Sveti Pavle Makartni

Ovaj tip Pol Makartni će postati neko i nešto.“, „Ko je dođavola Pol Makartni? Zato volim Kanjea jer otkriva nepoznate muzičare.“, „Ne znam ko je Pol Makartni ali Kanje će mu ovom pesmom napraviti karijeru!“ i tako to. Naravno, mediji (redovni i društveni) i njihovi analitičari (pozvani i nepozvani) su implodirali od zapanjenosti i neverice. I, prikupivši se sa poda po kojem se valjaju, krenuli da drobe svoju omiljenu mantru – onu o dnu i propasti moderne omladine i o svom gubitku vere u čovečanstvo uopšte.

I sad, prvo treba istaći da je većina ovih komentara o „nepoznatom“ Makartniju najverovatnije napisana iz čiste sprdačine ili tzv. trolovanja na koje se klasičniji mediji redovno pecaju. Jer ne kapiraju internete, a verovatno ni taj neki humor. Da se pogledalo malo unaokolo pojedinih tvitova o „anonimnom“ liverpulškom muzikantu, uvidelo bi se da ih pišu provokatori i šaljivdžije. Međutim, puno je lakše (i čitanije) stvarati apokaliptičnu atmosferu jer, eto, živimo u dobu modernih jeretika koji ne znaju ko su sveti Jovan, Pavle, Đorđe i Ringo. Drugim rečima, proizvodnja vesti čija je jedina poenta „Vidi ove bezumne i glupave tinejdžere“ jeftina je koliko i neizazovna. Sve što je potrebno je malo pretrage po Fejsbuku i Tviteru i šatro primera za eroziju inteligencije čitave generacije ima u izobilju. Kao što ih je oduvek i bilo, samo se sada mogu videti iz klikabilne udobnosti fotelje. Zapravo, puno je veći društveni problem inteligencija tih medija koji ne umeju da prepoznaju sarkazam ni kada ih ugrize za guzicu.

Međutim, šta ako je opšta neobaveštenost o liku i delu Pola Makartnija stvarnost, a ne internet zezanje? Pretpostavimo da zaista postoje fanovi Kanjea Vesta koji iskreno ne (po)znaju poreklo, ličnu kartu i minuli rad ovog „klavijaturiste“ na novoj pesmi. Pa šta? Budimo iskreni, taj 72-godišnji muzičar ofarbane kose danas više liči na feminističku aktivistkinju lezbejske orijentacije nego na muzičku ikonu i božanstvo. Pa i Boba je Dilana u šetnji pre par godina (navodno) uhapsio nekakav mladi policajac zato što mu se ime na ličnoj karti (Robert Alen Cimerman) nije poklapalo sa onim kako se predstavio. A i izgleda kao skitnica, danguba i besposličar ovih decenija. Vrhunac bitlmanije bio je pre više od pola veka, da li su tinejdžerke koje su šezdesetih vrištale i meliolirale gaćice za mlađanim Polom zaista poznavale muzičke legende iz 1901. ili 1908. godine? I da li da ih krivimo zbog toga? Konačno, pošto najverovatnije većina čitalaca ove kolumne postavlja pitanje „ko je taj Kanje Vest“, treba reći i da je u pitanju danas prepopularni muzičar, reper i producent koji je prodao 21 milion albuma širom sveta. I da je (i) on jedna od najvećih pop zvezda koju je svet ikada video. Proglašen je za jednog od 100 najuticajnijih ljudi na svetu od strane časopisa „Tajm“, a usput je i muž Kim Kardašijan (kojoj ne trebaju dodatna pojašnjenja). Sa sedam albuma do sad, osvojio je čak dvadeset i jednu nagradu „Gremi“, a nije napunio ni 40 godina. Makartni ih ima osamnaest.

Naravno, ne radi se o tome. Nije reč o merenju nagrada i ploča izrađenih u plemenitom metalu ili sličnih tinejdžerskih komparacija mišića i penisa kao merila vrednosti. I jeste i van pameti i nekako tužno da neko ko je uopšte živ i smatra se osobom može da priupita „ko je Pol Makartni“. U pitanju je muzički genije koji je stvorio neke od najvećih, najznačajnijih i najvrednijih pesama u istoriji popularne muzike, odnosno jedan je od najvećih kompozitora i muzičara 20. veka – i nema dovoljno dobrog izgovora da se ne znaju njegovo ime i prezime. Nemoguće je preceniti Makartnijev značaj u popularnoj kulturi. Kao ni značaj njegovih „Eleanor Rigby“, „Michelle“, „I Will“, „Penny Lane“ ili „And I Love Her“ za ovog kolumnistu. I zato može Kanje Vest da upoređuje samog sebe sa Betovenom, Majklom Džeksonom, Stivom Džobsom, Pikasom, Obamom i Isusom (što je i radio), džabe, jer jedan je Ser Pol ili Sveti Pavle Makartni (Prepodobni). Dakle, jasno je da svi treba da znamo ko su Bitlsi, njihovi članovi i njihovo nasleđe. Da živimo u pravednom svetu, tačan odgovor na pitanje „ko je Pol Makartni“ bi bio preduslov za dobijanje glasačkog prava, vozačke dozvole i studentskog indeksa. Neki bi rekli i zdravstvene knjižice. Međutim, praveći lažne kontroverze, bure u šoljici čaja i dihotomije Kanje Vest – Pol Makartni, uz moralistički lov na veštice od današnjih tinejdžera, demonstriramo jedino duboko nepoznavanje popularne kulture. I staračko stanje uma, koliko god imali staža u izvodu iz matične knjige rođenih. A to je već zaista antibitlsovski.

