Svi smo mi iz šume

Potpuno moderni čovek pojavljuje se pre oko 200 000 godina. A prve države pojavljuju se tek pre oko 5500 godina, a i to na samo par mesta na svetu. Dakle, u 95-99 odsto vremena svoje istorije na Zemlji, čovek je živeo u društvima malog obima, bez države i birokratije, sa alatima od drveta i kamena, bez klasnih razlika, u malenim skupinama u kojima su se svi međusobno poznavali i bavili lovom i sakupljanjem.

Drugim rečima, ljudi, i to svi ljudi na svetu, zaista su – „bukvalno tek izašli iz šume“. Otuda identična izjava premijerke Ane Brnabić nije bila samo neoprezna i neosetljiva, već i nekako – skorojevićka. Ali, takav antropološki snoberaj odlikuje i sve nas ostale.

Naime, ukoliko bismo celokupnu istoriju anatomski modernog čoveka predstavili ili „sabili“ u 24 časa, doba tzv. „nove ere“ trajalo bi tek poslednjih 14 minuta do ponoći. Isus iz Nazareta, Muhamed, Rimsko carstvo, Vikinzi, vitezovi, zamkovi, veštice, kuga, univerzitet, Džingis Kan, renesansa, teleskop, štamparska presa, Kolumbo, parna mašina, Francuska revolucija, mikroskop, penicilin, vakcina, automobil, avion, svetski ratovi, Sputnjik, sletanje na Mesec, internet – sve to staje u poslednjih 14 minuta od 24 sata stvarne ljudske istorije.

Pa ipak, mi ovaj ubedljivo najveći komad istorije čoveka komotno o(t)pisujemo kao nekakvu „pra“ istoriju. I, posve skorojevićki, u svojim osnovnim i srednjim školama toj praistoriji posvetimo tek jednu uvodnu lekciju, pa već sutradan prelazimo na nekakav drevni Egipat i matore Grke.

Dakle, „pećinskim ljudima“ ili „ljudima iz šume“ – kao i Indijancima, Eskimima, Bušmanima i drugim divljacima i primitivcima – neka se bave paleontolozi, arheolozi, antropolozi i ostali Indijana Džonsovi.

Međutim, ovi „praistorijski“ ljudi nisu bili nikakva majmunolika bića, već ljudi fizički i mentalno identični kao vi i ja. Patolog u lokalnoj mrtvačnici ne bi umeo ni da razlikuje telo savremenog čoveka i čoveka od pre 150 000 godina (okej, naše telo eventualno bi „odao“ – karijes). I ukoliko bismo vremeplovom otišli u to Kameno doba zatekli bismo dobro poznata ljudska ponašanja: majke koje grle svoje bebe, decu koja se loptaju, muškarce i žene koji se druže ili bore za ugled i moć, starce koji mudruju i kritikuju nemoralnu omladinu, ljude koji poput nas pevaju, plešu, tračare, tuguju i zaljubljuju se i vole.

I zato, da bismo zaista shvatili čoveka i njegovu i njenu egzistenciju, neophodno je da se izmestimo iz naših udobnih stanova i automobila, gradova i država, hrane iz supermarketa i antibiotika iz apoteka, naizmenične struje, vodovoda i kanalizacije, Tvitera i digitalizacije. Jer sve se to bilo pojavilo bukvalno juče.

Točak, metal, staklo, poljoprivreda, pivo, vino, pismo, škole, knjige, fabrike, kraljevi, predsednici, zakoni, sudovi, vojska, policija, trgovci, političari, direktori, profesori, debeli ljudi i stranci uopšte, sve je to jedna krajnja novotarija. U ubedljivo najvećem delu svoje istorije, sva ljudska društva nisu imala ama baš ništa od toga. Sve ove drangulije pojavile su se u prethodnih 11 000 godina, što je tek treptaj oka u trajanju ljudskih bića.

