Teleskop

Jer, astrologija je tipična pseudonaučna praksa koja se zasniva na pretpostavci da postoji nekakav misteriozni odnos između nebeskih tela i čovekovog blagostanja. Dakle, na apsurdnoj tvrdnji da milijardama kilometara udaljene svemirske lopte sačinjene od kamena, krša, tekućina, gasova i/ili nuklearne fuzije utiču na finansijske, seksualne, emocionalne i poslovne prilike pojedinačnih ljudskih bića, odnosno oblika života od ugljenika na ovoj konkretnoj planeti. Naravno, ta je sumasišavša tvrdnja umotana u misteriozni, lažno kompleksni i/ili naučni vokabular, dok zapravo predstavlja samu antitezu nauci, istini i znanju. U pitanju je i prilično drevna praksa koja na Zapad stiže iz Vavilona, a paralelno i na sličnim osnovama se pojavljuje i u Kini. Sam horoskop se razvio još tokom vladavine Aleksandra Velikog, kada je dotični ognjem i mačem spajao kulture tadašnjeg Zapada i Istoka, pa je sa sobom doneo i ovu nevolju. I sad, iako ta drevnost zvuči privlačno i seksi, osnovna načela astrologije i horoskopa se nisu promenila od tog doba. Što je veoma problematično ako smo u međuvremenu otkrili mnoge zakone fizike i kosmologije, nove zvezde, planete i galaksije, širenje kosmosa, supernove, pulsare, crne rupe, čuda živa. Uzgred, iako volimo da se sprdamo sa srednjim vekom, pogrešno misleći kako su ljudi iz tog doba bili jedino sujeverni i neuki, istina je ta da je astrologija bila najmanje cenjena upravo u srednjem veku. A kako i ne bi kada je ovo bilo ozbiljno doba filozofske sholastike praćene aristotelovskom logikom, u kojoj samim tim nema mesta za astrološka trabunjanja. Zlatno doba astrologije nastupa tokom humanizma i renesanse, a novinski horoskopi su sasvim moderno sujeverje na koje bi naši preci iz srednjeg veka uz smeh ili prezir odmahnuli rukom.

U svojoj suštini, astrologija je zapravo oblik divinacije, odnosno predviđanja budućnosti („sudbine“) – i samo zato je uprkos dramatičnom odsustvu napretka bila i ostala toliko popularna. Veza astrologije sa kosmosom i naučnim gledanjem u nebo je površna, celofanska i kičolika, dok zapravo ima veze sa gledanjem u šoljicu kafe, dlan, karte, zlato, staklenu kuglu ili laptop, sve da bi se saznalo šta donosi sutra. Okej, ima u astrologiji i nešto jeftine filozofije o vezi između čovečanstva i kosmosa, a i sve kulture sveta su pripisivale određeni značaj astronomskim fenomenima. Međutim, astrologija upadljivo i uporno odbija da objasni kako to nebeska tela deluju na naše živote i blagostanja. Naprosto, kako? Gravitacijom? Elektromagnetnom silom? Što bi bilo krajnje bizarno pošto i babica koja nas porađa i neonka u porođajnoj sobi deluju neuporedivo jačim silama na nas u trenutku kada dolazimo na svet. A ukoliko je na delu neka još nepoznata „peta“ fizička sila, neka turbo energija ili kosmički zrak, kako to da astrolozi koji se foliraju da su naučnici ne otkrivaju ove mehanizme već par milenijuma? Osnovni mehanizam delovanja njihove (pseudo)nauke, ej! Umesto da dobiju Nobelovu nagradu po instant proceduri i priznanje čitave planete, oni se zadovoljavaju time da za par desetina ili stotina evra izrađuju nekakve natalne karte tinejdžerkama i domaćicama. Takođe, astrologija ne objašnjava ni zašto je trenutak rođenja toliko važan (a ne npr. začeća?), ukoliko danas znamo da smo podjednako telesno i mentalno formirani i u trenutku pre i posle proterivanja iz materice? Zatim, ne tumači ni šta ćemo sa dvojajčanim blizancima koji, misteriozno, imaju različite karaktere i životne sudbine, a neće biti da su im se Jupiter i Neptun baš toliko ispomerali u desetak minuta između njihovog rođenja? Niti šta sa osobama koje dospevaju na svet oko ponoći, na datum koji je granica između dva znaka zodijaka? Ako ćemo ginekološko-akušerski slikovito, ukoliko im je glava ostala u Jarcu, a stopala izašla u Vodoliji?

Ako na ovaj zdrav razum i trening kritičkog mišljenja nema odgovora, ono što jesmo otkrili je psihološki mehanizam zbog kojeg nam deluje da astrologija deluje. Dotični se zove Forerov efekat (po psihologu) ili Barnamov efekat (po cirkuskom magnatu i reklameru) koji predstavlja ljudsku sklonost da opšte i univerzalne (čitati: horoskopske) tvrdnje percipiramo kao da su krojene baš za nas lično. U istraživanju spomenutog Forera, njegovi studenti su sa prosečnom ocenom 4,26 (od 0 do 5) ocenili da su ove tvrdnje (poput „Imate potrebu da se dopadnete drugima“, „Zabrinuti ste iznutra, ali to često ne pokazujete“, „Osećaj sigurnosti je jedan od važnih životnih ciljeva za vas“ itd.) tačno opisale baš njihov karakter. Posebna kreativna podlost bila je u tome što su svi studenti na procenu dobili identične tvrdnje (rečeno im je da su specijalno i „psihološki“ kreirane za svakog pojedinačno), a Forer ih je prepisao iz astrološke knjige koju je kupio na trafici. Zatim, astrologija je gluvonema pred time da su meseci u godini prosta kulturna konvencija, a ne kosmološka činjenica. Kao što su i karakteristike „znakova“ zodijaka preuzete iz antičkih mitova, tj. imena bogova su planetama dodeljena nasumično (Mars, Venera, Jupiter itd.), ali su mitološke karakteristike tih bogova postale ključne za ljudske karaktere rođene u tom „znaku“ (ratobornost, ljubav itd.). Konačno, astrologija uporno propada na naučnim testovima i eksperimentima. Nije demonstrirana njena validnost u kontrolisanim studijama i bila je naučno opovrgnuta nebrojeno puta. Iz ovih je razloga još 1975. godine 186 vodećih svetskih naučnika (među kojima i 18 nobelovaca) potpisalo proglas u kojem se ističe zabrinutost zbog sve većeg prihvatanja astrologije u mnogim delovima sveta.