Usput, ne bi bilo na odmet da shvatimo kako naše sopstveno životno iskustvo nije univerzalno – generacijski, polno, geografski, kako god. Čak i ako imamo dobre razloge ili argumente zašto neke stvari treba da budu univerzalno poznate. Nečiji roditelji su možda pasionirano slušali konkurentske Stounse? Ili bili džez muzičari? Ili se furali na operu? Jer, (pre)poznavanje Majlsa Dejvisa ili Đuzepea Verdija verovatno je podjednako esencijalno za život ispunjen muzičkim smislom, pa ga opet manjka a da niko nije posebno zabrinut? Jer su mudri džezeri i klasičari shvatili, samo još rokere udara nostalgija i misle da su bogom dani. Umesto kreveljenja i ruganja i moralističkog gneva, korisnije je da podržimo interesovanje ili radoznalost drugih ljudi i omladine za fenomene koje mi dobro poznajemo. Jer ima toliko toga što i sami ne znamo. Pametnjakovići nikome ne čine uslugu time što se iznenađuju, sprdače ili krše prste nad neznanjima savremene dečurlije, istovremeno se ne pitajući kako to da oni znaju neke stvari, a drugi pojma nemaju. Ništa tu nije smešno.

Jer, svi smo se probudili jednog jutra i shvatili da muzika na radiju više nije muzika koja se spravlja za nas. Osećali smo to kao veleizdaju ili kao zabijanje noža u leđa. Koje je, uzgred, stiglo mnogo pre nego što smo to očekivali. I prirodna reakcija je jedan „kakva je ovo muzička dreka i budalaština što se danas sluša i pušta, gde je nestala sva dobra muzika? Kad sam ja bio mlad, e to je bila prava muzika itd.“ unutrašnji monolog toka besvesti. Međutim, to znači samo da ne razumemo kako popularna muzika funkcioniše. Naime, nije muzika ta koja je postala lošija, već smo samo mi ti koji smo postali stariji. Zato što se popularna muzika ne piše za stare ljude, već za tinejdžere. Jer oni tu muziku i kupuju, preslušavaju i na koncertima gledaju. Tako je bilo u eri Bitlsa, tako je bilo sa progresivnim rokom, tako je bilo sa pankom, sa hevi metalom, tako je bilo sa popom osamdesetih, i tako je sa Kanje Vestom ili Rijanom ili nekakvom Tejlor Svift danas, ko god ona bila. Živimo u surovom svetu: tinejdžeri, a posebno tinejdžerke, su kreatori dominantnog muzičkog ukusa jednog vremena. Ako želimo da mu se prilagodimo, ispadamo smešni ili nekako nastrani. Naprosto, popularna muzika ne sazreva ili ne stari zajedno sa nama. I da li zaista želimo da bendovi i muzičari uz koje smo mi muzički odrastali od pesama o jurenju devojaka počnu da muziciraju o kreditima za stan i cenama benzina, jer nas to sada pritiska? A svaka čast Motorhedu ili AC/DC, ali nije ni pohvalno kad ostanu živi i vitalni, ali dinosauruski zacementirani u istom žanru i muzičkom izrazu decenijama.

Popularna kultura je surova. Zbog toga, sve što možemo da uradimo je sledeće: da se nadamo da će naš omiljeni bend ili muzičar nastaviti da stvara i objavljuje nove, drugačije i kvalitetne stvari. Poput Rolingstounsa ili Brusa Springstina, na primer. A ovo su svojevremeno ponajbolje shvatili Bitlsi, posebno nakon prekida sa javnim nastupima i iznova izmišljajući sami sebe u izlivima kreativnosti i genijalnluka koji će retko biti ponovljeni. I ovo je shvatio Pol Makartni, trebala mu ova konkretna novogodišnja saradnja ili ne, i otud je muzički svetac. I zato, deder taj „Beli album“ ovamo.