Tragedija javnog zdravlja

Akumuliraju zaštitne maske i rukavice od lateksa? Zbog čega gomila građana, uprkos javnim apelima i rizicima po lično i javno zdravlje, izlazi na ulicu tokom pandemije? I zašto je to opasno?

Deo objašnjenja je u sledećem misaonom eksperimentu. Zamislimo selo sa pašnjakom koji ljudima služi kao zajednička ispaša za stoku. Ovaj pašnjak je javno dobro koje je i veliko i plodno, ali ne može da izdrži beskonačno mnogo krava i ovaca. Svaki stočar ili čobanin tada se nalazi pred sledećom dilemom – da li dodati još jednu, dve ili deset životinja u svoje stado?

Racionalna analiza troškova i dobiti poručila bi: da, svakako, dodavaj! Dobiti su visoke i lične (više mesa, mleka i vune za sebe ili prodaju na pijaci), a troškovi su niski i kolektivni (zajednička ispaša).

Upravo u tome je recept za tragediju. Pošto svaki stočar razmišlja na isti način, svaki od njih će sve više i više uvećavati svoje stado. Ovakvo racionalno ponašanje vremenom će rezultirati u prekomernoj ispaši, izrovanosti zemljišta i eroziji tla. I onda više niko neće imati ništa. Dakle, ako svaki stočar deluje isključivo u svom ličnom, a ne zajedničkom interesu – više neće biti ispaše i dobiti ni za koga.

Ovo je čuveni problem koji je ekolog i filozof Garet Hardin 1968. nazvao Tragedija javnog dobra.

U pitanju nije samo misaoni eksperiment o zajedničkim pašnjacima (koji seljaci obično mudro rešavaju).

Ovo je i naša realnost koja se tiče tušta i tma različitih fenomena i ponašanja u oblastima poput ekonomije, energetike, poreske i populacione politike, zaštite životne sredine, zdravlja, obrazovanja, biblioteka, parkiranja i saobraćaja, piraterije i softvera, kolektivnog stanovanja, sve do švercovanja u javnom prevozu ili kraduckanja iz zajedničkog frižidera po firmama.

Ima i mnogo dramatičnijih primera ove tragedije, poput polno selektivnih abortusa. U mnogim društvima nažalost postoji snažna i racionalna motivacija da se abortiraju fetusi ženskog pola. Ali dugoročna posledica takvog ponašanja je manji udeo devojaka i žena u stanovništvu, što rađa nove društvene i demografske probleme za sve.

Gužva u saobraćaju po javnim (i besplatnim) gradskim i regionalnim putevima takođe je izraz ove tragedije.

I oni su javno dobro koje koristimo zajednički poput pašnjaka, sa namerom da što brže i jeftinije stignemo do npr. centra grada. Ali ukoliko svaki vozač racionalno proceni da je neki javni put najbrži i najjeftiniji za dolazak do centra, upravo taj put postane zagušen. I svi pametni se nađu zarobljeni u gužvi.

A najveće javno dobro i zajednički resurs verovatno su svetski okeani. Njih nijedna pojedinačna država ne može kontrolisati, štititi ili naplaćivati dalje od svoje obale.

Upravo zato mnoge kompanije komotno izbacuju smeće usred okeana sa nemerljivo štetnim posledicama za celu planetu i sve ljude na njoj. Slično je i sa zagađivanjem reka i jezera, ali i grafitima po javnim zgradama, đubretom po javnim površinama i prljavštinom po javnim toaletima. Ukoliko npr. bacamo pikavce ili opuške od cigareta po ulici, lične dobiti su takođe velike (sa lakoćom se rešavamo gorućeg opuška među prstima), a lični troškovi nepostojeći (neke druge javne službe će počistiti ulicu; uzgred, zato ih ne bacamo po tepihu ili parketu u svom stanu).

Međutim, ukoliko se svi ponašaju ovako racionalno – rezultat su prljave ulice prepune opušaka, koji se dugo razgrađuju i štete životnoj sredini svih nas, pa i bacačima pikavaca.

A kakve to ima veze sa pandemijom kovid-19? Ogromne, zato što ovaj virus stvara idealno okruženje za sebičluk i tragediju javnog dobra. Najbolji primer je gomilanje životnih namirnica i zaštitne opreme. I u Srbiji i širom sveta, ljudi su na pandemiju reagovali preteranom i mahnitom kupovinom brašna, kvasca, ulja, konzervi tunjevine i rolni tariguza.

Poharali su i maske, rukavice i sredstva za dezinfekciju. Posledice su identične kao i kod onih seljaka što dodaju samo dve ili tri ovce u svoje stado, time uništavajući ispašu za sve, pa i za sebe same.

I brašno i toalet papir nalik su na javno dobro i deluju gotovo neograničeno – jeftini su i ima ih na svakom ćošku. Sve dok ne počnemo da ih gomilamo u preteranim količinama, pa izazivamo nestašice. Slično se ponašaju i čitave države i vlade kada sebično nagomilavaju respiratore i drugu opremu, umesto međunarodne koordinacije, saradnje i solidarnosti. A pandemija je zajednička i globalna stvar, zbog čega i odgovor na nju mora biti zajednički i globalan.

Međutim, pandemijska problematika sa robom široke potrošnje rešava se prostom zabranom kupovine više od pet kilograma brašna ili deset zaštitnih maski.

