Svi naši avaksi 1Foto: Luca Marziale / Danas

U nedavnom razgovoru za BBC, Novak(s) Đoković je izjavio da bi „radije žrtvovao sve buduće trofeje nego da bude primoran na vakcinaciju“.

Dodao je i da „nije antivakser, već podržava slobodu izbora o tome šta stavljamo u svoje telo“, što mu je princip važniji od bilo kakve titule. Đokovićevi fanovi su pišnuli firnajz kako je on „pravi Srbin“, paradigma tzv. srpskog inata, principijelni borac za slobodu, ikona slobode izbora, te prst u oku zapadnjačkom mejnstrimu (i koji ga progoni pošto je etnički Srbin). Međutim, u ovoj filozofiji i pogledu na svet nema ničeg naročito ili autohtono srpskog, koliko ima – angloameričkog. U pitanju je politička i moralna doktrina koja predstavlja nasleđe klasičnog liberalizma, i čiji su utemeljivači bili Džon Lok, Adam Smit, Džon Stjuart Mil, Tomas Džeferson i njima slični velikani. A u kontekstu kovida 19, Đoković se približava tzv. libertarijanizmu, školi mišljenja koja zastupa minimalno uplitanje vlade ili države u pogledu ekonomskih i društvenih pitanja, uključujući tu i ljudsko zdravlje. Kao takav, Nole mnogo manje podseća na mitološkog srpskog seljaka među organskim šljivama, koliko na poslovičnog farmera i takođe mitološkog i zatucanog redneka iz Teksasa koji, u tregericama i sa dvocevkom, brani svoje imanje od mrske vlade u Vašingtonu. Kako to?

JAVNO LJUDSKO ZDRAVLJE: Naime, Džon Lok (Dve rasprave o vladi, 1689) je tvrdio da država i vlast ljudima treba da omoguće maksimalnu slobodu – da uživaju u svom životu, zdravlju i imovini po sopstvenom nahođenju, i to bez bilo kakvog uplitanja ili mešanja. Ipak, i taj Lok ističe da država mora da sprečava ljude da naude drugima u smislu upravo života, zdravlja i imovine. A nevakcinisane individue i te kako mogu da naude drugim ljudima. Slično tome, u svom čuvenom delu O slobodi (1859), i Stjuart Mil je ljudsku slobodu shvatao izuzetno široko. Ali je opet isticao sledeće: „Jedina svrha zbog koje se s pravom može vršiti vlast nad bilo kojim članom civilizovane zajednice, mimo njegove volje, jeste sprečavanje nanošenja štete drugima“. LJudima, dakle, valja dozvoliti širok spektar ponašanja i mišljenja, gde postoji samo jedna granica – kad se ostalima čini neka šteta ili zlo. Čak i klasični liberali poput Loka i Mila, danas bi verovatno zagovarali obaveznu vakcinaciju, sve radi sprečavanja štete po javno i ljudsko zdravlje.

S tim u vezi, đokovićevska „sloboda izbora“ oko vakcinacije zapravo je libertarijanska, ultra-liberalna ili ultra-kapitalistička. I upadljivo – američka. Libertarijanizam, anarho-kapitalizam ili „tržišni fundamentalizam“ zasebna je škola liberalne ideologije prema kojoj se jedina uloga države sastoji u tome da obezbedi slobodu svakoj individui da se darvinistički (ili sportski?) bori na slobodnom tržištu. Jer život je jedna borba za opstanak. I sam Đoković je za BBC istakao da su njegovi stavovi o vakcinama rezultat odrastanja u kojem je rano morao da nauči da se snalazi sam. Libertarijanizam priziva svet u kojem vlada sloboda, u kojem su sve individue suverene kad se radi o njihovom životu, zdravlju i lajfstajlu, i gde niko ne sme da bude primoran da žrtvuje svoje vrednosti zarad drugih. Uzgred, to znači i da država ne sme da se meša u (zlo)upotrebu droge i alkohola, odnosno da organičava prostituciju, pornografiju ili kockanje. Pa je npr. Ajn Rend (Atlas je slegnuo ramenima, 1957) isticala da ljudi treba da žive samo za sebe i da se ne žrtvuju za druge, pošto je najviša moralna svrha u životu sebična želja za zadovoljenjem ličnog interesa. A Robert Nozik (Anarhija, država i utopija, 1974) polazi od ideje da ljudi poseduju sebe, dakle svoje telo, talente, rad i sve što proizvedu, zbog čega bi trebalo da su zaštićeni od drugih individua i institucija poput države. Novak Đoković verovatno nije čitao ove studije, ali biće da bi ih potpisao markerom po objektivu.

NE GAZI PO MENI: Libertarijanci zato žele niže poreze (kao u Monaku?), manje socijalnih programa, manje propisa, i manje redistribucije bogatstva. Kao i pravo na abortus, da duvaju travu, i da stupaju u brak sa kim god požele. Jer država nema pravo da govori ljudima šta smeju, a šta ne smeju da rade. Uključujući tu i primoravanje na vakcinaciju. Jedan od simbola ovakvog svetonazora je tzv. Gedsdenova zastava iz 1775. i doba Američkog rata za nezavisnost, a koja na žutoj pozadini prikazuje zmiju uz tekst Ne gazi po meni / Don’t Tread On Me. I koju danas mahom koriste američki desničarski populisti i antivakseri, odnosno avaksi. I američka Deklaracija o nezavisnosti (1776) krcata je sadržajima o borbi protiv represivne države i vlasti. Jednostavno, argument „Moje telo, moj izbor“ uopšte nije plod domaće radinosti, mudrosti ili inata, već mudrosti (ili gluposti) – Zapada. Iako stoji zanimljiva činjenica da je Milovo delo O slobodi na srpski jezik preveo kralj Petar I Karađorđević, u Parizu 1867. „Ta svest, što se razvila iz harmonije vrlina našega naroda, jemac nam je, da je naš narod zreo, da u krugu ostalih naroda, može napredovati ka cilju čovečanstva. A šta mu je od preke potrebe, po taj napredak? Sloboda“, pisao je tada knežević Petar u predgovoru.

