Ubijanje na daljinu

Ali, mi smo u poziciji železničkog radnika ili skretničara koji sve to posmatra iz nekakve udaljene kancelarije. I, povlačenjem izvesne ručice možemo da prebacimo šine i skrenemo putanju ovog smrtonosnog tramvaja. Super!

Međutim, nevolja je da se na tim drugim šinama nalazi – jedan čovek. Znači, povlačenjem ručice ćemo spasiti njih petoro, ali će zato stradati jedan. Šta da radimo? Šta treba da uradimo? Šta je tada moralno uraditi? Obično se kaže da filozofi mozgaju o ovom problemu još od kada su Platon i Aristotel u Atini seli u tramvaj. A zapravo ga je izmislila britanska filozofkinja Filipa Fut 1967. godine.

Šta biste uradili vi, dragi čitaoci i najdraže čitateljke? Da li biste povukli ručicu i skrenuli putanju tramvaja tako da ubije jednog, umesto petoro ljudi? Zastanite, razmislite i zapitajte se, sačekaćemo. Neko mora da pogine svakako.

Da li je ispravnije spasiti živote petoro ljudi, po cenu jednog života? Da li taj pravedni cilj opravdava grozno sredstvo? Ili je bolje da se „ne igramo boga“, ne uzimamo „sudbinu“ u svoje ruke, jednostavno ne čačkamo ništa, te pustimo da tramvaj po svom nahođenju ubije pet ljudi? Kada mrski filozofi o tome priupitaju građane, oko 60-70 odsto ljudi kaže da bi, jebiga, povukli tu ručicu.

Tragedija je, jeste, strašno, užas, ali valjda je bolje spasiti živote njih pet, umesto jednog, zar ne, majku mu poljubimo? Da li ste među njima? Zašto jeste? Ili zašto niste?

I sad, ima tu još jedna zanimljiva kvaka i zapitanost ovih istih filozofskih bitangi. Umesto povlačenja ručice iz neke daleke kancelarije – da li bi ljudi rukama gurnuli tog jednog čoveka pod tramvaj ili voz? Jer samo ovako mogu spasiti onih petoro nesvesnih hodača po šinama?

Dakle, nema ručke, nema skretnice, možemo samo rukama da gurnemo jednog čovu pod šine, te će tramvaj da se zaustavi klizeći po njegovim mišićima, utrobi i masti, pa neće pregaziti onih petoro koji su malo dalje napred. Sada već treba da zamislimo da smo tu, fizički blizu, da spajamo naše dlanove sa ramenima, leđima i lopaticama ovog nesrećnog čoveka. I zatim ga guramo na šine pod tramvaj u ime nekog višeg cilja.

Neverovatno, ali tada su rezultati potpuno drugačiji. Odjednom samo 30 odsto ljudi tvrdi da bi, jebiga, bacili čoveka na šine i time spasili njih petoro. Jer ne, nipošto, majku mu poljubim, zlo i naopako, naravno da nećemo gurnuti čoveka pod tramvaj! A kako sad to?

Rezultat ili smrtni ishod je potpuno isti.

Zbog naše odluke i ponašanja, jedan čovek je bio stradao da bismo spasili živote njih pet.

Međutim, ima nečeg neobično različitog u tome da li povlačimo nekakvu indirektnu ručicu ili rukama direktno guramo čoveka u smrt. Uzgred, filozofi su nekrofilna sorta, pa postoje i dodatne varijacije na ovu morbidnu tramvajsku temu (Da li bismo čoveka pre gurnuli štapom, a ne rukama? Da li bismo povukli ručicu dok stojimo pored njega, a ne podalje u kancelariji?). No, dođavola, zašto bi više od 2/3 ljudi povuklo ručicu, ali bi samo manje od 1/3 ljudi rukama bacilo čoveka pod voz?

Odgovor su dale neuronauke i magnetna rezonanca. Svaki od ova dva scenarija (povlačenje ručice i guranje rukama) aktivira različite delove ljudskog mozga. Krajnje pojednostavljeno rečeno, prvi je „racionalniji“ i kalkulišući prefrontalni korteks, a drugi je „osećajnija“ i intuitivna amigdala.

Tačnije, prvi računa i „racionalizuje“ u smislu da „ubistvo jeste zločin, ali… (spasićemo petoro)“, a drugi naprosto oseća da ubistvo ne valja, pa ne valja. Ključnu razliku u našem nakaradnom mozgu tada pravi duboko ukorenjeno razlikovanje „Nas“ i „NJih“. Jer ukoliko smo fizički, telesno blizu neke osobe, i još se dodirujemo, ona automatski postaje deo „Nas“. Naše ekipe, tima ili plemena u tekućoj situaciji.

Zato ćemo npr. vozeći se autoputem agresivno psovati ostale vozače ukoliko nam preseku putanju, ali ćemo kao pešaci na ulici biti fini i ljubazni ukoliko nam putanju preseku ostali šetači. Jer prvi su nam daleko, odvojeni i daleki u svojim limenim mašinama, a drugi su nam blizu i pored. I buljimo im u beonjače, a ne štop svetla. Ili, da li ćemo uskočiti u reku i upropastiti odelo od 500 eura da bismo spasili dete koje se davi? Naravno.

A da li ćemo uplatiti 500 eura da bismo od smrti spasili jedno gladno dete u Africi? Pa ne baš. A rezultat je isti, život ili smrt deteta, iako po tom pitanju imamo potpuno različita moralna rasuđivanja. Sva razlika je u fizičkoj blizini, odnosno udaljenosti. Ona tramvajska ručica zapravo nas volšebno amnestira od krivice i odgovornosti. Jer tada kao da je čovek na šinama bio stradao indirektno, zbog nekakvog komplikovanog skretničarskog mehanizma – od mehaničke ručke, a ne od naše ruke.

