je podrazumevalo plaćanje goleme ratne odštete, ali i ogroman simbolički udarac na kolektivnu psihu ili osećanja nemačkog naroda. Možda neobično, ali najrazumniji među pobednicima bili su Amerikanci predvođeni Vudroom Vilsonom, tim jedinim doktorom nauka među američkim predsednicima. A najzadrtiji Francuzi, koji su otvoreno nastojali da i privredno osiromaše i simbolički ponize Nemce.

Čuveni ekonomista i izaslanik u mirovnim pregovorima, DŽon Mejnard Kejns, u zasebnoj knjizi („Ekonomske posledice mira“) je već 1919. godine oštro upozoravao da sva ta pobedonosna odmazda prosto neće da izađe na dobro. Uslove takvog primirja nazvao je „najozbiljnijim činom političke gluposti naših državnika ikada“. Ovaj genijalni i revolucionarni ekonomista, pa i paradirajuće otvoreni gej, predvideo je nove ratove, i nažalost bio u pravu.

Pokazalo se da je narativ o kolektivnoj krivici Nemačke bio onaj simbolički najopasniji. Jer, uprkos gubitku teritorija, nova mapa Evrope pružila je i niz geopolitičkih prednosti za Nemačku. Zatim, iako jeste ekonomski propatila, Nemačka nije isplatila ni blizu sume ratne odštete.

Ali, krivica i odgovornost za rat bili su ponižavajuće neprihvatljivi za nemačke građane. Da bismo razumeli zašto, moramo se staviti u vojničke čizme Nemaca iz 1914. godine. Oni su iskreno verovali u to da se hvataju oružja, silaze u rovove, gube udove i gutaju bojne otrove samo da bi se „odbranili“ (mahom od preteće Rusije). Dakle, sa stanovišta mnogih Nemaca, naročito desničara i nacionalista, Nemačka nije bila nimalo odgovornija za rat i krvoproliće od Rusije, Francuske ili bratske Austrougarske. Bili u pravu ili ne, većina Nemaca naprosto je smatrala da su se „samo branili“ ili „štitili svoje interese“, bez suočavanja sa sopstvenom krivicom u toj gužvi. Zvuči poznato?

Zato su i potpisivače primirja smatrali, pa, izdajnicima i stranim plaćenicima koji su Nemačkoj „zabili nož u leđa“. Upravo su tu ideju ubrzo politički (zlo)upotrebili nacisti. Prvi političar koji je Nemce populistički pomilovao po ganglijama rečima da oni nisu krivi ni za šta, eksplodirao je na izborima, uprkos razmetljivim obećanjima, čudnoj frizuri i brčićima.

Da bude jasno: ispričati priču o poreklu uspona nacizma i uzrocima Drugog svetskog rata znači objasniti ih, a ne opravdati ih.

Koliko god bila frustrirana i ponižena Versajskim sporazumom, Nemačka je morala i znati i umeti bolje od dovođenja gomile ultranacionalista, antisemita i agresivnih bandita na vlast.

I zato razmislimo kakva je Srbija nakon Kumanovskog sporazuma 1999. i Jugoslovenskih ratova uopšte? Osećanje nacionalnog poniženja bilo je i ostalo sveprisutno, koliko i kolektivno frustrirajuće. U pitanju je fantastičan sociološki eksperiment, samo kada ne bismo živeli u njemu. Baš kao i u posleratnoj Vajmarskoj Nemačkoj, ta se neka demokratija ni u Srbiji od 2000. nije kvalitetno zapatila i primila, naprotiv.

U naše dve decenije primirja, ekonomija je (bila) u rasulu, nezaposlenost i siromaštvo visoki, klasne razlike ogromne, a kriminal i korupcija vrišteće. Da li onda zaista treba da iznenađuju tolika žudnja i čežnja za vođama čvrstih ruku, od Putina do Vučića? Jer, jebeš ljudska prava i slobodu štampe, daj da su lopovi iza rešetaka i da barem vozovi stižu na vreme.

Kao i posleratna Nemačka, i Srbija je nakon prvobitnih ratnih uspeha devedesetih godina, ostala bez teritorija koje je videla kao „svoje“: bez povećih delova Hrvatske i Bosne, Kosova, pa i Crne Gore. Što mnogi građani Srbije i danas smatraju izdajom od strane nacionalnih elita i posledicom antisrpske zavere Zapada.

A zloglasnu krilaticu Dobrice Ćosića da „Srbija pobeđuje u ratu, a gubi u miru“ komotno bi za Nemačku potpisali i frustrirani nacionalsocijalisti 1930-ih. Sveprisutno je i osećanje da nas liberalna Evropa i mrska Amerika kontrolišu, ispostavljaju neke odvratne uslove i nakaradne zahteve, ne dopuštaju da kupimo oružje i pečemo rakiju, niti da uopšte živimo onako kako bismo želeli ili kako pravoslavni bog zapoveda.

I Srbija poput Nemačke nakon 1919, akutno oseća „nepravednu“ stigmu odgovornosti za rat. Koju identično uporno odbija i ne prihvata, izbegava da je razume, da se sa njom suoči ili je racionalno razmotri, već reaguje strastvenim emocijama i narajcanim gnevom. Odbija da se najzad zapita „Hej, a šta smo to mi njima radili?“

Prvi svetski rat je transformisao stavove o ratovanju u popularnoj imaginaciji Evrope, zbog čega Dan primirja jeste važan.

Po prvi put u istoriji Zapada, preovladao je stav da namerno pokretanje rata (na Zapadu) nije opravdano. Bilo je krvavih, brutalnih i destruktivnih ratova na evropskom tlu i ranije, ali su države i njihovi preživeli stanovnici samo otresli prašinu i barut sa uniformi i, ne naučivši ništa usput, brzo i jarosno uskočili u sledeći rat.

Tek je Prvi svetski rat definisan kao „rat koji će okončati sve ratove“, a državnici su pokušali i da formalizuju taj optimizam nizom sporazuma, konvencija i Ligama naroda.

Danas retroaktivno znamo da je ova nada bila preuranjena i kratkovida, te da je bio „potreban“ još jedan i „drugi“ globalni okršaj sa pratećim genocidima kako bi tvrdoglave ljudske životinje u svoju glavu utuvile da to – ne valja. Da rat nije dobar. Da je neophodan mir, a ne primirje. A da li smo nakon ratova devedesetih u svoje lobanje to utuvili – mi?

Mi ovde i dalje živimo epohu zamrznutog sukoba ili doba neodrživog primirja. Ko ne veruje, neka skokne do trafike na ćošku. Za samo godinu dana (2016-2017), visokotiražni provladini tabloidi u Srbiji najavili su čak 265 ratova i sukoba. Tokom 2018, isti su u čak dve trećine naslova o Srbima i Albancima sugerisali neophodnost policijskih, vojnih ili paravojnih intervencija.

Dakle, rata. Uz to, mnoge političke partije u Srbiji još uvek programski komotno vlažno sanjaju o „Velikoj Srbiji“ i „oslobađanju srpskih zemalja“. A imamo čak i neofašističke falange i/ili paravojne navijače izbrijanih glava spremne na „srbsku“ akciju. NJihove košulje nisu braon, ali to ne znači da nisu nacionalno i seksualno frustrirani kao što jesu. Prisetimo se „Kabarea“, da li to budućnost pripada Dverima ili Srpskoj Desnici?

Posmatrajući naš sociokulturni milje, on upadljivo podseća na zloslutni postversajski amalgam teritorijalnog gubitka, ekonomske bede i siromaštva, i uopšte posleratnog poniženja i ratne odgovornosti koja se instinktivno ne prihvata.

Bez obzira na gigantsku količinu sopstvene krivice za takvo stanje, ovo jeste upozoravajuća tempirana bomba koja može da eksplodira ili, pak, implodira. Čvrsta uverenja i osećanja u pogledu sopstvene istorijske ispravnosti i moralno čiste pravovernosti, bivanja žrtvom belosvetskih sila, te posleratni narativi poput „A šta su oni nama radili?“ i „Mi smo samo štitili svoj narod“ već su jednom bili lansirali fašizam u nekoliko evropskih država. Da li to umemo da prepoznamo i razumemo?

Možda Kuriri i Informeri umeju bolje od nas. Da li to ratovi zaista tek dolaze? Kada umesto par decenija mira, živimo par decenija primirja?