Svrstajmo se sad!

Dakle, poglavlja o spoljnoj politici i bezbednosti. Saznali smo i ponešto o skaradnoj diplomatskoj aktivnosti Srbije kada je reč o rezolucijama i deklaracijama EU, a koje ovo državče uporno ne benda i ne zarezuje. Naime, Srbija u protekle dve godine nije podržala čak trideset dokumenata EU, što je oko polovine političkih deklaracija koje je za svoje realne i buduće članice bio pripremio Brisel. A kako tačno postati deo kluba kada kočoperno, anahrono, retrogradno i besmisleno ne prihvatamo njegova pravila geopolitičke igre, ali i vrednosne orijentacije, pitanje je koje niko ne postavlja.

Naravno, u pitanju su mahom bile deklaracije u vezi sa Rusijom (i Ukrajinom) – o sankcijama Rusiji, osudi aneksije Krima, o sankcijama nekim rusofilnim Moldavcima itd. Srbija nije osudila ni stanje ljudskih prava u Kini, niti je (zbog Belorusije) osudila smrtnu kaznu, kao što se nije pridružila ni evropskoj osudi tradicionalno bratskog Zimbabvea, a koji je isto nešto tlačio svoje građane. Paralelno sa tim, Srbija u skladu sa ruskim diktatima šalje humanitarnu pomoć u Siriju, i sa Rusima organizuje vojne vežbe („Slovensko bratstvo 2016“). Patrijarh kvislinški drobi o tome da bi Srbija trebala da „priveže svoj mali čamac za veliki ruski brod“, predsednik Nikolić rusofiliše čim ga nešto priupitaju, a šef diplomatije Dačić bez blama ističe da će Srbija, između EU i Rusije „uvek da odabere Rusiju“.

I zapravo ima pravo. Po Kalemegdanu, Petrovaradinskoj tvrđavi, kao i pored naplatnih rampi po srbijanskim autoputevima, uredno se prodaju majice, šolje, bedževi i ostale memorabilije sa likom Vladimira Putina. Uz Ratka Mladića, Dražu Mihailovića i ostale zločince, kvislinge i simbole naše nakaradnosti, naravno. Nema tu Kenedija, Čerčila ili Obame, naopako. To bi bila izdaja, a putinofilija je, paradoksalno, „patriotizam“. Da li je to taj neki „element inostranosti“ o kojem se drobilo? Drugim rečima, šatro nezavisna, suverena i ponosna Srbija zapravo pristaje na duboko ponižavanje pred većinom ruskih zahteva, mandatarski trči u Moskvu pred sastavljanje nove vlade, dok srbijansku vlast postrojavaju čak i ruski udbaši. Naprosto, ne samo što se saginjemo, već i sami skidamo gaće i dodajemo lubrikant. Srbija se (geo)politički ne ponaša kao da je „vojno neutralna“, kao da „sedi na dve stolice“, ili kao večito zaglavljena „između Istoka i Zapada“. Već ogoljeno deluje kao ruski satelit. Koji onda i cinculira oko Evrope kao kiša oko Kragujevca, pokušavajući da istu nekako zavrne i izvrda.

A i istorija nam kazuje i to da je Srbija svaki put nadrljala kada je prvo gledala ka Petrogradu ili Moskvi. Još tokom Prvog i Drugog srpskog ustanka, Rusija je prvo zakuvala stvari, a onda ostavila Srbiju na cedilu. Za vreme Srpsko-turskog rata, okrenula se Velikoj Bugarskoj i podržala da Bugarska dobije Niš, Pirot, Vranje i druge gradove. Knez Milan tada ističe (i najzad kapira) da se „spoljna politika ne može zasnivati na slovenskoj sentimentalnosti“. Rusija ne ostaje dužna, pa finansira bune protiv Obrenovića jerbo se dotični politički okreću Austriji, dakle, Evropi i modernizaciji. Pa i u Drugom svetskom ratu, Staljin nije naročito pomagao partizanski ustanak i autohtonu borbu jugoslovenskih naroda za slobodu od fašizma. A nakon rata, Rusija je pre svega nastojala da (i) od ovih prostora napravi svoje marionete. Socijalistička Jugoslavija se, međutim, već 1948. godine hrabro, moćno i neobično uspešno usprotivila Rusiji i njenim interesima. I, u svojevrsnom „koka-kola socijalizmu“ okrenula modernizaciji po ugledu na Zapad. .“ I, gle čuda, usledio je period modernizacije i društvenog razvoja koji je bio nezapamćen na ovim prostorima.

Najzad, Rusija je pristala na uvođenje sankcija krnjoj Jugoslaviji 1992. godine (uzdržani su bili Kina i spomenuti Zimbabve), i patila je od hronične uvobolje tokom bombardovanja 1999. godine. Ovoj antologiji ruskih geopolitičkih ispala Srbije verovatno bi trebalo dodati i komotno odustajanje od tzv. „Južnog toka“. Dakle, gasovoda koji je ovde reklamiran kao spasonosni Diznilend, i zbog kojeg se Rusiji (neo)kolonijalno bila poklonila celokupna naftna industrija zemlje. Što se više ni ne spominje. Znači, gledajući unazad, Srbija se kretala unapred i bivalo joj je bolje jedino u periodima u kojima je grubo raskidala sa Rusijom i njenim interesima. I sve je to sasvim nevezano za Rusiju Lomonosova, Mendeljejeva i Mičurina, ili Jesenjina, Tolstoja i Dostojevskog, naravno. Jer, ruska nauka i kultura pripadaju planeti, baš kao što je i sovjetska borba protiv fašizma istinski oslobodila istu planetu od zla i naopakog. Poenta nije u književnosti i brezama, već u politici, vrednostima i generalnoj orijentaciji i viziji.

I zato, srbijanska geopolitička fetišizacija Rusije i Vladimira Putina, zapravo nema nikakve veze ni sa tom Rusijom ni sa tim Putinom. A ponajmanje sa (sporadičnom) ćirilicom i (relaksiranim) pravoslavljem. Srbijanska sklonost Rusiji ima veze jedino sa jednom antievropskom, antizapadnom i antimodernom orijentacijom ogromnih i uticajnih segmenata ovog društva. Rusija se tada koristi samo kao zgodni simbol ili vešti izgovor da se u ovom društvu ne promeni ništa, kao i da se ne postane deo zapadnog sveta. Odnosno, sveta kojem su važna neka ljudska i manjinska prava, slobodna trgovina, politička transparentnost, odgovornost i demokratija. Dakle, Rusija je alternativa koje zapravo nema, osim ako alternativa nije jedna mračnjačka zatvorenost i uskogrudi provincijalizam u kojem vladaju korupcija, diskriminacija i skaradnost svake sorte. A da se Putin tamo ne kočoperi, ti zgodni antimoderni simboli bi bili neki drugi – Haiti, Kongo, Iran ili Severna Koreja, sasvim svejedno. Sentimentalnost je oduvek izgovor za manipulaciju i pljačku.

I sad, možda je simpatično i nostalgično maštati o geopolitičkoj nesvrstanosti Srbije, o ponositoj i principijelnoj balkanskoj državi koja deli moralne lekcije i „Amerima“ i „Rusima“. Koja se suprotstavlja njihovim interesima u ime slabijih i postkolonijalnih naroda, i u ime sopstvenog i autonomnog razvoja. Ali, ta globalna snaga i uticaj socijalističke Jugoslavije izvojevani su u hrabroj antifašističkoj borbi, u zemlji natopljenoj slobodarskom krvlju Jugoslovena koji su zadivili planetu. Dok je savremena Srbija zapanjila svet jedino zločinima i etničkim čišćenjima – progonima, hladnjačama i masovnim grobnicama. Moralni kapital Srbije je ne samo tanak, već i u debelom minusu. Pa ipak, Srbija iznova samozaljubljeno misli da se nalazi u raljama geopolitike. Jer, kada ne zna šta sa sobom, ona gleda u svoj pupak. I veselo misli da je špijunirana i nekako globalno bitna, sve da bi iscedila nešto libida kada već ne plaća račune za struju, hrani se paštetama i mesnim narescima, te kupuje najjeftiniji WC papir.

I baš zato, od odsudne je i ključne važnosti da se Srbija već jednom – svrsta. To jeste interes Srbije (a ne Zapada ili Rusije), za sve one koji papagajski ponavljaju da ih jedino taj interes interesuje. A odabir strane je, srećom, danas mnogo jednostavniji nego tokom hladnog rata. Srbija mora da se svrsta jasnom odlukom o tome da li je moderna ili antimoderna, demokratska ili nedemokratska, i da li sebe vidi na Zapadu ili na Istoku. Nije poenta u tome da li želi u Evropsku uniju ili da bude satelit Rusije. Već da li Srbija (želi da) politički, kulturno, ekonomski, moralno i vrednosno pripada Zapadu ili jok. Uzgred, svi oni lekari, inženjeri i programeri po Nemačkoj, Norveškoj i Kanadi, kao i „Work and Travel“ studenti po Amerikama, već su se odavno svrstali i skapirali. Kuda i šta žele, i kome tačno pripadaju. A šta čekamo mi ostali? I šta čekaju naši političari?

Dakle, ne radi se ovde samo o birokratskim evropskim rezolucijama, „usklađivanju“ spoljne politike, pa čak ni o sankcijama Rusiji ili o pristupanju NATO. Već o odgovoru na pitanje šta mi jesmo i šta želimo da budemo. Da li se Srbija politički, kulturno i socijalno ugleda na Putinovu Rusiju, ili na birokratsku Evropsku uniju? Na čvrstu ruku i samovolju jednog čoveka, ili na vladavinu prava i nepristrasnih propisa? Uostalom, šta to tačno fali tome da se hrabro i nepokolebljivo svrstamo na stranu odbrane ljudskih prava, demokratije i slobode čoveka i građanina? Jer, uprkos svim evropskim i eurokratskim zbunjenostima, nedoslednostima i budalaštinama, u pitanju jeste jedan bolji, humaniji, bogatiji i tolerantniji deo planete u ovom trenutku vremena i prostora. Najzad, radi se o tome da shvatimo kako Srbija nema drugog „prijatelja“ i „brata“ osim realnosti i mozga koji tu realnost kapira. Svrstajmo se onda na stranu razuma, progresa i modernosti već jednom.