Sva ova blesava šizofrenija ljudskog mozga i uma odlično tumači naš umobolno relaksirani odnos prema – genocidu u Srebrenici. Baš kao i prema ratnim zločinima u Vukovaru, hladnjačama sa telima kosovskih Albanaca, četvorogodišnjoj opsadi Sarajeva, granatiranju Dubrovnika, silovanjima u Foči, masovnoj grobnici u Batajnici, koncentracionim logorima Trnopolje, Omarska, Keraterm, Manjača itd. Ali se ovih dana obeležava 23. godišnjica genocida u Srebrenici, pa neka se zadržimo na tome.

Kao i svake godine, čuje se i oseća vonj tradicionalnih mrljavljenja, femkanja, negiranja, odbacivanja, relativizacije, racionalizacije, cepanja dlaka ili potrage za istima u jajetu. Dok ispod mejnstrim radara, po društvenim mrežama i internet komentarima, bazde i otvorena podrška, navijaštvo, radovanja,

„Nož, žica, Srebrenica“ parole i ostalo. Kako i zašto to? Gde se dede ta neka osnovna ljudska empatija? Najmanje 8.372 ljudi su sistematski i zverski ubijani dan i noć. Da li smo to i mi postali zveri? Deo odgovora na ova pitanja nalazi se u izjavi koja se pripisuje Staljinu: smrt jednog je ubistvo, smrt miliona je statistika. Dok, preciznije, deo objašnjenja za ovakvo mišljenje i ponašanje počiva upravo u spomenutom „tramvajskom“ problemu. Za većinu ljudi, ubijanje golim rukama jeste strašno. Ali ubijanje na daljinu je sasvim okej.

Za javnost u Srbiji, Srebrenica i ostali toponimi ratnih zločina po bivšoj Jugoslaviji zapravo su poput – tramvajskog ubijanja na daljinu. Zato i možemo da ga opravdamo i, bog nam je svedok, ovo i činimo. Taj zločin je bila počinila ona tramvajska ručica u naše ime negde daleko. A ne mi sami, svojim golim rukama. Uz to, i taj i slični zločini počinjeni su u ime nekog višeg i plemenitog cilja, poput spašavanja onih petoro ljudi od tramvaja.

Ti ciljevi mogu biti razni: „Velika Srbija“, odbrana i zaštita srpstva, teritorijalno jedinstvo srpskog naroda, odmazda zbog zločina Nasera Orića, „trenutak da se posle Bune protiv dahija, Turcima osvetimo na ovom prostoru“, šta god. Posebno ako su ti ciljevi metafizički i beskrajne vrednosti. Pa podlački delovi našeg mozga kalkulišu: šta je smrt osam hiljada dalekih i „Drugih“ ljudi u poređenju sa večnom slavom, veličinom i slobodom otadžbine? Jasno je šta prevaže na tom nakaradnom kantaru.

Zato do prvog istinskog šoka i katarzičnog otrežnjenja glede genocida u Srebrenici dolazi tek nakon onog zloglasnog video snimka u kojem izvesni „Škorpioni“ pucaju u leđa šestorici vezanih muškaraca i dečaka. Ovo više nije bilo ubistvo na daljinu, već vrlo telesno, fizičko i mučno iskustvo kojem smo televizijski prisustvovali, što okida sasvim druge delove našeg mozga i vrišti da tu nešto nije u redu.

I ovo je važna lekcija za sve akcije suočavanja sa prošlošću i razmatranja krivice i odgovornosti u (našem) društvu. A što nam toliko teško i traljavo ide. Biti tu, blizu i pored, glavom i bradom, krvlju i mesom, nešto je što menja naše ponašanje, naše stavove, naša rasuđivanja i naše morale.

Na autoputu ili korzu, u Beogradu ili u Potočarima. Upravo zato su 1945. godine, Saveznici dovlačili nemačke građane u oslobođene koncentracione logore, te obične meštane i komšije koji su do tada mogli da se ponašaju kao da su ubistva negde daleko od njihovih očiju i srca. Ali više ne. I mnogi muzeji i memorijalni centri posvećeni holokaustu i drugim zločinima sve češće pričaju lične priče o konkretnim žrtvama, jer to ostavlja snažniji utisak na posetioce i turiste. I zato su u vezi sa zločinima na krvi i tlu bivše Jugoslavije toliko važna lična svedočanstva, susreti, kontakti, razgovori, detaljni opisi. Filmovi i slike, a ne brojke i statistike.

Bez jednog telesnog, visceralnog i fizičkog iskustva, naš racionalni deo mozga će do kraja vremena smišljati racionalizacije i opravdanja. „Naravno da je strašno uraditi to-i-to, ali evo i zašto te-i-te specijalne okolnosti predstavljaju izuzetak. Uostalom, a šta su oni nama radili?“.

Jer kada Oni urade nešto loše, to je zato što su rđavi, pokvareni i zli, a kada Mi uradimo nešto loše, to je već zbog posebnih i olakšavajućih okolnosti. Svi ti fini i pristojni relativizatori, negacionisti i uopšte titrači zločinu u našem društvu verovatno zaista ne bi sami ubijali i klali, niti rukama gurkali ljude pod tramvaj. Ali u komociji mozga prema kojem je genocid u Srebrenici nešto daleko ili bar nedovoljno blizu, moguće je da ga opravdamo sa jednom nepodnošljivom lakoćom.

Zato ga i moramo obeležavati i približavati našem iskustvu. Jer ukoliko u svojoj blizini vidimo čoveka ili ljudsku žrtvu od krvi i mesa, on ili ona postaju – Mi. I onda ne povlačimo ručicu zločina. U suprotnom, samo iznova ubijamo na daljinu.