Timski nerad

I, došao je do neobičnog otkrića: snaga dva konja koji vuku kočije nije duplo veća od snage jednog konja. Drugim rečima, kada konji zajedno vuku kočije ili kada su u „timskom radu“ oni – zabušavaju. Zainteresovan, proširio je ovo istraživanje na ljude. Angažovao je svoje studente da u timovima vuku konopac i merio je snagu koju u ovu takmičarsku igru ulaže svaki pojedinac. U proseku, ako je konopac vuklo po dvoje ljudi, svako je ulagao 93 odsto snage. Ako ih je vuklo po troje, ulagali su 85 odsto snage. A ukoliko je u timovima bilo po osam ljudi, svako je konopac razvlačio sa samo 49 odsto snage. Baš kao i na sastancima: što je više ljudi ili učesnika na istom, manje je i slabije individualno učešće ili angažman pojedinačnih članova grupe. Danas se ovaj efekat naziva „Ringelmanov efekat“ ili, naprosto, društveno zabušavanje, a koje prati sve vrste grupnog ili timskog rada.

Dakle, od veslača i fudbalera, preko poslovnih ljudi i kreativaca po umobolnim sastancima, sve do vojnika, građevinskih radnika ili dece u učionici podeljenih da „rade u grupama“ kako bi učiteljica mogla da zapali pljugu – svi zabušavaju. U pitanju je posve racionalno ponašanje, iako ljudsku životinju predstavlja kao nepopravljivu dangubu i lenjivca. Jer, vaistinu, zašto bismo ulagali svu svoju energiju u neki zadatak, kada će posao svakako biti završen i sa pola snage ili sa pola mozga? To jest, zašto da se poraspadamo od posla, kada možemo malo da otaljamo i ošljarimo, bez da nas uhvate u tome? Ovo jeste forma varanja ili švercovanja u javnom prevozu, a u kojoj niko nikad ne kupuje punu kartu. Naprosto, ljudi su očajni, traljavi i nikakvi kada nešto treba da urade timski. Suprotno popularnom i uvreženom mišljenju, grupne ili kolektivne performanse najčešće su mnogo manje (produktivne) nego u slučaju da svaki član tima radi individualno. Ili da, poput Ringelmanovih konja, sam vuče svoj teret.

I sad, o ovome bi valjalo obavestiti premijerku Srbije Anu Brnabić, koja je očigledno pod snažnim dejstvom svog marketinškog obrazovanja. Naime, ona se u svom prvom premijerskom intervjuu za (upadljivo) Sputnjik – dakle, za Ruse – izlomila da objasni celu tu mantru o timovima i timskom radu. Ponekad i po tri puta u istoj rečenici („Za mene se zna da sam jak timski igrač, jako puno polažem na tim, tako da ću se oslanjati i na prvog potpredsednika Vlade i na predsednika Republike i mislim da nema dileme da će to biti tim koji će raditi u najboljem interesu Srbije.“), a mahom da jednom zgodnom, dobrozvučećom ili „menadžerskom“ frazom objasni buduću sinhronizovanost sa Aleksandrom Vučićem („Mislim da je najveća prednost Srbije jak timski rad između predsednika Republike i predsednika Vlade. Sve teške odluke će se donositi konsenzusom tih ljudi.“). Istine i poštenja radi, Brnabić jeste dodala i jedno važno „Slušaću tim, ali na kraju ću ja preseći“, ali se svom tom veštom pričom o „timskom radu“ ne bi trebalo hvaliti. Zašto?

Kako tvrdi Ričard Hekmen, profesor socijalne i organizacione psihologije na Harvardu, a koji je i vodeći svetski stručnjak za grupni ili timski rad, „LJudi misle da su timovi demokratski i efikasni način da se uradi neki posao. Nema dileme da timovi mogu da stvore magiju, ali nemojte računati na to. Istraživanja konzistentno pokazuju da ljudi u timovima rade manje nego što bi to mogli, uprkos dodatnim resursima koje imaju. To je zato što problemi sa koordinacijom i motivacijom redovno umanje sve dobiti od saradnje. Biti u timu često je mnogo gore nego nemati tim uopšte.“ Hekmenova istraživanja pokazuju i da se članovi tima često ne slažu čak ni oko toga šta tim uopšte treba da radi, a kamoli kako da to uradi. Postizanje sporazuma obično je posao lidera ili vođe tima ali, tvrdi harvardlija Hekmen, on ili ona tada moraju uložiti ogroman lični napor i profesionalni rizik kako bi usmerili i koordinirali famozni timski rad. A ukoliko ona nije disciplinovana i stroga oko odabira, sastava i rukovođenja timom, male su šanse da će tim uraditi dobar posao. Zvuči poznato ili bar zloslutno?

Uz to, timovi neretko obolevaju od tzv. grupnog mišljenja, koje se može nazvati i mentalnim zabušavanjem – kao da ovo fizičko zabušavanje s početka teksta nije bilo dovoljno. Naime, da li smo se na nekom sastanku bili ugrizli za jezik ili poželeli da se u neverici raspalimo dlanom po čelu? Ili da dignemo ruku i pristojno kažemo „Ne može to tako“, odnosno da nepristojno priupitamo „Da li ste vi normalni?“. Dok, umesto toga, samo sedimo, ćutimo i klimamo glavom na idiotske predloge? Ako jesmo, ovo je primer grupnog mišljenja. Stvar je u tome da je sasvim moguće da i ostale kolege ili „timski igrači“ misle kao i mi – ali takođe ćute i odobravajući mrdaju lobanju. U timovima, grupa pametnih ljudi često donosi nepromišljene, lakomislene ili kretenske odluke zato što se slažu sa navodnim konsenzusom ili sa grupom. A zašto to?

