Svi naši terori

                       

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

 Lešinari nazvani političarima jedva su dočekali da poguraju svoje agende – jedni onu o manje-više unitarnoj Bosni, a drugi onu o manje-više rasparčavanju te Bosne. Sa identičnim i navodno tehničkim obrazloženjem: šumovima u obaveštajnoj komunikaciji i izgubljenostima u prevodu među entitetima. Kao da građani Bosne i Hercegovine ne govore istim jezikom. Ili kao da žele da ne govore. Sa ove strane Drine, Srbija je iskoristila još jednu priliku da odglumi starijeg brata Republici Srpskoj, trabunjajući o međusobnim specijalnim i nadasve krvnim vezama. A i analitičari i razni TV bezbednjaci su se rastrčali da medijski objasne taj vehabizam i taj terorizam kao nove globalne babaroge. I sve ovo kao da u celoj tragediji nema ništa lokalnog već, eto, prokleti Fejsbuk i vrbovanje mladih tela i umova na istom. Kriva je ideologija radikalnog islamizma, a koju je opet generisao zapadnjački (neo)kolonijalizam, i tako u krug i samo što dalje od našeg sopstvenog dvorišta. Ili ogledala u predsoblju. Drugim rečima, cela je ta stvar uvezena sa Zapada i/ili sa (Bliskog) Istoka, daleko im lepa kuća.

Zatim su spomenuti analitičari, „poznavaoci prilika“ i ostali (samo)zvanci bili akademski složni u tome da ne postoji nekakav psihološki profil teroriste zbog čega opasnost uvek i nepredvidivo vreba. To jest, da transformacija „uzornog mladića“ u „teroristu“ predstavlja naučnu enigmu, neobjašnjivi proces na granici sa alhemijom. Jednako iznenađenje i kršenje prstiju praktikuje se pred činjenicom da su na desetine ili stotine mladića sa Balkana već otišli na ratišta u Irak i Siriju – ali i u istočnu Ukrajinu – da tamo spašavaju svet i sopstvene poglede na isti. Rame uz rame sa svojom muslimanskom i pravoslavnom braćom koja su spremna da ih bratski (zlo)upotrebe kao topovsko meso u ime arapskog ili ruskog kalifata, odnosno viška neupotrebljenog testosterona. Dakle, pošto je to sve jedna velika misterija tinejdžerskog uma u globalnoj papazjaniji, moramo da uvećamo kontrolu, nadzor i sveopšte udbašenje. I nadamo se najboljem u ovom sudaru individualne nejebice u kolektivnom sudaru civilizacija. Što je istovremeno nešto najgore što možemo da uradimo. Zašto?

Etiketa teroriste je nezgodna i neplodna, čak i kad se prilepljuje kreaturama koje ne rade ništa drugo osim mućkanja eksploziva ili otimanja aviona u koji su ušli sa pasošem na ime Terorko Teroristić iz Terorgrada. Jer ona dehumanizuje te pojedince, banalizuje ili pojednostavljuje ceo fenomen, te nas udaljava i od njegovog razumevanja i od prikladne reakcije. „Terorizam“ se po definiciji pripisuje mitološkom „Drugom“, tuđinu, strancu ili pak suphumanom biću. Zbog čega postaje legitimno pratiti ga, progoniti i istrebljivati bez empatije ili griže savesti od Gvantanama do Sremske Mitrovice. Da bude sasvim jasno – površno kriminološki i slikovno rečnički, Nerdin Ibrić jeste bio terorista lokalnog tipa. Furao je bradu i furao se na Alaha, organizovao se i družio sa sumnjivcima, te je udario na instituciju države koristeći se terorom kao metodom borbe. Ali ukoliko sa razumevanjem cele stvari tu stanemo, nećemo završiti nigde dobro. Jer tada uključujemo naš primitivni „reptilski“ deo mozga koji razmišlja binarno: „Mi – Oni“. I koji počiva na logici „milog za drago“, odnosno uzvraćanja udarca. A upravo je ta logika i zapržila bezbednosnu čorbu paprenog rizika u koju smo i globalno i lokalno umočeni. Da bismo od spirale nasilja spasili svet, ili bar svoju zadnjicu i njen kutak planete, toj se logici moramo odupreti.

Drugim rečima, logika „Mi vs. Teroristi“ je tip mišljenja koje kreira i (sistemom povratne sprege) osnažuje terorizam. U praiskonskom sukobu nisu ni „civilizacije“, ni bosanski „varvarski“ entiteti. Ni „radikalni islamizam“ i „zapadni liberalizam“, kao ni „Srbi“ i „Muslimani“. Uostalom, po čemu se tačno od kampova Al-Kaide ili Islamske države razlikuje „naš“ Svetolazarev omladinski kamp u kojem decu i omladinu od 7 do 17 godina paralelno uče pravoslavlju i pucanju iz puške? Gde je dečurliji i srpskoj nejači zabranjeno da dolaze sa engleskim natpisima na majicama i trenerkama, dok devojčice moraju da nose suknje i marame? Upravo zato što je terorista uvek „Drugi“, mi se šatro iznenađujemo i teško skapiravamo kako je i zašto stotinak Bošnjaka otišlo u rat u Irak i Siriju. Dok ne uviđamo da su desetine hiljada naših sugrađana dobrovoljno odlazile u ratove u Hrvatsku i u Bosnu i Hercegovinu pre samo par decenija. Uz svesrdnu pomoć države i bacakanja karanfila na tenkove. Zato što je terorista „Drugi“ mi ni mirnodopsko paljenje džamije i američke ambasade ili, nedavno, hrvatske zastave u Beogradu nećemo o(t)pisati kao terorizam već kao, eto, politiku. Iako se na Bliskom istoku masno profitira od zastava namenjenih spaljivanju. Niti ćemo kao terorističke okarakterisati brojne neonacističke i klerofašističke grupe koje prebijaju i ubijaju Rome, homoseksualce ili levičare, na čemu bi im i Islamska država čestitala (pre pogubljenja).

