Svi naši monstrumi

Za Gandija su afrički crnci bili „divljaci“, zagovarao je rasnu segregaciju, i sa neskrivenim rasističkim ponosom isticao svoje „arijevsko“ poreklo. Kao da to nije dovoljno, bio je i ozloglašeni seksualni predator. U svom „manastiru“ (ašramu), gde je insistirao na celibatu, u 77. godini života zahtevao je da mnoge šesnaestogodišnje devojčice, potpuno nage, spavaju sa njim u krevetu. Ovo spavanje sa maloletnim i nagim devojčicama je (ne)zgodno odvratno smatrao nekakvim „duhovnim eksperimentima“ i treningom volje. Borac protiv kolonijalizma? Utemeljivač doktrine o nenasilnom otporu? Duhovni vođa? Otac nacije? Ili samo još jedan muškarac u nizu koji je zloupotrebljavao svoju moć u ličnom, seksualnom interesu? Šta bi o Gandiju danas rekao Holivud sa svojim #MeToo pokretom protiv seksualnog uznemiravanja i napastvovanja? Da li bi Ben Kingsli pristao da ga glumi („Gandi“, 1982), i da li bi ovaj epsko-biografski uradak Ričarda Atenboroa danas dobio Oskara za najbolji film? Drugim rečima, da li treba i da li je uopšte moguće odvojiti lik, delo i – zlodelo?

Zloglasni niz zlostavljača, nasilnika i „monstruma“ u društvu i (popularnoj) kulturi vaistinu jeste predugačak. Na primer, i „kralj“ Elvis Prisli je u svojoj palati organizovao nebrojene „pidžama žurke“ za četrnaestogodišnje devojčice, uz prateće „tuče jastucima“, kupanja po bazenu, neprikladna dodirivanja i vežbanja poljubaca. Stupio je u seksualnu vezu sa svojom budućom ženom Prisilom kada je ona imala samo 14 godina, i pratile su ga nebrojene optužbe za neprimereno pipkanje, uznemiravanje i napastvovanje. Devojčicama i mladolikim ženama bio je opsednut i Čarli Čaplin. Napravio je dete 16-godišnjoj glumici Mildred Haris, a zatim i 15-godišnjoj Liti Grej, koja je sa njim glumila u čuvenoj „Zlatnoj groznici“ (1925). Vulgaran, agresivan i seksualno nasrtljiv, tvrdi se da je „dobroćudna skitnica“ Čaplin imao i do 2000 seksualnih partnerki, uz više ili manje prinude i zlostavljaštva. Uzgred, u „mit o Čaplinu“ spada i onaj o njegovoj izuzetnoj genitalnoj obdarenosti, kao i taj da je bio svojevrsna „seks mašina“, uspevajući da ima odnose i do šest puta za noć. A Dejvid Bouvi je imao seksualne odnose sa 14-godišnjom Lori Metiks, Igi Pop sa 13-godišnjom Sejbl Star, Marvin Gej sa 15-godišnjom Denis Gordi, a Čak Beri sa 14-godišnjom DŽenis Eskalanti. I pre nego što mizogino i seksistički o(t)pišemo ove tinejdžerke i srednjoškolke kao lakomislene „grupi devojke“ koje su svojevoljno stupale u odnose sa svojim muzičkim idolima, moramo razumeti da doba za legalno stupanje u seksualni odnos i nije tu baš skroz slučajno i posve konzervativno. Mnoge od ovih maloletnih devojaka budu doživotno traumatizovane zbog seksualnih iskustava sa starijim i moćnim muškarcima, i tek kasnije shvate da su zapravo bile brutalno (s)eksploatisane i kontrolisane od strane svojih starijih i ocvalih ljubavnika.