I na koje se zapravo veoma teško i nelagodno navikavamo. Dok mnogi ljudi na planeti Zemlji, npr. u (pra)šumama Amazona i Nove Gvineje, i dan-danas žive ovako, pa ih fotografišu za „Nacionalnu geografiju“ jer su nam egzotični i neobični. Uz to, njihove žene ne furaju brushaltere, pa se časopis bolje proda na kiosku. A biće da je zapadni, obrazovani, industrijalizovani, bogati i demokratski čovek taj koji je zaista „čudak“ ili akronimski WEIRD. Krajnje netipičan primerak ljudske vrste, kuriozitet, aberacija i društvena perverzija.

A zašto da se uopšte bavimo ovim „šumskim“ ljudima iz egalitarnih društava malog obima i ekonomije lova i sakupljanja? Prvo, zato što su naprosto fascinantna, neobično raznovrsna i beskrajno zanimljiva. Drugo, zato što njihovi članovi upadljivo liče na nas same. Svaki istraživač, etnograf i antropolog koji je imao tu sreću ili nevolju da poseti neko ovakvo društvo, klan ili pleme posvedočio je o tome koliko smo zapravo slični i međusobno bliski.

I svi ti „ljudi iz šume“ dugo su razgovarali i tračarili, kapirali viceve, bili veoma zainteresovani za svoju decu, za seks i preljubu, za hranu, muziku, ples i sport. I behu ljuti, uplašeni, zgrađeni i srećni zbog baš istih stvari kao i taj istraživač, ili kao i svi mi danas. Treće, i mi sami smo u ovakvim paleolitskim društvima živeli stotinama hiljada godina. A da li ovakvim rokom trajanja mogu da se pohvale sistemi kao što su feudalizam ili socijalizam? I da li će kapitalizam i predstavnička demokratija potrajati još sto hiljada godina? Teško. Konačno, ti ljudi i njihova društva su nam izuzetno važni zato što i mi danas u svojim lobanjama nosimo mozgove iz Kamenog doba.

Kako to? Pa, evo npr. strah od zmija. Iako niko od nas „čudnih“ ljudi što obitavamo po gradovima ili na Fejsbucima verovatno nikada neće susresti zmiju van zoo-vrta, naši mozgovi ih se i dalje plaše i gade, čak i na TV ili računarskom ekranu. Kao da i dalje živimo u džungli ili šumi u paleolitu u kojem smo evoluirali. Iako bi za taj neki opstanak bilo mnogo suvislije da se pribojavamo automobila ili klizavih keramičkih pločica u kupatilu, naš paleolitski mozak kao (naj)veću opasnost i dalje prepoznaje te proklete zmije iz šume. Ili, šećer.

Tokom naše prirodne istorije, slatki ukusi iz voća značili su mnogo kalorija i energije, zbog čega smo i evoluirali izuzetnu sklonost ka slatkom. Ali, u međuvremenu smo izmislili tehnologiju proizvodnje šećera pa ga prepaljeno dodajemo svuda – žitaricama, sokovima, jogurtima, kečapima, pa i prelivima za mrsku salatu, uz prateću opsesiju sladoledima, čokoladama, palačinkama, pitama, tortama i sitnim ili krupnim kolačima. Danas nas ovakva sklonost bukvalno ubija dijabetesom i hipertenzijom, ali ne možemo da joj se odupremo zbog našeg paleolitskog mozga koji otvara frižider u lovu i sakupljanju na „nešto slatko“ u dva ujutru.

Ili, nacionalizam. Čovek je milionima godina evoluirao u visoko teritorijalnom kontekstu malih srodničkih grupa i oskudnih resursa u kojima je susret sa strancima iz drugog plemena obično značio borbu na život ili smrt. Nepoverenje i ksenofobija prema Drugome bili su uslov za preživljavanje, a eventualni pacifisti brzo su brisani iz populacije. Isti ovi predački mehanizmi reptilskog dela našeg mozga na delu su kada nam političke vođe kao „neprijatelje“ etiketiraju te Druge: crnce, muslimane, migrante, Hrvate, Albance i ostale gejeve, odnosno kada našu „naciju“ uokvire u srodnički narativ o braći i sestrama. Ili, konformizam.