Mnogo veći problem koji preti da postane tragedija jesu – fizički kontakti. Jer i ulice, javne površine, svež vazduh, sunčevi zraci, šetnja (sebe ili pasa), susreti i međuljudski kontakti uopšte, takođe su – javno dobro. A naš lični interes ili potreba da izađemo na ulicu i susrećemo se sa ljudima sada je u suprotnosti sa kolektivnim interesom da ostanemo kod kuće i sprečimo širenje koronavirusa.

I tada svako od nas razmišlja poput onog racionalnog stočara ili čobanina: hajde da samo ja dodam još ovcu ili dve, odnosno susret ili dva, na zajedničko dobro poput pašnjaka ili ulice u kvartu.

Države anticipiraju takvo ponašanje ljudske životinje, i zato ograničavaju ili zabranjuju susrete: vremenski (policijski čas) i/ili brojčano (do pet ljudi na javnom mestu), isto kao i dozvoljene kilograme brašna. Drugo je pitanje zašto nam gomilanje brašna smeta, a gomilanje ljudi jok.

Kad izađemo na ulicu tokom virusne pandemije, ponašamo se poput sebičnih stočara na zajedničkom pašnjaku. Ili kao onaj zli i naopaki komšija koji danas odvrne i ukrade zajedničku sijalicu iz lifta da bi je strpao u svoj luster u stanu. Ne kapirajući da već sutra neće biti ni ispaše, ni svetla u liftu, pa i za njega samog.

Tada se nameće pitanje: zašto smo, dođavola, toliko sebični? Uskogrudi? Tako prokleto kratkovidi? Zašto ne uviđamo širu sliku? I prostu činjenicu da smo deo nekakve – zajednice? Nekakvog društva?

Prvo, zbog straha da se neko drugi ne prošvercuje, ogrebe i ne namagarči nas. Da mi svoje stado ograničavamo, a da ga drugi uvećavaju i profitiraju. Tragedija nastaje kada svi tako misle. Zato se u osnovi tragedije javnog dobra nalazi problem – poverenja. Poverenja u susede, prijatelje, konkurente, državu i bližnjeg svog.

Drugo, zato što i nas svako zajedničko dobro takođe privlači, kako bismo ga iskoristili na uštrb drugih. U socijalizmu su to šrafcigeri, spajalice, usisivači i fosne koje potkradamo iz državnog preduzeća, a u kapitalizmu mahom prirodni resursi koje potkradamo od – planete Zemlje.

Pa izdašno i neodrživo krčimo šume i prašume, prljavim industrijama zagađujemo vazduh, reke i jezera, prekomerno lovimo ribu iz mora i okeana, pumpamo previše antibiotika u domaće životinje itd. Sve zbog kratkoročne dobiti na putu ka dugoročnoj propasti i kolektivnoj tragediji.

Zato je tragedija javnog dobra i pitanje – saradnje. Ovo je centralni problem društvene egzistencije kojim se filozofi i društveni naučnici uspešno bave najmanje 2500 godina. Ljudska saradnja znači vešti trijumf kolektivnih interesa nad onim pojedinačnim i ličnim. Ali, zašto bi neko stvorenje uopšte bilo društveno?

Zašto da svi ne gledamo samo u lične interese, svoja posla i sopstvene zadnjice? Mnogi narajcani neoliberali i priučeni preduzetnici zagovaraće ukidanje (privatizaciju) baš svakog javnog ili kolektivnog dobra. Pa neka opstanu najjači, u toj verziji darvinizma za umno siromašne? Zato što ovakvo ponašanje vodi u opisanu tragediju.

U stvarnosti, pojedinci (i države) mogu da postignu mnogo više ukoliko sarađuju. I ovaj je princip vodio evoluciju od samog početka života na zemlji.

Molekuli su se udružili da bi formirali ćelije, a ćelije da bi formirale višećelijske organizme. I radeći zajedno, ove jedinke mogle su da rašire svoj genetski materijal na nove i efikasnije načine. Naš svet je danas ispunjen društvenim životinjama, pa kolonije mrava, čopori vukova, jata galebova i ljudska društva mogu da postignu stvari koje ne može ni jedan pojedinačni mrav, vuk, galeb ili čovek. Jer samo saradnjom možemo poraziti organizme koji su tupavo ostali jednoćelijski poput koronavirusa.

Ni ljudi ni društva nisu pusta ostrva. I svojim ponašanjem utiču na druge. Aristotel beše u pravu: čovek jeste životinja polisa ili biće zajednice. Svi mi delimo i koristimo ogromna zajednička dobra poput onog pašnjaka za kolektivnu ispašu. A najveće javno dobro upravo je javno zdravlje.

Koje je danas na udaru zbog uskogrudog mišljenja i sebičnog ponašanja. Jedno je kada krademo sijalice ili kablovsku u zgradi, a drugo kada ljudima krademo zdravlje u društvu. Reklamirajući profiterski individualizam i strogo lične interese, Margaret Tačer je 1987. izjavila da ne postoji ta neka stvar kao društvo, već postoje samo pojedinci i porodice. Tri decenije kasnije, inficirani Boris Džonson je iz samoizolacije priznao: Koronavirus je dokazao da postoji ta neka stvar kao društvo.

Zato imajmo na umu tragediju javnog dobra: kratkoročno sticanje najveće moguće koristi za sebe – nije uvek korisno na duže staze.

Racionalno, sebično, profitersko ili sitnosopstveničko ponašanje na kraju se izrodi u nešto iracionalno i tragično za sve, pa i za nas same. Postoje mnogi istorijski, privredni, društveni i lični trenuci kad naše sopstvene interese i potrebe valja podrediti onim kolektivnim i zajedničkim. Ovo jeste jedan od njih. Tragedija javnog dobra ne sme da postane i tragedija javnog zdravlja.