Uostalom, DŽimi Pejdž iz „Led Cepelina“ je i doslovno kidnapovao 14-godišnju devojčicu, imao nebrojene seksualne odnose sa njom, i zatim je tri godine držao zatvorenu u svojoj kući, sve kako ne bi završio na robiji. Ona je ceo slučaj kasnije nazvala „romantičnim“, ali biće da je u pitanju udžbenički primer Stokholmskog sindroma. Na toj istoj robiji nije završio ni Roman Polanski. Ovaj ugledni i izuzetni režiser, tada u 43. godini, silovao je 13-godišnju Samantu DŽejn Gejli u kući DŽeka Nikolsona (koji je tada bio na skijanju). Polanski je prvo drogirao ovu nesrećnu devojčicu, i zatim sa njom imao oralni, vaginalni i analni seks, uprkos tome što mu je neprekidno govorila da prestane sa tim što radi. Nagodio se sa sudom, a zatim i pobegao iz Sjedinjenih Država, bez da je odgulio i jedan dan ćorke zbog ovog zastrašujućeg zločina. Najzad, tu je i slon u zlostavljačkoj radnji – Majkl DŽekson. Kako u nedavnom i četvorosatnom dokumentarcu „Napuštajući Nedođiju“ (2019) svedoče Vejd Robson i DŽejms Sejfčak, „kralj popa“ DŽekson ih je godinama i godinama seksualno zlostavljao na najbrutalniji mogući način. Neka čitaoci sa osetljivijim srcem i moralnim kompasom oproste, ali legendarni Majkl DŽekson je ove i druge dečake svakodnevno podučavao masturbaciji i primoravao na oralni i analni seks. Imali su samo sedam, odnosno deset godina života kada je sve to počelo. Po DŽeksonovom ozloglašenom imanju svuda su strateški bili raspoređeni lubrikanti i gaćice dečaka, a pretio im je zatvorom ukoliko slučajno progovore o svemu što se godinama dešavalo u toj – Nedođiji.

Sad, na jednoj strani su silovanja i seksualna zlostavljanja devojčica, tinejdžerki i dečaka, a na drugoj je otvoreno fizičko nasilje moćnih i uticajnih muškaraca prema ženama. Na primer, DŽona Lenona. Koji je, pijan, redovno tukao svoju prvu ženu Sintiju, kada nije hipijevski drobio o ljubavi i belosvetskom miru. A zbog patološke ljubomore je bio pratio i maltretirao svoju narednu ženu Joko Ono i kada odlazi u toalet. Svoje žene je uredno prebijao i genije džeza, te zloglasni sadomazohista Majls Dejvis. I one su od njega bežale glavom bez obzira i boreći se za goli život. Isto je bilo i sa DŽejmsom Braunom, koji je čak četiri puta bio uhapšen zbog nasilja u porodici. A bio je optuživan i za silovanje, pošto je jednoj nesrećnoj ženi u kombiju pretio sačmarom ukoliko mu ne raširi kolena. Ovo nisu beznačajne i marginalne figure, već prokleti Majls Dejvis, DŽejms Braun i DŽon Lenon, sami utemeljivači modernog džeza, soula i rokenrola. Biće da zlostavljanje ne poznaje žanrovske ili muzičke granice? A možemo se i vratiti do Holivuda. Svoje plavokose glavne glumice (npr. Tipi Hedren iz „Ptica“, 1963.) je seksualno i fizički zlostavljao i 60-godišnji bogotac strave i užasa Alfred Hičkok. Pijani Šon Pen je 1988. godine svoju tadašnju suprugu Madonu bio vezao za stolicu i tukao je satima. Kao što je i između 2014. i 2016. godine DŽoni Dep svoju tadašnju suprugu Ember Herd takođe učestalo maltretirao i tukao, te je zatražila sudsku zaštitu i zabranu prilaska ovom Tadićevom, Vučićevom i Kusturičinom „bardu glumišta“ za umno nedorasle.