Tumarajući savanom ili šumom, bilo je posve suvislo da poslušamo našeg saplemenika kada drekne „Pazi, lav!“, umesto da dizanjem nosa i glave tu hipotezu kritički proverimo sami. Slobodoumni pojedinci i njihovi geni završavali su kao ručak za tog poslovičnog lava. I baš zato se mi, njihova deca i potomci, i danas toliko oslanjamo o tuđa mišljenja, stavove, javna mnjenja i smatranja. Pa npr. uredno uvažavamo ocene tehnike i hotelskih smeštaja po Amazon.com i Booking.com internet sajtovima. Paleolitski mozak je stara, vešta kurva. I dotični i dalje upravlja našim ponašanjem i odlukama.

Jednostavno rečeno, možda možemo da pobegnemo iz šume, ali ta šuma ne može da pobegne iz nas. Uostalom, u planinskim seoskim zajednicama, u gradskim bandama i mafijaškim klanovima, a i na sastancima kućnih saveta u zgradama kolektivnog stanovanja, razmirice i sukobi i dalje se rešavaju na jedan sasvim paleolitski način – pregovaranjem, medijacijom, kompenzacijom ili pak odmazdom i osvetom.

Pa i u balkanskim selima donedavno, svi su poznavali i kontrolisali sve druge u toj zajednici. Mi živimo ovaj svet do juče i kada sa neskrivenim ponosom proizvodimo naše „domaće“ ajvare i turšije, vina i rakije, ali i kada se rađamo, živimo i umiremo u radijusu od par kilometara i u okvirima svog plemena, zvao se on Dorćol ili Liman. Naprosto, pre oko 3400. godine pre nove ere doslovno nije postojala nijedna država sa svojom birokratijom ili onlajn E-upravom – nigde. I svi su ljudi tumarali, lovili i sakupljali, te izlazili iz nekakve šume ili se vraćali u nju. A i sve do pre par stotina godina, na planeti Zemlji postojale su ogromne parčadi zemlje bez državne kontrole, poput čitavog američkog Zapada iz špageti-vestern filmova.

I sve to nije stvar za (pra)istoriju ili za holivudski film. Jer ta su društva i zajednice i dalje u nama i sa nama. Nosimo ih sa sobom poput ruksaka, u našim umovima i u našim kulturama. U našim moralima, vrednostima, pravilima i normama, emocijama i strahovima, u našim seksualnostima i humorima, u sređivanjima stvari „preko veze“ umesto formalne birokratije ili u pohodima na frižider u hroničnim potragama za izvorima slatkog.

U našim ritualima, ceremonijama, slavama, božićima, ramazanima, venčanjima i sahranama, u navijanjima na sportskim utakmicama, u plesovima i izlascima, baš kao i u ratovima, rasizmima, nacionalizmima i ksenofobijama, naprosto, u svim našim željama i strastima. Ukoliko ignorišemo tu šumu iz koje smo svi došli i stigli, kao 95 odsto naše istorije kao ljudske vrste, činimo to kao snobovi ili skorojevići koji bi (naj)radije da zaborave odakle dolazimo i šta nas je tačno učinilo ljudima. I ovakvima kakvi jesmo. Naša ljudska društva jesu bila prošla kroz ogromne i raspamećujuće društvene promene.

Ali su to učinila tek nedavno, juče, prekjuče, ili isuviše brzo da bismo se odistinski navikli na njih. I u tome su i koren i kvaka mnogih naših današnjih problema i izazova, od dijabetesa do nacionalizma. Svi smo mi bukvalno došli iz šume.