Pa, ljudska životinja, u prirodnom strahu od isključivanja koji je evoluirao milionima godina, naprosto želi da pripada grupi ili timu. Otuda naši nagoni da se ne usprotivimo, da ne zvocamo, da ne mrdamo čamac, da naprosto ostanemo u dobrim odnosima sa grupom, iako se na sastanku pred našim očima odvija jedna orgija promašaja, neefikasnosti, gluposti i loših odluka. Timski duh stvara se nesvesnom izgradnjom iluzije i kolektivnog bodrenja, što može da odvede u propast. Istorijski primer za to bio je fijasko američke invazije na Zaliv svinja na Kubi, a spisak bankrotiranih preduzeća zbog grupnog mišljenja menadžmenta duži je od onog Vučićevog ekspozea. Upravo zato, mudri lideri će se okružiti upravo hroničnim nezadovoljnicima, zvocačima i dežurnim kritičarima – dakle, kontraškim suvozačima iz onog predizbornog aviona – a ne poslušnicima, poltronima i klimačima glavom. Ili će samo slušati kritičku javnost i negovati slobodne medije. A svi znamo kako nam na tom planu ide, odnosno ne ide.

Najzad, postavlja se pitanje i otkud ta pomama za timskim radom uopšte? Naravno, u ovdašnjem političkom trenutku, sintagme „timski igrač“ i „timski rad“ samo su najava bliske saradnje sa Aleksandrom Vučićem ili (ne)vešto opravdanje za istu. Ali, ova mantra o prednostima timskog rada se manično ponavlja u školama i kompanijama, u knjigama i po televizijama – a nije oduvek bilo tako. Do pre samo nekoliko decenija, ideal na Zapadu bio je autonomni, marljivi i vredni pojedinac koji sam rmbači u znoju lica svoga. Za promenu paradigme krivi su – Japanci. Pre oko 30-40 godina, svetsko tržište su preplavili proizvodi sa etiketom „Made in Japan“, pa su se ekonomisti, menadžeri i marketingaši zapitali u čemu je kvaka ili tajna ovog industrijskog čuda. I, uvideli su da je rad u japanskim fabrikama organizovan u male grupe ili timove (o čemu je, hvala Danasu, iz prve ruke posvedočio i ovaj sociolog i kolumnista, i to u fabrikama Tojote i Panasonika u Japanu). Zvezda je rođena i ovaj model se počeo kopirati i uvlačiti u udžbenike iz menadžmenta, marketinga i poslovne psihologije, iako je nemoguće jednostavno „presaditi“ ono što funkcioniše u Japanu u, recimo, Ameriku, Evropu ili Srbiju. Pa čak i danas, ako upitamo prosečne Petre Petroviće sa uplatnica sledeće: „Kada ljudi zajedno grade kuću, da li će ovaj posao biti a) završen brže, b) završen sporije ili c) neće biti završen?“, svi mahom zaokružuju „a)“, iako nema suvislog razloga zašto bi to uopšte bio slučaj. Dok zapravo ima više argumenata za to da je tačan odgovor pod „b)“.

Naprosto, istraživanja ponašanja ljudi u grupama su neumoljiva. Kako zbog društvenog zabušavanja, tako i zbog grupnog mišljenja, timski rad je češće recept za katastrofu, a ne recept za efikasnost ili uspeh. Uostalom, „timska“ stvarnost o kojoj drobe naučnici nas je odmah ugrizla za zadnjicu. Kakav je to politički timbilding kada Brnabić spomene „novi patriotizam“, a u timu joj sede prekaljene old-skul profesionalne patriote i huškači bez dana nepolitičkog radnog staža, ali zato sa Kosovom u srcu Srbije? Ili, kakav je to timski duh kada premijerka hrabro istakne stav da će Srbija, ukoliko bude morala da bira (a pssst: moraće), odabrati Evropsku uniju umesto Rusije – pa ministri požure da joj relativizuju izjavu ili da još jednom kleknu i skinu gaće pred ruskim ambasadorom? Timski rad nije panacea za probleme srpskog društva. A ljudi u timovima zabušavaju, konformiraju i skrivaju se iza timskih odluka. LJudi se ponašaju drugačije u grupama nego kada su sami, jer u suprotnom ljudske grupe ne bi ni postojale. Zato je bolje da Brnabić na ono pitanje o zidanju kuće sama sebi i javnosti odgovori nekonvencionalno, kontraintuitivno, nepopularno ili pod „b)“. I da sasvim netimski potegne i zasuče rukave, da zameša pesak, šljunak, cement i vodu, i strpljivo počne da gradi Srbiju kao istinski evropsku i modernu kuću, uprkos grupi u kojoj se našla. Da umesto uzdanja u tim, sama uhvati uzde svog tima. I potera konje koji na tom evropskom zadatku zabušavaju.