Naravno, u analitičkom smislu, verski fundamentalizam ima svoje specifičnosti u poređenju sa militantnim nacionalizmom, reakcionarnim konzervativizmom, klerofašizmom ili neonacizmom. Ali sve su ovo moderne političke ideologije koje se pre svega protive prosvetiteljskim idejama o napretku, slobodi i jednakosti. Da li to čine pozivajući se na mitološkog Alaha pa ubijaju nevernike ili to čine pozivajući se na mitološko Kosovo i FK Crvenu zvezdu pa prebijaju seksualno različite – tek je istorijska specifičnost, idiosinkrazija ili kuriozitet. Društva uređena po svetonazoru svih naših desnih i konzervativnih ekstremista su bolno slična – naša je sreća u nesreći što to oni ne uviđaju. Jer jedni za druge u takvim društvima ne pronalaze mesta.

S tim u vezi, terorizam, verski fundamentalizam, klerofašizam, neonacizam ili desni ekstremizam samo su zgodne etikete koje prilepljuju teoretičari i analitičari. Ili to i samima sebi čine retko refleksivni teroristi i ekstremisti. Ali sve je to tek ideološka nadgradnja, kako bi rekao drug Marks. Katarakta ili očna mrena stvorena sa namerom da zabašuri realnost. Jer se u bazičnom ili strukturnom smislu, svi ovi „izmi“ hrane identičnim mentalnim đubretom: nejednakošću i neslobodom. Dok dodatno cvetaju usled sistematske diskriminacije i marginalizacije, te siromaštva, nepravde i, u ovdašnjem slučaju, nasleđa zločina. Jer, u žalosnoj ironiji kojoj je ime istorija (uz specifičnu zapršku bosanskog lonca), i napadač i žrtva događaja iz Zvornika svojevremeno su izgubili očeve. Nerdin Ibrić je imao godinu dana kada su 1. juna 1992. godine pripadnici Vojske Republike Srpske i razni paravojnici odveli i ubili njegovog oca Sejfu Ibrića, sa još oko 750 Bošnjaka. Samo 18 dana kasnije, otac Dragana Đurića, Nikola, stradao je prilikom odbrane svog sela u sukobu sa pripadnicima Armije BiH. Taj je teror proizveo sve naše terorizme, a ti zločini naše teroriste.

I zato neuko obmanjuju svi oni što drobe da je terorizam nemoguće predvideti ili sprečiti. Ili koji, još gore, sugerišu novu neslobodu i nejednakost kao lek ili rešenje problema. U korenu svakog versko-političkog nasilja je kvarna „Mi – Oni“ logika. A i „terorista“ je samo nova etiketa za „njih“. Jer tada smo se i mi automatski svrstali i zapali u isti mulj uskogrudog, plemenskog i palanačkog sektašenja. A zlikovci i nasilnici – kome god se molili, klanjali ili jogi-leteli – nadaju se upravo tome. Da će na stranu ovog parohijalnog zla privući ostatak sveta. Naime, tada postaje nebitno ko će zaista pobediti na kraju. Jer je ceo svet već postao mesto za život u kojem se stvari rešavaju bombama, mitraljezima i nasiljem. U pitanju je prevara koju čovek uporno guta od kada je sišao sa drveta i u savani se suočio sa drugom ekipom sa-drveta-sišavših. Teror i nasilje, ko god ih činio, u celini počivaju na našoj slabosti da se odupremo uzvraćanju udarca. Na slabosti da se odupremo odmazdi i kaznenoj ekspediciji. Neko nas je uvredio i povredio, pa ćemo zatim da kaznimo sve one koji liče ili podsećaju na njega? Velika stvar. Uzvratiti šljagu ili atomsku bombu je najlakše. To je jeftino i lenjo rešenje. Super je osećaj počešati se tamo gde nas svrbi, ali rana time postaje sve dublja. Racionalni, neokortikalni deo našeg mozga bi morao da zna za bolje. Da se strpi i da sačeka da namazana mast prosvećenosti i tolerancije polako uradi svoje.

Konačno, zapravo i postoje samo dve strane, od početka istorije sveta do danas. Ali prva i sveprisutna je parohijalna, koja misli da njihovo pleme treba da dominira planetom. A druga je retka i kosmopolitska, koja smatra da sva plemena na planeti treba mirno da koegzistiraju. Ova prva strana, ako je ugnjetena i marginalizovana, poseže za bombama i otimanjem aviona ili puškom napada policijsku stanicu. Ako to nije (već je trenutno miljenik istorije), ona ima taj luksuz da praktikuje jedino samozaljubljeno i simboličko nasilje nad drugima. Ali to je ne čini manje „terorističkom“. Međutim, ukoliko i sami pripadamo prvoj, jer mislimo da znamo najbolje, jer smatramo da smo najstariji, najlepši i najvažniji, a svi nas zbog toga kinje ali pokazaćemo im svog boga već jednom, i mi smo – teroristi.