Toplo svrstavanje

Drugim rečima, Hladni rat je prilično ciničan i slabo adekvatan naziv: u njemu nije bilo ničeg hladnog za mnoge stanovnike sveta. Zbog želje da svrstaju određena društva u svoje redove, centrale dva politička bloka su tim društvima donele mnoštvo razaranja i patnje. Parabola o travi koja nastrada bilo da slonovi vode ljubav ili rat bila je savršeno ispravna za to doba. Odgovorna politika značila je nastojanje da se ne bude trava pod njihovim nogama. Sa takvom političkom vizijom stvoren je Pokret nesvrstanih. Vizija je bila ispravna: kada svrstavanje može značiti sukobe, bolje je odustati od tog posla. A ako sve to može biti i ekonomski isplativo, a pokazalo se da može, u pitanju je politička odluka vredna poštovanja.

Danas, međutim, ona to nije. Ideja o nesvrstanosti bila je suvisla i visprena jer je dobro odgovorila na tadašnji političko-istorijski kontekst, a ne zato što je bila dobra po sebi. Današnji globalni kontest je drugačiji, i zato ista ideja može biti posve promašena. Nesvrstanost se odnosila na odsustvo svrstavanja prema velikim blokovima: onima pod američkim, odnosno sovjetskim uticajem. Tih i takvih blokova danas nema. Nešto distanciraniji posmatrači, naravno, primetiće kako je i u dobu Hladnog rata postojala neka vrsta podele na „slobodni“ i „neslobodni“ svet – gde je svaki blok samog sebe smatrao slobodnim. I primetiće sličnu diferencijaciju kada je Buš Junior govorio o Iraku, a Obama o Avganistanu. Ključna je razlika, ipak, u principima na kojima se zasniva (n)ova pojednostavljena šizma. Na drugoj strani više nije snažan socijalistički blok, već nekoliko opasnih, zabašurenih teokratija.

Mnogo važnije od toga, zapravo, jeste saznanje da je svet postao politički kompleksniji i heterogeniji, ali i međusobno povezaniji. A i nuklearnim oružjem se više ne zvecka kao nekad. Političku mapu sveta više nije moguće ofarbati u plavo, crveno i sivo – ali ni samo u plavo. Dakle, i principi bloka koji je preživeo i plesao nad ruševinama Berlinskog zida takođe su transformisani. Ti univerzalni principi, nazvani zajedničkim vrednostima, danas su demokratija, tolerancija i poštovanje ljudskih prava. Uprkos frazeološkom karakteru ovih reči, i njihovoj neretkoj ispraznosti, treba pronaći posve snažne argumente zbog kojih se odbija svrstavanje pod njihovu zastavu.

Jedini argument koji se nudi jeste borba protiv nezavisnosti Kosova. Države Pokreta nesvrstanih, prema Deklaraciji iz Havane (1979), nastojale su obezbediti „nezavisnost, suverenitet, teritorijalni integritet i bezbednost nesvrstanih zemalja“ u sopstvenoj „borbi protiv imperijalizma, kolonijalizma, neokolonijalizma, rasizma, i svih oblika strane agresije, okupacije, dominacije, mešanja ili hegemonije“. Opšte vrednosti su okej, ali njih bi danas potpisale i misice sveta i borci protiv plastičnih kesa. A upravo zbog izmenjenog globalnog društvenog konteksta, takav rečnik danas zvuči pomalo „retro“, osim u saopštenjima Ministarstva inostranih poslova Srbije i pojedinim napisima zdesna. Međutim, mnoge države Pokreta nesvrstanih zaista su odlučile da se naročito ne svrstaju po ovom pitanju, i Srbija očekuje da će približavanjem tom društvu osnažiti svoju poziciju u vezi sa celom stvari. Iznova se propušta uvideti da Pokret nikada nije bio naročito homogen po pitanjima poput ovih, da su mnoge države članice zapravo (bile) bliže jednoj ili drugoj strani koje su „hladno“ ratovale – a mnoge se čak i međusobno vrelo sukobljavale (Irak i Iran, Indija i Pakistan). Uz to, zbog navodne bliskosti u pristupu nezavisnosti Kosova, Srbija se u nekoliko posebno ružnih epizoda otvoreno svrstala u određeni tabor, kao u slučaju odsustva podrške Rezoluciji protiv kršenja ljudskih prava u Iranu.

Postoji vreme i za svrstanost i za nesvrstanost. Dobro vođena politika ume da proceni karakter tog vremena. A (samo)svesna i iskrena politika, zainteresovana za nešto više od nage vlasti, imaće hrabrosti da stane iza određenih političkih ideja i vrednosti, uz ponos što ih deli sa nekim drugim. Takvo svrstavanje uvek valja toplo preporučiti.