Sve predsednikove ćudi

Dakle, kontroverznog biznismena koji nikada nije imao javnu funkciju, ali koji je zato imao pun kufer rasizma, nacionalizma, ksenofobije, seksizma, mizoginije i trabunjanja svake vrste.

Demagoga, rijaliti zvezdu i populistu koji je najverovatnije utajivao porez i seksualno napastvovao žene u svom okruženju. Šok, neverica i zabrinutost, uz prstohvat straha, zavladali su liberalnim i progresivnim delovima Amerike i sveta. Kojih je, očigledno, sve manje i manje. I sad, Tramp se naveliko o(t)pisuje ne samo kao bizarna i opskurna figura moralno problematičnih kvaliteta, već kao i jedan politički i istorijski kuriozitet. Kao jedno čudo neviđeno i nezabeleženo – i to ne samo zbog frizure. A da li je Tramp zaista toliko nepojaman i neverovatan, bar kada je o američkim predsednicima reč? Naravno da nije. LJudima je pamet tanka, a sećanje kratko. Najstarija moderna demokratija na planeti je na svom čelu imala čitavu galeriju bizarnih i promiskuitetnih likova koji posve relaksirano shvataju taj moral i pristojnost. Pre će biti da je svojevrsna nenormalnost američkih predsednika bila pravilo, a ne izuzetak.

Naime, još su tzv. očevi osnivači Sjedinjenih Država bili aktivni u treniranju jednog sistemskog promiskuiteta i rasizma. Revolucionarni general i prvi predsednik DŽordž Vašington (1789-1797) je preminuo od prehlade koju je zakačio zbog čestih noćnih poseta jednoj crnoj robinji, a (ironično?) pisac Deklaracije o nezavisnosti i treći predsednik Tomas DŽeferson (1801-1809) je imao vanbračnu decu i aferu sa svojom crnom robinjom u trajanju od čak 37 godina. Šesti američki predsednik DŽon Kvinsi Adams (1825-1829) je bio poznat po tome što je svakog dana plivao i fiskulturisao nag kao od majke rođen. Tvrdio je i da su Amerikanci izmislili seks na otvorenom („Umeće vođenja ljubavi na otvorenom, pod krznenim ogrtačima i na temperaturi od nula stepeni, jeste američko otkriće“), a imao je i aligatora kao kućnog ljubimca u istočnom krilu Bele kuće. Sledeći, sedmi američki predsednik Endru DŽekson (1829-1837) i osnivač Demokratske partije, bio je vatreni rasista i prvi junak koji je na talasu populizma ušao u Belu kuću. U slobodno vreme se borio u dvobojima vatrenim oružjem, decenijama je živeo sa metkom u telu, a svuda sa sobom je nosio prut od orahovine sa kojim je mlatio ljude unaokolo.

Petnaesti predsednik, DŽejms Bjukenon (1857-1861), bio je jedini neženja od svih američkih predsednika i bio je – gej. Ili bar biseksualan. Naime, bio je u vezi i godinama je živeo sa Vilijamom Rufusom Kingom, legendarno feminiziranim potpredsednikom svog prethodnika u Beloj kući. Ali, verovatno najveći majstor, genije i totalni ludak među američkim predsednicima bio je 26. predsednik Teodor Ruzvelt (1901-1909). Kauboj, šerif i rančer, ali naučnik, prirodnjak i zaštitnik životne sredine, oduvek je i jednako legendarno bio sklon nasilju i nasilnoj komunikaciji. Sa sobom je stalno nosio pištolj, imao crni pojas iz džiudžicua, u pedesetoj godini je jahao konja i po 100 kilometara i bežao je na prirodnjačke ekspedicije usred predsednikovanja, ne javljajući se nikom. I sad, na Trampa u kampanji je navodno bio pokušan atentat, pa je ovaj brže-bolje pobegao sa govornice? Eh, na Ruzvelta su zaista i pucali dok je držao predizborni govor. I, metak mu se bio zaglavio među rebrima, ali je on – uprkos rani i krvi koja lipti – superherojski nastavio da drži svoju političku vakelu još sat vremena.

Naravno, 35. predsednik DŽon F. Kenedi (1961-1963), danas upamćen po tome što ga je zaista i upucalo, za života i predsednikovanja bio je najpoznatiji po svom neograničenom libidu i metanju vršnjaka u sve što se mrda. Zgodan i sa kul cvikerima, verovatno i zavisnik od amfetamina, prijateljima se poveravao da ga seksualno mogu zadovoljiti jedino tri žene na dan (u suprotnom je patio od teške glavobolje). A među tim ženama su najverovatnije bile i Merilin Monro, Odri Hepbern, DŽejn Mensfild i mnoge, mnoge druge (jedna od Kenedijevih ljubavnica je godinama prenosila tajna pisma od njega do mafijaških bosova u Čikagu i obrnuto). I Kenedi je, navodno, samo prilazio ženama i zadizao im suknje, ali se na ovo javnost nije nimalo mrštila jer, hej, šezdesete. Dakle, Tramp je i jedan amater i luzer pred seksualnim avanturama i promiskuitetom jednog od najvoljenijih i najkul američkih predsednika. Kakva Melanija i druge anonimne manekenke – da bi se uopšte približio Kenediju, Tramp bi među svojim „reckama“ morao da ima i Šeron Stoun, i Anđelinu DŽoli, i Šarliz Teron, i DŽesiku Albu.

