Svi smo mi Tramp

I kako je moguće da dotični narandžasti junak koji se iz rijalitija preselio u realnu politiku, izaziva toliko divljenja u Srbiji? Zašto Srbi i ostali građani vole Trampa? Hm, zaista? A zašto neko nesuvisao ne bi uživao masovnu podršku, kako ovde u komšiluku, tako i preko bare? Kada to tačno ksenofobni populisti, rasističke neznalice i autoritarni demagozi, na sva radiodifuzna zvona reklamirani kao borci protiv pokvarenog sistema, nisu bili popularni među mnogim slojevima stanovništva?

Ipak, ovo je posve stvarno pitanje ili čak problem društvene nauke – sociologije, politikologije, demografije, antropologije, a verovatno i nekakve biologije. Zato što Donald Tramp na svoju narandžasto mračnu stranu zaista jeste privukao mnoge: i umerene i konzervativne i Republikance, i turboreligiozne i sekularne, i neobrazovane i fakultetlije. Mnoge neopredeljene, a čak i ponešto Demokrata. A u pitanju je čovek koji izbegava plaćanje poreza, koji se po debatama hvalisao veličinom svog penisa, koji je ismevao hendikepirane, nazivao zarobljene vijetnamske veterane „luzerima“, divio se Putinu (i ovaj mu uzvraćao simpatije), a imao je i incestoidne aluzije prema ćerki. Po nedavno iscurelom snimku, Tramp je govorio o tome kako naprosto drpa za genitalije one žene koje mu se dopadnu, jer je tako u mogućnosti. Ali, uprkos ovom zlom i naopakom, Donald DŽej Tramp je kao teflon. Na njega se ne lepi ništa.

Istovremeno, trampofilija je sveprisutna (i) u Srbiji, posebno ako (neiskusno) bacimo pogled na komentare ispod vesti o američkim predsedničkim izborima. Hilari Klinton se, naravno, prezire – malo zbog supruga joj iz „Bombar-dan“ 1999. godine, malo zato što je bolešljiva žena, a malo zato što je deo establišmenta (a bogataš i TV zvezda Tramp to nije?). Ali, ponajviše zato što je naprosto privlačniji neko ko je glasan, ko ne zna za blam, i ko preti da će sve druge i drugačije oterati dođavola. A svakako pomaže i to što ima smisao za humor na nivou Šurde i ribetinu Slovenku za ženu. A, vala, dosta je i bilo pseudosiromašnih i navodno skromnih srbijanskih političara-mučenika koji voze „Juga“, žive kao podstanari kod tetke, pa korumpirano drpaju državne pare. Konačno neko ko drkadžijski ne krije da je bogat, i reklamira to zlatnim slovima dok urinira po sirotinji. Jer, ako je već obogatio svoju guzicu i zlatom optočio WC šolju za istu, možda isto uradi i za uboge nas? Koga onda briga za Trampovu erudiciju koja je na nivou morskog sunđera, i kokošije mu gnezdo na ćeli? Najzad, „Velika Amerika“ trajno odzvanja u ušima svih vlažnih sanjara „Velike Srbije“. Trampe, Srbine!

Američki istraživači i predviđači javnog mnjenja uporno su promašivali Trampovu popularnost, a kad su zbrojali podatke, iznenađivali se kao putari pred decembarskim snegom. Bilo je i neobično teško ugurati sve trampofile u jedan demografski okvir, ladicu i kredenac za čarape. Ko su ti ljudi? Šta ih povezuje? Okej, to mahom nisu žene, crnci i Latinoamerikanci, ali što se tiče svih ostalih – ne znamo, jer ih ima baš raznih. Sve dok se izvesni doktorand Metju Makvilijams nije okrenuo – pedagogiji. Naime, upitao je ljude kako vaspitavaju svoju decu, tj. da li bi kod svoje dece radije negovali: (1) nezavisnost ili poštovanje starijih, (2) radoznalost ili lepo vaspitanje, (3) samopouzdanje ili poslušnost, (4) obzirnost ili pristojnost? I, ljudi koji u sva četiri slučaja (ili češće) zaokružuju ovo drugo, čestitke, glasaju za Trampa ili sličnog trampoida. Hajde, testirajmo se na brzinu. Kako svoju decu radije vaspitavamo mi? I kako i za koga onda glasamo na izborima?

