U proseku

Ova rečenica je statistički tačna, koliko i varljiva i apsurdna. Naime, pošto jedna polovina ljudske populacije (muškarci) obično imaju po dva testisa, a druga polovina (žene) nemaju nijedan, ljudska bića, u proseku, zaista imaju – po jedan testis među nogama. Ili, prosečna godišnja temperatura u Dolini smrti u Kaliforniji je blagih i umerenih 25 stepeni Celzijusa. Međutim, ovaj prosek može da nas ubije ukoliko mu poverujemo.

Ovo je najtoplije mesto na planeti Zemlji, sa temperaturama koje variraju od -10 do 57 stepeni Celzijusa. Zatim, u novinama možemo da pročitamo kako je svako peto dete koje se rodi na svetu – kinesko. Ako pogledamo u naše komšije na novosadskom Limanu koji imaju četvoro dece, i očekuju peto, da li to znači da će ono biti mali Kinez? Valja biti krajnje oprezan kada govorimo o „prosecima“, i o tome kako se oni prenose, primenjuju i razumeju u medijima i javnosti.

Na primer, jedna od najupornijih zabluda jeste ona da odrasli ljudi pre stotinu i kusur godina nisu živeli toliko dugo kao danas. Možda i znamo za podatak da je prosečni životni vek ljudi rođenih 1850. godine bio oko 38 godina (za muškarce) i 40 (za žene). Dok muškarci i žene danas u proseku dožive 72, odnosno 79 godina života. Kako razumemo ovu statističku činjenicu? Verovatno stvarno mislimo da po ulicama sela i gradova u 18. i 19. veku nije bilo mnogo pedesetogodišnjaka i šezdesetogodišnjaka koji tu hodaju, dišu i mrdaju se unaokolo, zar ne?

Međutim, ljudi su i tada živeli relativno dugo. Isak NJutn je preminuo u 84. godini života (1727. godine), Volter umire sa 83 (1778), Imanuel Kant sa 79 (1804), Tomas DŽeferson sa 83 (1826), Čarls Darvin u 73. (1882), a Luj Paster u 72. godini života (1895), uprkos često citiranom i tragičnom „proseku“. Dođavola, i jedan Platon je najverovatnije doživeo osamdesetu. Kako sad to? Pa, prosta stvar je u tome da je smrtnost novorođenčadi i dece u nevakcinisanom 18. i 19. veku bila toliko visoka da je pozamašno iskrivila ovaj prosečni životni vek, „spuštajući“ ga na oko 40 „prosečnih“ godina života.

Ali ukoliko smo u 19. veku preživeli dvadesetu, bilo je sasvim izvesno da živimo dugo. Pedesetogodišnjakinja iz 1850. godine komotno je mogla da očekuje da će doživeti sedamdesetu. Bilo je mnogo starijih sugrađana i sugrađanki na ulicama u 18. i 19. veku, uprkos statističkom „proseku“ od 40 godina životnog veka u tom periodu.

„Prosek“ je zato jedna krajnje varljiva mera. Ona je zgodna jer omogućuje da gomiletinu različitih podataka i informacija svedemo na jedan broj. Korisno je da saznamo prosečnu cenu dizela na Autoputu bratstva i jedinstva, kako bismo izračunali koliko će nas otprilike koštati vožnja od Novog Sada do hrvatskog primorja (ako želimo da „doprinesemo normalizaciji stoletnog genocida koji traje“, jelda).

Ipak, svaki prosek je i jedna neobično kompleksna stvar. Kada profesionalni statističari govore o proseku, oni obično misle na najmanje tri različite stvari – (aritmetičku) sredinu, modus i medijanu. Nekada su ovi brojevi isti, ali nekada dramatično nisu. I tu je tačka ili kvaka mnogih manipulacija, zabluda, paradoksa i spomenutih apsurda. Kada u novinama pročitamo ili na TV Dnevniku čujemo reč „u proseku“ ili „prosečno“, obično se misli na aritmetičku sredinu, ali ne možemo biti odistinski sigurni u to. Takođe, neka druga vrednost od puke sredine će mnogo ilustrativnije svedočiti o stvarnom ili bar stvarnijem – proseku.

Aritmetička sredina je tu najjasnija, i poznaje je i svaki osnovac koji računa svoj prosek ocena pred kraj školske godine. Uzmimo za primer prosečnu platu desetoro ljudi u jednoj prostoriji. Saberimo njihove realne plate, podelimo sa brojem deset i, abrakadabra ili voila, eto nama prosečne plate ljudi u toj sobi. Dakle, hajde da neki ljudi za svoje pregalaštvo i minuli rad primaju sledeće plate, izražene u evrima: 465, 469, 470, 470, 471, 471, 472, 472, 477, 478. U proseku, njihova plata iznosi 471,5 evra.

Upravo to je i brojka prosečne zarade u Srbiji koju je nedavno bio saopštio Republički zavod za statistiku. Međutim, zamislimo tada prostoriju trudbenika sa sledećim platama: 180, 182, 185, 189, 190, 191, 200, 200, 205, i – 3000 evra. Neverovatno, ali istinito, prosečna plata tada je gotovo ista ili čak za nijansicu veća: 472,2 evra. Zadivljujuće i impresivno!

A u pitanju su sasvim drugačije prostorije i krajnje različite grupe ljudi, zar ne? Ovo su dva posve drugačija sveta i društvene strukture. Da li taj isti sarma-prosek tada nešto otkriva ili možda prikriva u kupusu, pirinču ili mesu naše egzistencije? U prvom slučaju imamo grupu od deset ljudi sa platama od oko 55.000 dinara, što je, hajde, korektno. „Not great, not terrible“, rekao bi onaj partokratski čova iz Černobila.