Pa šta onda? Važi, Kišjuhas, astrologija ne počiva na nauci, već na jeftinim trikovima i psihološkim obmanama, daj nam nešto novo. Svi mi šatro bistri i suvisli „znamo“ da je sve to glupost i laka zabava, zar ne? Možda, super, Kišjuhas aplaudira i raduje se, ali astrologija indirektno pravi mnogo štete. I samim tim nije samo naivna i bezopasna razonoda za tinejdžerke, tetke i njuejdž entuzijaste. Naime, astrologija posredno neguje i hrabri društveno, lično & politički neodgovorne građane. I zato dnevni list građanske orijentacije kakav jeste ili nastoji da bude „Danas“ ovo ne sme da toleriše – i vrhunski je i za neskriveni ponos što je prestao sa tim. Ovo u vezi sa neodgovornošću je najbolje rekao Vilijam Šekspir u „Kralju Liru“, u besmrtnom prevodu Branimira Živojinovića: „Krasna je ta budalaština ovog sveta: kad nam se sreća razboli, često zato što se presitila našim sopstvenim postupcima, mi krivicu za naše nesreće svaljujemo na Sunce, Mesec i zvezde; kao da smo hulje po nužnosti, budale po nebeskoj prinudi; nitkovi, lopovi i izdajice zbog toga što sfere vladaju nama; pijanice, lažovi i preljubnici zbog iznuđene poslušnosti uticaju planeta (…) Divan izgovor za arhikurvara da svoj nagon za prcanjem stavi na teret neke zvezde!“

Drugim rečima, ako prihvatimo da su nam zvezde krive za to što nam je život takav kakav jeste – a najčešće nije bog zna kakav – negujemo građane lišene odgovornosti za taj isti život, blagostanje i egzistenciju. Astrologija je opasna zato što zloupotrebljava prirodnu čovekovu želju da se ne oseća loše i da sazna šta će biti sutra. Jer ona to čini tako što ljudima poručuje da njihove emocionalne veze, poslovni (ne)uspesi i zdravstveno stanje zavise od planeta i zvezda. A ovo dalje znači da čoveka sapliće u nameri da on sam uradi nešto po pitanju svog zdravlja, posla i ljubavi. Šteta ili opasnost astrologije ne leži u tome jer tera ljude na neko zlo ili nepočinstvo, već zbog toga što ih navodi na to da ne rade ništa. Da racionalizuju svoje bolesti i poslovne i ljubavne neuspehe, te da kompleksnu stvarnost sopstvenog života svedu na položaj zvezda i planeta na nebirani dan kad su se rodili. Vera u astrološki uticaj nebeskih tela sa sobom nosi amnestiju od sopstvene i/ili tuđe odgovornosti za svoj život. Ako učimo ljude tome da naprosto prihvate golu laž i obmanu ili bar rekla-kazala priče (jer komšinici sa trećeg sprata je astrolog „sve pogodio“), na ovaj način negujemo neodgovorne građane. Vera u astrologiju znači veru u sudbinu ili predodređenost koja generiše fatalizam. Zašto bismo menjali išta u našim životima, komšilucima, zajednicama, gradovima, državama i društvima ukoliko je već sve unapred napisano u zvezdama? Kada progutamo na prvi mah utešnu žvaku da je „tako suđeno“, sa njom gutamo i mogućnost bilo kakve promene.

Dakle, astrologija, osim toga što predstavlja pseudonaučnu praksu koja je suprotstavljena naučnom znanju i zdravom razumu, istovremeno predstavlja promociju vulgarnog fatalizma zbog čega neguje neodgovorne građane. I zato joj nije mesto u „Danasu“, kao ni u razvijenom društvu koje drži do sebe i nastoji da se menja na bolje. Stotinu mu zvezda repatica, sudbina je u našim rukama. Dok je kosmos nemerljivo inspirativniji i neuporedivo fantastičniji od priproste ideje o tucetu arbitrarnih sazvežđa koja se petljaju u naše svakodnevne posliće. U svemu tome nam pomažu teleskopi, a ne horoskopi. Naime, teleskopi su nakon 16 godina zurenja u zvezde ugledali ogromnu crnu rupu u središtu naše galaksije. Otkrili su i da se širenje univerzuma ubrzava, za šta je 2011. godine dodeljen Nobel iz fizike. Oštre slike jednog teleskopa u Atakami ulovile su proces nastanka planeta od prašine i gasa. Teleskopi su 2004. godine po prvi put jasno uslikali i jednu egzoplanetu, odnosno planetu izvan Sunčevog sistema – veličine pet Jupitera. Zatim su doprineli merenju godišta najstarije zvezde u našoj galaksiji. Izmerena je i kosmička temperatura, uslikane su sumanuto predaleke galaksije, prikupljeni su dokazi o prvoj generaciji zvezda u našem univerzumu. Naprosto, prirodno je čudesnije od natprirodnog. Zvezde su do jaja, astrologija nije. Čitajmo Teleskop.