Ova pedagoška pitanja zapravo su vešti prediktori tzv. autoritarne ličnosti. Dakle, nekoga ko više ceni poslušnost od radoznalosti, ko više poštuje lepe manire od samopouzdanja, ko radije štuje poštovanje starijih umesto kreativnosti (kod dece, pa onda i šire). U pitanju su i one osobe koje najpre veruju u značaj hijerarhije, lojalnosti, poštovanja pravila i potčinjavanja autoritetima, a mentalno im se diže na lidere i na čvrstu ruku. Takva ekipa preferira i jasnoću i jednostavnost u političkim porukama, jedinstvo među stanovništvom, a sklona je i gušenju prava drugih i drugačijih. O svemu tome je svojevremeno psihoanalitičario Teodor Adorno sa saradnicima, a u autoritarnoj ličnosti je video i uzroke uspona fašizma (iako autoritarnih ličnosti ima po svim stranama političkog spektra). S druge strane, ovakve klasifikacije ličnosti i kategorizacije ljudi često su jalove, besmislene, i pre podsećaju na horoskopske znake, nego na ozbiljnu nauku. Ne treba da izmišljamo nekakav specijalni tip ljudi kako bismo objasnili popularnost Trampa kod dotičnih. Dovoljno je to što su oni, pa, ljudi.

Naime, ljudi koji podržavaju Donalda Trampa, od Pčinjskog okruga do Južne Karoline, zapravo su savršeno normalni. Tramp je kreatura koja (za)udara na nekoliko fundamentalnih, univerzalnih i pomalo neprijatnih činjenica o ljudskom umu, ponašanju i prirodi. A te činjenice su sledeće. Prvo, mi, ljudi, volimo one ljude koji govore krupne ili velike stvari. Istraživanja pokazuju da nas privlače baš takvi pojedinci, koje onda nazovemo harizmatičnim i spremno letimo ka njima kao leptirice na vrelu sijalicu. A Tramp svoje reči zaista melje na krupno, izbacuje velike fraze koje istorijski odzvanjaju („Učinimo Ameriku ponovo velikom!“), drobi, laprda i psuje bez uvijanja, telepromptera i blama, a ponekad i otvoreno urla kao primat u teranju.

Drugo, mi, ljudi, volimo one ljude koji pojednostavljuju naše probleme i za njih nam nude laka rešenja. Svet je komplikovano mesto za život: sadašnjost se neprekidno menja, a budućnost je neizvesna. Ovakvo stanje nije prijatno, zbog čega nas i privlače baš oni koji slikaju stvari kao banalne, proste i crno-bele. A upravo Tramp na komplikovana pitanja reaguje sa jednom naivnom prostotom, bez detalja, plana, nijansi ili sofistikacije. Imigranti? Napravićemo zid. Kina? Podviknućemo. Terorizam? Zabranićemo ulazak muslimanima. Nezaposlenost? Vratićemo fabrike u zemlju. Porezi? Smanjićemo. I ćao, šta ima da se pojede?

I, treće, mi, ljudi, ksenofobno ne volimo one ljude koji ne liče na nas same. Naprosto, grupišemo se i grupašimo se. Kao vrsta smo odrastali u malim grupama, sa snažnim osećanjima tribalizma i ksenofobije koja su nam pomagala u opstanku i borbi za oskudne resurse. Dok danas živimo u višemilionskim multikulturnim zajednicama, ali sa nažalost istim osećanjima u lobanjama i pratećim oružjima. I Tramp svoju popularnost zasniva i zaliva upravo na tom tribalističkom mentalnom đubrivu i smeću. I zato je ceo politički program zasnovao na izgradnji zida prema Meksiku, plemenski o(t)pisujući one sa druge strane plota kao „ubice i silovatelje“ (a sve muslimane kao teroriste ili ljude koji dobro znaju šta teroristi rade). Ali, šta to drugačije prema svojim migrantima i inovernima rade plemena Evrope?

Dakle, tako je, deo Trampovog nediskretnog buržoaskog šarma jeste i u tome što nije profesionalni političar, što ne voli imigrante i Kinu, što govori neposredno i lupeta kao hidrogenska bomba po diviziji, što mediji histerično glođu svaku kosku koju im dobaci, što mu se politički program zasniva na nekakvoj fiktivnoj nostalgiji i kompleksaškim snovima o veličini itd. Ali sve su ovo (ne)vešta jahanja na duboke mentalne zamke koje u svojim glavama nose svi ljudi sveta. Konkretni izlivi mnogo dubljih ljudskih refleksa i težnji za krupnim rečima, lakim rešenjima i progonom drugačijih. Samo su povoljne društvene okolnosti, a posebno znanje, obrazovanje i snažne političke institucije te koje mogu zauzdati ove univerzalne ljudske instinkte, nagone i plemenske logike. I otuda Donald Tramp nije samo glas ljutitih i frustriranih belih muškaraca, već glas i svih nas. Tačnije, podli i piskavi glasić onog lošijeg i nakaradnijeg dela ljudske prirode. Trampizam je zato mnogo širi od Trampa, odnosno od jednog priglupog milionera koji verovatno ni sam ne zna kako se obreo tu gde jeste. I zato je Tramp već pobedio, čak i ako izgubi izbore.