Teranje pandi na snošaj

 Nakon što su Sjedinjene Države ušle u Prvi svetski rat, Rajt je pisao da će ona nacija sa najviše aviona „pobediti i okončati ratove jednom zauvek“. Na kraju rata, Rajtov optimizam ne popušta: naveo je da su avioni učinili ratovanje toliko užasnim, da nijedna druga država neće ponovo započeti rat. U jednom obraćanju javnosti, Orvil Rajt govori da je avion, uprkos mogućnostima za razaranje, zapravo postao „snažan instrument mira“. Kako danas bolno znamo, siroti Rajt je iznova promašio. Na red je došao Drugi svetski rat. Samim tim i atomske bombe bačene na Hirošimu i Nagasaki, upravo iz naprave koju konstruiše Rajt. Ironično, Rajt je poživeo da vidi ovu katastrofu (umire 1948. godine) ali mu to nije slomilo duh. „Nekada sam mislio da će avion okončati ratove. Sada se pitam da li će avion i atomska bomba to da učine“, umeo je da napiše. Genijalni pronalazači ponekad su slabi vizionari, zaista. Orvil Rajt je poživeo da vidi i probijanje zvučnog zida (1947). Nadajmo se da ga je barem to učinilo srećnim.

Devetnaestog decembra 2009. godine, Srbiji se ukidaju vize za putovanja u zemlje Šengenskog sporazuma. Preovladava utisak da se i tom činu nastoje pripisati istorijske uloge koje mu ne pripadaju. Na jednoj strani su desničarske i ksenofobne političke opcije koje do iznemoglosti relativizuju ovu sjajnu činjenicu. Njihove argumentacije su toliko banalne, promašene i žalosne da ne zaslužuju previše polemike. Na drugoj strani, su međutim, oni koji poput Orvila Rajta u tome vide događaj sa automatskom posledicom u sveopštem miru, sreći i blagostanju. Nažalost, i ovakva vizija je preterana. Nakon otvaranja evropskih kapija, kaže se, ljudi će se osećati slobodnije i razuzdanije; saznaće i da mnoge artikle plaćaju previše; mladi, kao omiljena valuta političke demagogije, najzad će saznati da Evropljani nisu ružni, prljavi i zli. Kao da već nije poznato da su cene po supermarketima proizvod monopola, i kao da su ljudi konzervativni ili počinju da ubijaju jedni druge jer moraju da stoje u redovima ako žele na espreso u Beč. Greše svi oni koji u tome žele da vide neku preširoku sliku: i oni što ukidanje viza čitaju kao podlu zaveru i kiselo grožđe, i oni koji u tome vide rešenje za sve društvene probleme. Uostalom, Jugosloveni su mogli slobodno putovati, pa su se ipak mnogi od njih okrenuli ubijanju, pljačkanju i silovanju. Kao što povezivanje sveta avionima nije dovelo do mira, do njega neće dovesti ni turistička putovanja bez prethodnog čekanja u redu.

U čemu je Orvil Rajt pogrešio u sopstvenom razumevanju aviona i avionskog saobraćaja? U tome što je stvari posmatrao preširoko, te pucao previsoko. Njegove želje bile su preambiciozne u startu: mir u svetu. Propustio je da uvidi sve one sitne, svakodnevne i fantastične stvari koje je avion doneo čovečanstvu. Da je postalo moguće da porodice koje žive daleko – bliže i efikasnije dođu jedna do druge. Da je u prodavnicama ispred zgrade postalo moguće kupiti prekookeanske namirnice, i skuvati egzotičnu večeru osobama koje volimo. Da brže stižu pisma, te muzički albumi ili knjige koje se takođe mogu kupiti samo preko okeana. Da je lakše nego ikad moguće doneti poklon iz Pariza osobi koju volimo. Na isti način je potrebno posmatrati probijanje šengenskog zida. Kao prelep, ali sitan i jednostavan korak koji nam olakšava i ulepšava svakodnevni život. Građani Srbije neće nužno postati manje konzervativni ili ratoborni. Ali će lakše moći da odu na poslovni sastanak, koncert ili sportsku utakmicu. Da prošetaju stopala evropskim trotoarima, pokažu fotografije sa putovanja komšijama, a vitrine obogate kičolikim suvenirom. Ništa više, ali i ništa manje od toga.

I ovo je odlično. Mnogo je suvislije posmatrati ukidanje viza kao činjenicu koja olakšava svakodnevni život, nego kao rešenje svih lokalnih i globalnih problema Srbije kao društva. I samu politiku valja razumeti na ovaj način: kao postepeno pojednostavljivanje svakodnevnih prepreka, a ne kao stvaranje mira u svetu, iskorenjivanja gladi ili teranja pandi na snošaj. Valja se usredsrediti na sitna i jednostavna zadovoljstva u svojim životima, a za dobru politiku smatrati onu koja ih čini mogućim.