I sad, šta je problem sa tim? Pa, koješta. Klasični liberali, neoliberali ili libertarijanci pretpostavljaju da je svet pravedan, i da u slobodnom takmičenju (kao na teniskom terenu?) uvek pobeđuje bolji. I, upravo zato je bilo kakvo državno ili političko mešanje u slobodnu konkurenciju među ljudima nepravedno. Međutim, svet nije pravedan, i u njemu nema fer-pleja. Mnogi ljudi uspevaju u životu zato što imaju ogromnu startnu prednost u odnosu na druge. Čak i ako neko (poput Đokovića?) uspe nasuprot brojnim preprekama, to ne znači da početne prednosti i prepreke nisu važne. Libertarijanci se protive velikoj državi ili Svetskoj zdravstvenoj organizaciji zato što i njih odlikuje jedan tribalistički ili plemenski um, a ne zato što su preterani ljubitelji individualizma i slobode. Protive se jerbo neko uzima novac Nama i daje ga NJima, ili pak Nama nameće NJihove vrednosti i ponašanja. Najzad, ne iznenađuje što su strastveni protivnici državne regulacije, kao i promoteri ovakvog ideološkog i zdravstvenog sebičluka – mahom bogataši, ili onih JEDAN odsto najbogatijih. A u koje spada i Novak Đoković.

KOLEKTIVNI INTERES: U svojoj osnovi, drama oko Đokovićeve vakcinacije jeste „ključni spor u političkoj filozofiji“, što je i otvoreno naveo novinar BBC Amol Rajan. U pitanju je stalna napetost između individualnih prava i kolektivnog dobra. Između individualnog i kolektivnog interesa. I koja se, uzgred, obično tiče seksa i smrti, odnosno erosa i tanatosa (gej brakovi, abortus, eutanazija, matične ćelije itd). I, najnovije, vakcinacije. Srećom, nauka je tu potpuno jasna. Postoji nedvosmisleni kolektivni interes – kolektivni imunitet – u korist obavezne vakcinacije. A samim tim i zabrane učešća nevakcinisanim individuama u raznim događajima i loptanjima. Pa ipak, moderna (zapadna) društva jesu krvarila i propatila u borbi za tu važnu doktrinu ili princip slobode izbora, pa je se nerado odriču i smatraju je za nedodirljivi tabu. I otuda je avaksi izdašno zloupotrebljavaju – jer zvuči seksi, zar ne?

Dakle, promovisanje „slobode izbora“ je čest stav antivaksera, avaksa i njima sličnih Novaksa. Ali, tada se propušta činjenica da svaka individua ima pravo da bude zaštićena od kovida 19, uključujući tu i decu i građane koji ne mogu da se vakcinišu. Postoje prava, ali postoje i odgovornosti. Svako ko je nevakcinisan doprinosi širenju virusa, a odbijanje vakcina dramatično utiče na kolektivni imunitet populacije. I da, u pitanju je mrski socijalizam. Istovremeno, zgodni slogan Moje telo, moj izbor pojeftinjuje vekovnu borbu žena za reproduktivna prava. Dok u većini kultura na svetu, ljudi jednostavno ne mogu da rade sa svojim telima šta požele, nipošto, i zlo i naopako. Ovo je krajnje moderna vrednost koja je rezervisana za jedino nekoliko zapadnih društava, uz nebrojena ograničenja. Jer ni tamo ne možemo da unosimo heroin u svoje telo, ili da vozimo automobil pijani (pa ni bez pojasa), a bez pratećih sankcija. Sloboda mišljenja, izbora i odlučivanja je super, ali ne zavaravajmo se da je to naša ili srpska izmišljotina, okej?

U žargonu iz perioda bombardovanja Srbije 1999, avaks je bio naziv za američke letelice opremljene sistemima za nadzor i radijsko prisluškivanje (Airborne Warning And Control System – AWACS), pa i termin za tzv. američke špijune i/ili domaće izdajnike. Dve decenije kasnije, avaksima se danas nazivaju antivakseri, odnosno antivakcinaši. I, ova analogija je zgodna, pošto naši najnoviji avaksi zaista baštine jednu mahom američku (i desničarsku) ideologiju o „slobodi izbora“ kao vrhunskom i jedinom principu. A sve to na uštrb kolektivnog dobra, pa i javnog zdravlja građana. Uz to, ima goleme ironije u činjenici da bi većina naših avaksa, i koji zdušno zazivaju zapadnjački princip „slobode izbora“ – ovu slobodu komotno uskraćivali gej osobama, ženama sa neželjenom trudnoćom, konzumentima marihuane, i najradije videli Srbiju kao rusku guberniju, odnosno kao Putinovu koloniju. Uprkos neveštom zaklinjanju u liberalnu doktrinu o slobodi izbora, svi naši avaksi jesu oni stvarni izdajnici (zdravlja) našeg naroda, i pratećih mu narodnosti.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari