Trampokalipsa ili ne?

Zbog čega nas je pobeda nacionaliste, seksiste, rasiste, populiste, demagoga, šoviniste, egocentrika (nastaviti niz) Donalda Trampa na američkim predsedničkim izborima učinila zatečenim, gnevnim, tužnim, zgađenim, uplašenim itd., proizvodeći i jednu fizičku mukicu u stomaku. Kada se saberemo, mi se oduzmemo, a nisu daleko ni narativi o odistinskoj „Trampokalipsi“. S druge strane, po mnogim se ostalim srbijanskim medijima i njihovim analizama Trampova pobeda slično apokaliptično proslavlja kao drugi silazak Isusa Hrista u mrsku Ameriku. Dakle, kao događaj koji će najzad poslati dođavola svu tu političku korektnost i zavesti čvrstorukaški režim džiberluka. Kakav je, uostalom, ovde već poodavno na delu i kakav se intimno oseća kao ponajbolji i najjači.

Naravno, ova „Trampe, Srbine!“ logika rezultat je najmanje jednog od sledeća dva impulsa ili refleksa u kolenu kada nas tamo lupi klecajuća realnost. Prvo, u pitanju je zlurada zadovoljština zato što je i tim prokletim Amerima najzad krenulo po nekakvom zlu i naopakom. Ovde se po ne-tako-opskurnim komentarima bez blama radovalo svakom terorističkom napadu od 11. septembra 2001. naovamo, kao i svakoj tuđoj nevolji, posebno ako je taj tuđin sa odurnog Zapada. A tašti kvarcovani klovn na čelu Sjedinjenih Država zaista jeste nevolji ravan. Drugo, u pitanju je verzija „američkog Šešelja“ (iako je ispravnije nazvati Trampa „američkim Bogoljubom Karićem“) kojem se raduju desničari, autokrate, nacionalisti i ksenofobi sa svih strana sveta, pa i oni iz ovog državčeta. Uz srbijanske prorežimske tabloide, Trampu su požurili da čestitaju Putin, Erdogan, Orban, Le Pen i njima slični, dakle, jedna odvratna ekipa na skaradnoj strani istorije. Kojoj, očigledno, radije želimo da pripadamo nego svetu koji se otvoreno zgrozio zbog Trampa – zvaničnicima Evropske komisije, kao i Nemačke i Francuske. Takvima valja poručiti da ne trče pred rudu, da prikoče i da iskuliraju. Jer, Amerika i svet su sasvim daleko od Trampokalipse. Kako to?

Umesto skretanja udesno i zaglavljivanja točkova u blatu rasizma, nacionalizma i ksenofobije, Amerika je zapravo sasvim dobro. Ili nimalo dobro, ako ćemo po ukusu rasista, nacionalista i ksenofoba. Na primer, u novoj „Trampovoj“ Americi gej brakovi imaju većinsku podršku američkih građana (55% za i 37% protiv). Legalni abortus podržava 56% američkog stanovništva, a 41% mu se protivi. Većina Amerikanaca podržava bar neki oblik univerzalne zdravstvene zaštite, njih 58%, nasuprot 37% onih koji su protiv. A ogromna većina američkih građana podržava strože zakone u vezi sa dozvolama za posedovanje i nošenje oružja, čak 90% njih, po nekim anketama. Uz to, 64% Amerikanaca tvrde da su zabrinuti zbog globalnog zagrevanja (dok samo 36% nisu).

Zatim, većina građana Sjedinjenih Država danas tvrdi da imigracija više pomaže nego što šteti naciji: njih 59% navodi da imigranti osnažuju zemlju, nasuprot 33% ljudi koji imigrante vide kao teret. Pre dvadesetak godina (1994. godine) situacija je bila tačno obrnuta (63% ljudi smatralo da su imigranti teret, a 31% da nisu i da osnažuju zemlju). Najzad, čak i takva (a nikakva) Hilari Klinton je osvojila većinu ukupnih glasova na ovim izborima. Dođavola, mnogi američki građani su na tim istim novembarskim izborima glasali i o legalizaciji marihuane, ali se ta vest bila zaturila pred izveštajima o Trampokalipsi. Dakle, američke savezne države Kalifornija, Masačusets, Mejn i Nevada su izglasale legalizaciju marihuane u zabavne i razonodne svrhe, a Arkanzas, Severna Dakota i Florida su legalizovale medicinsku marihuanu, što mu dođe na slično ili isto. Trava je na ovim izborima legalizovana u čak tri američke države u kojima je pobedio Tramp.

Drugim rečima, nije Amerika skrenula nigde, i nalazi se tačno tamo gde je oduvek bila. „Amerikanci“ su zapravo jedna veoma složena skupina od čak 325 miliona ljudi koji su međusobno veoma različiti i raspršeni na pola kontinenta. Prema nekim suvislim analizama, može se govoriti o čak 11 zasebnih „nacija“ Sjedinjenih Američkih Država, sa sasvim različitim međusobnim kulturama, ponašanjima i pogledima na svet. Ali jedno je sigurno – svi oni postaju mnogo raznovrsniji, progresivniji i kosmopolitski orijentisaniji nego što su to ikada u svojoj istoriji bili. I niko, pa čak ni Donald Tramp, ovo ne može da zaustavi. I zato, ako i kada Tramp pobedonosno uleti u Belu kuću i odluči da raspička jedno pedeset godina gradualnog društvenog progresa, suočiće se sa glasnom većinom koja se tome protivi. Tramp je pobedio na izborima iz mnogih blesavih razloga koji se verovatno više nikada neće tako poslagati i ponoviti. Ali, to ne menja činjenicu da je današnja Amerika liberalnija i progresivnija nego ikada u svojoj istoriji. Izbor ovog narcisa, lajavca i neznalice koji se demagoški (i svakako uspešno) dodvorio mnogima verovatno je poslednja „osveta“ ili posmrtni ropac jedne sve manje i manje demografske i sociopolitičke grupe koja se smanjuje, skuplja i povlači poput penisa u hladnoj vodi.

Sve ovo ne znači da ne treba da se zabrinemo i zamislimo uopšte. Trampokalipsa jeste mogućnost, ali u samo dva važna (iako mahom zanemarena) aspekta u sveopštem političkom katastrofizmu koji se servira. Prvi je Trampov odabir nedostajućih sudija američkog Ustavnog suda, a drugi je Trampov stav o globalnom zagrevanju. U prvom slučaju, izvesno je da će ovaj orangutan koji se češlja tako da prikrije ćelavost izabrati neku retrogradnu i hardkor konzervativnu figuru koja je nesmenjiva do smrti, a koja će kvariti i bušiti dosadašnje progresivne politike Sjedinjenih Država. I na ovaj način će u narednih par godina svrgnuti Ameriku sa pozicije globalnog uzora i lučonoše društvenih sloboda, pa ćemo opet imati samo skandinavske zemlje kao prozor u bolju budućnost. U drugom i mnogo značajnijem slučaju, Tramp jeste opasno neuk i podlo neobavešten u vezi sa naukom, a posebno naukom o globalnom zagrevanju. A ovo je stvar koja mora da nas zabrine jer, nekako, želimo da preživimo kao vrsta na jedinoj planeti koju imamo, uprkos tome što klima-uređaji još uvek rade posao.

S druge strane, ovi američki izbori jesu demonstrirali snagu građana koji žele društvene promene. Tramp je pokazao da i jedan autsajder može pobediti politički establišment, uzburkati jedan kvarni sistem i smrskati ga u paramparčad. A šta fali tome da postoje izbori u kojima glavnu nagradu ne dobija ona(j) sa najušminkanijim TV reklamama, podrškom holivudskih glumaca i muzičara, i sa najdubljim džepovima? Pokazalo se da demos Amerike još uvek ima veliku moć u svojoj demokratiji, uprkos uticajima krupnog kapitala, medija, lidera mišljenja, i ostalih zainteresovanih strana. Nezgodacija je „samo“ u tome što je nosilac ovih promena i sam jedan priglupi selebriti i oportunistički biznismen koji verovatno do kraja ni ne kapira šta ga je tačno snašlo.

Ali, žao nam je ako to zvuči (ne)utešno, na ovim izborima se Amerikanci jednostavno nisu razotkrili kao gomila ksenofoba, seksista i nacista. Tramp nije čudovište, iako ima čudovišnu frizuru. Da, podržao ga je i prokleti Kju Kluks Klan, ali većina Trampovih glasača je za njega glasala uprkos stvarima koje je govorio i radio, a ne zbog stvari koje je govorio i radio. Naprosto, mnogi građani Amerike su osetili i namirisali da se njihov glas u Vašingtonu ne čuje dovoljno glasno i jasno, i smatrali su da će izbor Hilari Klinton za predsednicu samo zadržati stari režim i sistem. Hm, možda i zato što su bili u pravu? Postalo je zrelo da se sistem promeni, i samo jedan kandidat je obećao promenu (baš kao i Obama pre osam godina) i pobedio. Šta je tačno pogrešno u tome? Loše stvari će se naravno dešavati, ali na gubitnicima ovih izbora je da počnu da se ponašaju i organizuju kao Trampove pristalice, umesto da pune internete besnim komentarima iz udobnosti svoje dnevne sobe.

Donald Tramp je pobedio pošteno, baš kao i hrabro i borbeno, iako su i mediji i gotovo svi liberalni i progresivni slojevi društva bili potcenili njegovu snagu. I sad, ako se naši sopstveni pogledi na svet razlikuju od pogleda na svet većine naših sugrađana, ne treba da elitistički kukamo i odajemo se alkoholu, rezignaciji i legalnim drogama. Neki od njih jesu zatucani rasisti, u to nema sumnje, ali za Trampa su glasali i mnogi dobronamerni i dobro obrazovani ljudi koji jesu iskreno zabrinuti za budućnost svoje zemlje i sveta. Obični Petri Petrovići sa uplatnice koji samo žele posao, sigurnost i bezbednost za sebe i svoju decu. Uostalom, ovo osećanje mučnine koje mnogi od nas osećaju. Trampovi glasači su ga osećali bez prekida u prethodnih osam godina. Hajde da ih poslušamo ponekad, umesto da ih o(t)pisujemo kao incestoidne neznalice sa Biblijom u jednoj, a mašinkom u drugoj ruci. Umesto panike i nihilizma, neophodna je jedna pozitivna i razumna akcija čistog uma. I solidarnost i empatija. Zato, umesto sklupčavanja u položaj fetusa, valja delovati. Lagano bušiti daske zatucanosti svih svojih sugrađana. Nepokolebljivo ustajati protiv uskogrudosti i neznanja i nadati se najboljem koje nesumnjivo dolazi. Dok nas ne sprži Sunce i kosmos definitivno ne ode dođavola u stvarnoj apokalipsi. Zato, progresivci svih zemalja, opustite se. Uostalom, zaboravljamo na to da će jedna seksi Jugoslovenka da se useli u Belu kuću. Malo li je na ovu skupoću?