Zastanimo na trenutak. Ovo nisu bili tek „banalni“ seksualni „nasrtaji“, već otvorena seksualna zlostavljanja, silovanja i/ili fizička nasilja prema ženama, devojčicama i dečacima. Zbog kojih se kriminalac zaključava u ćeliju, a ključ baca u nepovrat. A „monstrumi“ su bili Elvis, Lenon, Čaplin, Polanski, Hičkok, DŽekson, Dejvis, Braun, Pejdž, Bouvi, Pen i Dep i slični. Pred ovakvim zločinima ovakvih veličina, i iako to zvuči kao podla „A šta su oni radili?“ logika, odnedavno #MeToo prokazane figure poput Kevina Spejsija ili Luisa CK-ja tada deluju kao posve nevine individue, zar ne? A ni kroz istoriju nije bilo pristojnije i finije. Jedan Čarls Dikens je bio napustio svoju ženu i majku svoje desetoro dece, Katarinu Dikens, zbog 18-godišnje glumice, paralelno pokušavajući da tu svoju ženu smesti u ludnicu. Svoje žene i partnerke su bili zlostavljali, premlaćivali i tukli i Hemingvej, i Selindžer, i Bukovski. Baš kao i jedan Karavađo i jedan Pikaso. Uzgred, otvoreni fašisti i rasisti bili su i Ezra Paund, Henri Ford, Koko Šanel, Konrad Lorenc i Martin Hajdeger. Ali to je već tema za drugi put. U čemu je, dakle, poenta ove monstruozne antologije popkulturnog nasilja i seksualnog zlostavljanja žena i devojaka, pa i devojčica i dečaka?

Srpsko društvo se nedavno bilo zgrozilo i zgadilo zbog seksualnog predatorstva izvesnog Milutina Jeličića Jutke iz Brusa. NJegova sekretarica, Marija Lukić, imala je dovoljno hrabrosti, herca i jajnika da ukaže na odurna seksualna maltretiranja koja je preživljavala svakog prokletog dana u svojoj maloj sredini u jednako maloj Srbiji. A i aktivistkinja „Ne da(vi)mo Beograda“ Ksenija Radovanović takođe je grubo i fizički napadnuta pre nedelju dana. Ali, to isto srpsko društvo i njegove preosetljive muške pahuljice i stokholmsko-sindromske žene su se ubrzo bile skandalizovale zato što su, o jeresi, hrabre feministkinje na Osmi mart bile zakačile ljubičastu kecelju sa moćnim i važnim porukama na spomenike Nikoli Tesli, Jovanu Cvijiću, Gojku Stojčeviću (alias patrijarhu Pavlu) i drugima. Dakle, na nos lokalnim popkulturnim herojima i ovdašnjim superzvezdama. Od kojih je, uzgred, prvi bio i aseksualni čudak, eugeničar i protivnik ženskih prava, drugi i albanofobni rasista i velikosrpski nacionalista, a treći i ratnohuškački seksista i poštovalac ratnih zločinaca. S tim u vezi, izvesni Jutka iz Brusa ili pak Kevin Spejsi iz „Američke lepote“ nekako su relativno lake mete. Da bismo zaista razumeli jedno strukturno nasilje i sistematsko zlostavljanje sa kojim se svakodnevno suočavaju naše devojčice, devojke i žene, moramo kritički pogledati i u naše najdraže intelektualne i popkulturne – heroje. U Elvisa, Lenona i DŽeksona, u Dikensa, Selindžera i Bukovskog, u Čaplina, Hičkoka i Polanskog. Isto kao i u Teslu, Cvijića, Pekića i ostale muškarce ovekovečene u kamenu i bronzi, i uopšte u sve one kraljeve popkulture i prateće očeve nacije. Dođavola, Gandi? Simpatični ćelavko umotan u čaršav i sa lenonkama na nosu? Da, i on. I zato taj Osmi mart, zato kecelje na spomenike, zato samo borbeno protiv patrijarhata i muškaraca koji su bili akumulirali društvenu moć i uticaj, (zlo)upotrebljavajući ih u svom seksualnom i biopolitičkom interesu. Zvali se oni „mahatma“ ili „patrijarh“, odnosno Gandi ili – Pavle.