Sve naše grešnice

U nedavnom političkom igrokazu ispred gradske uprave u Beogradu, pojedine žene bile su (zlo)upotrebljene kako bi sprečile ulazak opozicionara u istu, uz prateća i dramatična gurkanja, uzvikivanja, skandiranja i padanja u nesvest. To jest, ove su žene od strane gradske vlasti bile dovedene kako bi glumile – žene. Dakle, nisu bile tu kao osobe sa imenom i prezimenom, karijerama i umovima, već kao našminkani živi zid ili ikebana na kojoj piše pol. Na ovaj način, bile su svedene na puke objekte, predmete ili na genitalije koje imaju među nogama. I, upalilo je. Jer opozicija, traljava koliko i mizogina, jeste bila zagrizla udicu i upala u tu zamku. Pa je odmah priopštila da se „Goran Vesić sakrio iza suknje“, kao da je „suknja“ (ili, simbolički, žena) nešto loše, zlo i naopako. Opoziciona javnost tada se i seksistički odvratno naslađivala nad fotografijama ovih žena, nad njihovom šminkom, odećom, torbama i navodnim oblizivanjem pred poslovičnim sendvičima. Na famoznoj društvenoj kaljuzi nazvanoj Tviter, pojavila se i kolekcija fotografija dotičnih akterki, a na kojoj su prikazane jedino njihove – usne. Dakle, bez očiju, noseva ili, taman posla, mozga, ove su žene i od strane onlajn opozicije svedene jedino na njihove polne karakteristike sa više ili manje silikona. A ironično, predstavnicima i vlasti i opozicije bila su, pazimo sad – puna usta – priča o ženskim pravima i osuda nasilja nad ženama.

Objektifikacija ili opredmećivanje žena staro je koliko i društvo, odnosno koliko su matori i čovek i muškarac. Dok se od samog rođenja treniramo da žene posmatramo tek kao zgodnu dekoraciju. Kao ukras, abažur, lak za nokte, fikus ili tapete. Možda i nema ničeg naročito lošeg u tome da zalepimo lepu i zgodnu devojku na naslovnu stranu časopisa ili da je posadimo pored novog četvorotočkaša na sajmu automobila.

Lepe žene dobijaju poslove, muškarci žele te žene, žene žele da izgledaju kao te žene, i svi su srećni, zar ne? Pa, ne baš. Jer pročačkajmo malo tvitove, postove ili komentare ispod vesti o Ani Brnabić, Zorani Mihajlović, Maji Gojković, Vesni Pešić, Jorgovanki Tabaković, Aleksandri Jerkov, Jadranki Joksimović, Gordani Čomić ili Jeleni Trivan – i većina se odnosi na njihov izgled, godine ili na seksualnu (ne)privlačnost. A od takve prakse i narativa nisu daleko ni zvanične vesti. „Ana Brnabić ima novu frizuru: zbog ove promene izgleda bolje nego ikada pre!“, „Stajling Zorane Mihajlović od kog će vam zaklecati kolena“, „Svi se okreću za njima: Ovo su najseksipilnije političarke u Srbiji“, „Ministarka Jadranka Joksimović u suknjici“, „Sad je stvarno preseksi: Aleksandra Jerkov smršala i zategla se do neprepoznatljivosti (FOTO)“, samo su neki od stvarnih i nasumično „izguglanih“ naslova po medijima u Srbiji.

I onda zastanimo i porazmislimo na trenutak. Dopadalo nam se to ili jok, u pitanju jesu žene koje se nalaze na najozbiljnijim i najodgovornijim funkcijama u našoj državi i društvu. Dok ih naš instinkt pohotnih mandrila i dalje prosuđuje na osnovu toga kako izgledaju. Što zapravo znači: na osnovu toga da li bismo spavali sa njima ili ne. Koliko su nam one (ne)prihvatljive kao seksualne partnerke, kao seks-lutke ili objekti. To je prva stvar koju primetimo i koju procenjujemo. Naravno, isto je i sa gotovo svim drugim ženama u našem ličnom i u širem društvu: doktorkama, profesorkama, direktorkama, novinarkama, glumicama, pevačicama, koleginicama i komšinicama.

Jer nema trenutka u kojem muškići ne misle na seks i na vaskoliko prndačenje. O tome svedoče i neuronauke, a ne samo feministička teorija. Magnetna rezonanca ne laže: prikažimo muškarcu sliku zgodne devojke i dolazi do smanjene aktivnosti njegovog mozga u delu koji je odgovoran za razmatranje tuđeg mišljenja i ponašanja.

Drugim rečima, mozak ovog muškarca zaista posmatra tu osobu kao objekat ili predmet, a ne kao živi entitet koji je, o jeresi, sposoban za nekakvo mišljenje, planiranje i delovanje. I zato „seks prodaje“. Ali, batalimo zloglasne masovne medije ili modnu industriju. Skoknimo do kafića, i tamo će konobarisati lepa devojka. Ili do butika, i neka seksi devojka će pokušavati da nam proda košulju ili patike. Do trafike, i zgodna curica će nam reklamirati cigarete i pokloniti upaljač jer smo bili saslušali njenu reklamu sa tableta. Znanje, veštine, karakter ili ličnost tih žena tada su naprosto sekundarni. Nažalost, žene (od)uvek igraju jednu dvostruku ulogu u modernom društvu: kao osobe i kao dekoracija.

