Tajna večera

Uporedio je pedeset i dve različite i reprezentativne slike ovog događaja, koje su nastale u proteklih hiljadu godina. I došao do blesavog zaključka: porcije na Tajnoj večeri vremenom su postajale sve veće i veće. Osim porcija, ovaj ekonomista sa umetničkim senzibilitetom, bavio se i veličinom hleba i tanjira, upoređujući sve to sa glavama Isusa i apostola. Isti zaključak bio je neizbežan. U proteklih hiljadu godina, porcije su uvećane za čitavih 69 procenata, tanjiri za 66 posto, a hleb za 23 procenta. Jedna od poznatijih večera u istoriji umetnosti progresivno je postajala sve obilnija.

Poslednjih hiljadu godina ljudske istorije karakteriše drastično uvećanje proizvodnje, dostupnosti, (iz)obilja i bezbednosti hrane. Ove društvene promene reflektuju se i na umetnost. Posebno oštro uvećanje u obilnosti hrane na slikama Tajne večere desilo se nakon 1500. godine – u veku velikih naučnih i tehnoloških otkrića, Kolumba, Kopernika, Galileja i reformacije. Samim tim, već Tintoretova „Tajna večera“ iz 1594. godine prikazuje toliko hrane da jedan sto nije dovoljan, a dotičnu poslužuje gomila konobara. Interesantno je i da jevanđelja govore jedino o hlebu i vinu na tom stolu, a količina istih, i eventualna dodatna hrana, prepušteni su umetničkim slobodama. Na slikama u Vonsinkovom uzorku, riba je oslikana u 18 odsto slučajeva, jagnjetina u 14 odsto, a svinjetina u sedam odsto. Na skoro polovini slika ne može se razaznati koje jelo je u pitanju, ali to sigurno nisu samo hleb i vino. Izmenjena društvena percepcija onoga šta je normalno dopustila je transformaciju Isusa i njegove ekipe od skromnog ka neskromnom, ili barem neskromnijem.

Zaključke je moguće i kritikovati. Upravo od 16. veka, slikanje mrtve prirode (pa samim tim i hrane) postaje kompetentnije, te popularnije. Barok posebno insistira na kitnjastim detaljima, između ostalog i u detaljima po stolu. Međutim, opšti trend ostaje, i o njemu valja promisliti. Naime, hrana je česta tema savremenih razgovora, od kafana i frizerskih salona do šarenih novina na skupom papiru. Bilo da je reč o maminoj sarmi i slatkom kupusu ili o rukolama i kanapeima mladih lidera, penetracija proteina, ugljenih hidrata, masti, vitamina i minerala u naša tela je činjenica kojom se mnogi sa zadovoljstvom, ali i negodovanjem bave. Naime, neretko preovladava pogrešan utisak da je prejedanje modernog čoveka nešto zlo i nešto – moderno. A kako nam čak i „Tajne večere“ poručuju, uvećanje hrane po našim tanjirima je trend koji traje barem hiljadu godina.

Naravno, traje on i duže od toga. I nije reč samo o gozbama po staroj Grčkoj i Rimu. Za naš hedonizam nisu krivi ni Mekdonalds ni MTV, već naša evoluciona prošlost. Čovek se razvio kao biće koje, da bi preživelo i rasplodilo se, mora stalno puniti svoj trbuh. Kao i sve druge životinje, uostalom. Strast za hranom je jedna od osnovnih činjenica života. I upravo nju imitira i naša umetnost. Specifične društvene prilike, obično nazvane modernizacijom, jesu te koje mnogim ljudskim životinjama dozvoljavaju da ovo čine relativno nesmetano i neproblematično. Od lova i skupljanja, preko sveopšte poljoprivrede, moderni čovek konačno može da odahne. I da nabavku i proizvodnju hrane prepusti profesionalcima. Na tu činjenicu bi trebalo da budemo ponosni. A umesto toga, mi smo ti koje zbog supermarketa ili zbog unetih kalorija gricka ili žvaće savest.

Čoveku, odnosno delu čovečanstva, trebalo je (pre)dugo vremena da jednu egzistencijalnu stvar kao što je hrana sebi skine sa grbače. Na toj grbači kratke i besmislene egzistencije ionako je ostalo jošmnogo toga pritiskajućeg. Uskraćivati sebe za prehrambene plodove modernizacije puno je licemerniji snobizam od uživanja u njima. Rečima Orsona Velsa, batalimo pitanje šta možemo učiniti za svoju državu i pitajmo se šta ima za ručak. I zato, umesto brojanja kalorija, najnovijih dijeta, preskakanja predjela po restoranima, i izbegavanja slatkiša uveče, obično je suvislije ne lišavati se zadovoljstava. Jer jedna od nastupajućih večera će i definitivno biti poslednja. Umesto zabrinutosti, prijatnije je opustiti se i tražiti repete. Do đavola, i Isus je to vremenom ukapirao.