A ni Kenedijev naslednik, Lindon B. DŽonson (1963-1969), nije previše odudarao od životnog stila ove zgodno nezgodne ere. Bio je neobično ponosan na svoj navodno poveći penis (zvao ga je „DŽambo“) i u izlivu tinejdžerskog hvalisanja i patkometrije za sebe je tvrdio da je „imao više žena slučajno, nego što ih je Kenedi imao namerno“. I sad, dok se i Tramp samo komično hvalisao svojom međunožnom veličinom, DŽonson je istu i pokazivao i koristio je u političke svrhe. Naime, tokom sastanaka sa belosvetskim liderima, insistirao je na tome da se zajedno izbrčkaju u bazenu Bele kuće. A DŽonson se tada uvek kupao nag, navodeći da mu je namera da svojim spolovilom zapravo uspostavi „genitalnu dominaciju“. Zatim, Donald Tramp nipošto nije ni jedini koji je imao problem sa optužbama za seksualno zlostavljanje. Jedna glumica je za silovanje optuživala Ronalda Regana (1981-1989), a jedna striptizeta i još jedna žena (koja je kasnije izvršila samoubistvo) su za silovanje optuživale DŽordža Buša Mlađeg (2001-2009).

Dokazanih predsednika preljubnika je, naravno, bilo još više: Grover Klivlend (1885-1889 i 1893-1897), Voren Harding (1921-1923), Frenklin Delano Ruzvelt (1933-1945, sa sekretaricom, kao i sa norveškom princezom Martom), Dvajt Ajzenhauer (1953-1961, sa manekenkom koja je bila njegov vozač) i, naravno, Bil Klinton (1993-2001) sa svojim belokućnim stažistkinjama i ostalim pohotnim curicama tokom karijere mu. A lista američkih predsedničkih bizarluka tu ne prestaje. Abraham Linkoln (1861-1865) nije završio ni osnovnu školu, DŽejms Polk (1845-1849) je dao da mu izvade kamenje u bešici bez anestezije, koristeći se jedino viskijem u tu medicinsku svrhu, a spomenuti Grover Klivlend je jedno vreme radio kao dželat na vešalima (tako da je bar za njega sigurno da je i ubio drugo ljudsko biće). Okej, Hari Truman (1945-1953) je zato bacio dve nuklearke na Japance, Vudro Vilson (1913-1921) je bio zatucani rasista kojem je žena vodila državu nakon moždanog udara, dok je Ričard Nikson (1969-1974) bio kvarni antisemita sklon napalmu i alkoholu, te jedini predsednik kojeg je do kraja i smenilo zbog nepočinstava, jerbo je uprkos snažnoj konkurenciji, preterao.

Nakon ove antologije američkih predsedničkih figura i njihovih skaradnosti, ostaje pitanje kako je to onda država sa ovakvim blesavim liderima postala, bila i ostala to što jeste? A to je, bez ironije i kontra svom jalovom i idiotskom antiamerikanizmu, jedan globalni simbol i svetionik demokratije i slobode. Dakle, uprkos predsednicima koji su neretko bili moralno problematične i komične karikature, i pred kojima je čak i Donald Tramp jedan politički korektan i uzoran primer suvislosti, razuma i morala. Ili bar neko ko ne prekida niz. Odgovor se krije u snazi američkih političkih i društvenih institucija. Sjedinjene Države jesu neobično specifične po tome što nosioca svoje izvršne vlasti (Predsednika) biraju direktno, ali još više po tome što je njihova zakonodavna vlast (Kongres, dakle Senat i Predstavnički dom) odistinski odvojena od one izvršne. Umesto da zombifikovano diže ruke kako vlada kaže ili kabinet naredi. Američki predsednički junaci zapravo se kontrolišu i disciplinuju kao neka predškolska dečurlija, na osnovu snage Ustava, zakona i demokratskih principa. Zato 45. predsednik Donald Tramp neće prekrečiti Belu kuću u zlatno, i zato će Amerika (pre)živeti. A mi? Ako želimo isto – jačajmo institucije, a ne vođe.

Jer, baš kao što čuvena i prividno kontradiktorna krilatica „Kralj je mrtav, živeo kralj“ zapravo aludira na jedan kontinuitet i snagu političke institucije, a ne ličnosti – Amerikanci mogu da kažu „Predsednik je mrtav neozbiljan, živeo predsednik“. Drugim rečima, čak i ukoliko je konkretni američki predsednik i moralno i lično problematičan, u Americi na delu ostaju jedna nepristrasna vladavina prava, mahnito čvrsto držanje do demokratije, i jedno neprikosnoveno pokoravanje Ustavu nastalom na principima prosvetiteljstva – razuma, progresa i slobode. U tom političkom grmu leži zec američkog uspeha, kojeg mnoge naše evropske i belosvetske pseudodemokratije ne uspevaju da ulove i ćape. I zbog tih će snažnih političkih institucija Amerika još dugo ostati i simbol, i uzor, i realnost demokratije i slobode. Kao i mesto od kojeg i dalje toliko toga možemo da naučimo, u svim našim pokušajima i abortusima od demokratije. Iako bismo na našim predsedničkim izborima fakat mogli da pripazimo bar malo više.