Sve je to zato što muškarci zapravo i sistemski i strukturno mrze žene još od pamtiveka. Ili bar od otkrića poljoprivrede, odnosno civilizacije. „I žena videći da je rod na drvetu dobar za jelo i da ga je milina gledati i da je drvo vrlo drago radi znanja, uzabra rod s njega i okusi, pa dade i mužu svom, te i on okusi“ (Postanak 3:6). Svi znamo šta je bilo posle. Prema ovom patrijarhalnom biblijskom mitu, žena koja je željna znanja je ona prva i praiskonska grešnica. I taj je prvobitni greh ukaljao čitavo čovečanstvo do kraja vremena. Žena je zavodnica stvorena od muškarčevog rebra i ona je uzrok njegovog pada iz stanja milosti, nevinosti i vrline.

Uzgred, predhrišćanske kulture po Mediteranu smatrale su žene (i zmije) za simbole mudrosti i plodnosti. Brojne figurice, kipovi i reljefi predstavljali su plodne boginje sa golemim grudima i izdašnim oblinama oko kojih se uvijaju zmije kao simboli seksualnosti. Ali, skandalizovani nad ovakvim „paganskim“ (ali i podjednako objektifikujućim) tradicijama, pisci Biblije iskrivili su senzualne i plodne boginje u sramotne grešnice zaodenute smokvinim listom. I vezali su žensku seksualnost za patnju, bol i represiju (Postanak 3:16), te za neizbežne sukobe među polovima (Postanak 3:15). Ova je mitologija zatim iskorišćena za milenijum i kusur zlostavljanja, mržnje, prezira i gađenja prema ženskom telu, odnosno prema ženama uopšte kao pohotnim saveznicama druga Đavola. O tome svedoče kako najveći hrišćanski mislioci (poput Pavla iz Tarsa ili Avgustina), tako i srednjovekovni drvorezi, vitraži i platna u koje buljimo po turističkim paket-aranžmanima.

Istorija stavova judeohrišćanskih muškaraca prema ženama jeste istorija mržnje, progona i nasilja sa zastrašujućim posledicama i sa milionskim žrtvama. Zloglasni priručnik za otkrivanje i istrebljivanje veštica, „Malleus Maleficarum“ (1487) isticao je da „svako veštičarenje proizilazi iz telesne požude koja je kod žena nezasita“. Tokom tri stoleća progona veštica u ranomodernoj Evropi (1450-1750), žene su masovno ubijane zbog optužbi da snoškare sa đavolom, proždiru novorođene bebe, grešno olakšavaju porođajne muke, te izazivaju erektilnu disfunkciju sirotim muškarcima.

Dok progon veštica komotno istrajava i danas u podsaharskoj Africi (Kamerunu, Kongu, Južnoj Africi, Gambiji, Gani, Tanzaniji i Zambiji), ruralnoj Indiji, Papua Novoj Gvineji i Saudijskoj Arabiji, gde se „veštičarenje“ kažnjava smrću. Ali i u 19. i dobrom delu 20. veka, svako izražavanje ženske seksualnosti smatrano je za nešto prljavo, iskvareno i grešno.

Na mesto lomača za veštice tada su došli sanatorijumi za žene mentalno obolele od „histerije“ (i sama reč „histerija“ potiče od reči za matericu). Ginekolozi i psiholozi o(t)pisivali su ženska tela i umove kao nepravilne, neuračunljive i manjkave, „naučno“ isključujući žene iz škola, privrede i, naravno, politike. A čak i danas, mnoge devojke i žene u svojim kratkim suknjama i majicama na bretele posmatraju se kao podle zavodnice koje valja osujetiti u njihovom grešnom naumu. Dakle, i one su poput savremenih Eva koje biblijskom „jabukom“ (koja verovatno beše dunja ili smokva) vrbuju, vabe, mame i kuju zaveru protiv muškaraca i njihovih spolovila. Pre samo par nedelja, jedna „katolička majka četvorice sinova“ viralno je pisala Univerzitetu Notr Dam u Indijani navodeći nošenje helanki među studentkinjama kao problem koji vlasti moraju da reše, tako nam bog pomogao.

Uzimajući svu tu i davnu i savremenu patrijarhalnu istoriju u obzir, da li zaista treba da nas iznenadi ukoliko se žene u srbijanskoj politici posmatraju tek kao zgodno meso koje će da se telesno ispreči ispred opozicije? Ili kada se, među opozicijom, one posmatraju kao priproste „suknje“ silikonskih usana iza kojih se „sakriva“ nekakva vlast? Dakle, kao osobe koje u javnosti figuriraju tek kao politički lukrativni XX hromozomi, odnosno kao usne, noge, zadnjice i grudi, nalik na one dijagrame sa zidova po lokalnim mesarama? Kao jedan grešni, iracionalni, zaveraški, emotivni, „nežniji“ ili „slabiji“ pol? Koji, usput, neplaćeno radi po kući, dok istovremeno manje od muškaraca zarađuje na tom istom poslu?

Uzgred, šta je tu tačno nežno ili slabo, moliću lepo? Od Platona i Aristotela, preko biblijskih mitova i srednjovekovnih sholastičara, sve do novovekovnih smatranja i pratećih progona veštica, žene su oduvek bile grešna, koliko i opaka i mrska bića. Umemo li danas bolje od toga? Umesto paternalizma u kojem su žene nekakve „nežne“ „dame“ ili pak „majke“, „supruge“ i „sestre“, razumimo već jednom da su one istovremeno i premijerke, ministarke i narodne poslanice, naučnice, doktorke i profesorke, advokatice i sutkinje, rektorke i dekanice, preduzetnice i političarke. Da su one osobe, a ne samo predmeti naših mračnih želja i fantazija. Pa radije saslušajmo, poštujmo i zagrlimo sve naše grešnice i sve naše veštice.