Ali, u drugom slučaju imamo čak devetoro ljudi sa platom od bednih 22.000 dinara ili na ivici egzistencije, te jednog bogataša sa platom od 3.000 evra. Samo jedan neurohirurg, programer, advokat ili estradna umetnica u prostoriji će dramatično iskriviti naš prosek. Baš kao i našu percepciju realnosti. A na koju prostoriju više liči naše – društvo?

Kao i u slučaju sa prosečnim životnim vekom od pre par stotina godina, dovoljno je par ekstremnih slučajeva (ili okolnosti velike smrtnosti dece zato što još nisu bile izmišljene vakcine) da dramatično „poguraju“ prosek na gore ili na dole. I ka brojkama koje tada iskrivljuju shvatanje naše biološke i društvene stvarnosti. Zato su, uostalom, za razumevanje „proseka“ važni i spomenuti modus i medijana (modus je broj koji se u grupi podataka pojavljuje najčešće, a medijana broj koji razdvaja gornju i donju polovinu grupe).

U prostoriji sa onim jednim bogatašem i gomilom relativnih siromaha, modus je 200 evra (pojavljuje se dvaput), a medijana je 190,5 evra. I oba broja mnogo prikladnije opisuju plate u našoj prostoriji zemaljskog roblja i sužnjih koje mori glad. S druge strane, u našem primeru sa testisima, pošto ima više žena od muškaraca na svetu, modus je nula (najviše ljudi na svetu ima nula testisa), a medijana je takođe blizu jedan (0,98 testisa po čoveku na svetu). Tako da je i to jedna jalova statistika.

Ali ovde se radi o prosečnim platama, a ne o prosečnim mudima. Predsednik Aleksandar Vučić je nedavno – i po ko zna koji put – bio izjavio da će prosečna plata u Srbiji do kraja godine biti 500 evra. Ova ljubičanstvena novčanica Evropske centralne banke time ubrzano postaje mitološka šargarepa i univerzalno merilo svega postojećeg. Baš poput 100 maraka sa onom pijanistkinjom Mona Lizinog osmeha tokom devedesetih. I sad, kritički orijentisani mediji požurili su da izbroje koliko je često 500 prosečnih evara bilo naobećavano do sada.

I beše to prečesto, važi. Međutim, prava kvaka je u paradoksima proseka – sredine, modusa i medijane – a koji vešto zamazuju i mute naš pogled na stvarnost, svet i realni život. U tom smislu, za srpsko društvo mnogo su indikativniji i ilustrativniji podaci da, npr. većina stanovnika Srbije (56,9%) sebi ne može da priušti odmor od 7 dana, odnosno da 63% mladih u Srbiji ne ume da pliva.

Baš kao što je i mnogo relevantnija i krajnje otrežnjujuća analiza bila ona Maje Krek sa „Peščanika“ iz januara 2018. („Šta znači prosečna zarada ako je većina nema?“), a koja se hrabro i vispreno usredsredila na merenje društvene nejednakosti, a ne – proseka. Mnogi građani Srbije imaju zarade ljudi prezrenih na svetu, dok malobrojni imaju neobično i nakaradno visoka primanja. A u proseku je sve kul i okej.

Predsednik Vučić je i jasno rekao kako će tu prosečnu zaradu pogurati naviše: „uvećanjem minimalne zarade, posebno za medicinski sektor“. A šta to tačno znači, posebno za prosečnog Petra Petrovića sa uplatnice u Srbiji? Verovatno ništa, ako on ili ona nisu medicinska sestra, lekar opšte prakse, anesteziolog, pedijatar, nefrolog ili neurološkinja. Drugim rečima, u prostorijama našeg društva, plata će se uvećati muškarcima i ženama sa diplomama srednje medicinske škole ili medicinskih fakulteta.

I ovo će verovatno, nekada, pogurati zaradni prosek naviše ka statističkoj preponi od 500 evra. I to je okej – njihove plate jesu skaradno niske. Problem je u tome što se u političkom diskursu vešto koristi statistički vokabular zbog kojeg mnogi pomisle da će i njima nešto da „kapne“ i oseti se u buđelaru. A ono neće. Dakle, umesto „uvećaćemo plate u zdravstvu“ (sa kojim mnogi građani nemaju ništa, a i neretko preziru tu mrsku ekipu u belim mantilima), govori se „uvećaće se prosečna zarada“ (sa čim mnogi mogu da se identifikuju). I to je to neko lukavstvo statističkog uma.

Sve ovo možda jeste rupa na saksiji ili topla voda. I mnogi je laički internet komentator na vest o vrtoglavo „visokoj“ prosečnoj zaradi od 471 evra u Srbiji, pogledavši u sopstveni novčanik, bio pošandrcao od svog impotentnog, tastaturnog gneva. Ali je to topla voda koju stalno valja ponavljati i puštati iz slavine. Zbog toga što statistiku čine nekakvi brojevi i procenti, ona nam uporno i umobolno deluje kao da su u pitanju neke jasne, tvrde, čvrste, hladne i nepristrasne činjenice. Jer, vidi, brojka nije zaokružena, već ima zarez, tačku ili decimalni separator! Fascinantno! Naravno, postoje i mnoge duhovite opaske o statistici.

Mark Tven je tako poručio: „Postoje tri vrste laži: laži, proklete laži, i statistika“, a čuvena je i ona da je „statistika kao bikini: otkriva mnogo, a ne pokazuje ništa“. I svi se nasmejaše. Ali stvarna činjenica koju pritom upadljivo zaboravljamo je ona da tu istu statistiku kreiraju, prikupljaju, računaju, interpretiraju i prenose – ljudi. Od kojih nam mnogi i doslovno prodaju testise umesto bubrega.