Učimo od Marksa

On je zaboravio dodati: jedanput kao tragedija, drugi put kao farsa.“ Ovaj sjajni verbalni cinizam (te nonšalantno i namerno odsustvo precizne reference ka Hegelu) govori nam i da je Marksov staž kao političkog kolumniste bio duži od onog komunističkog. Ostatak ove briljantne studije iz političke sociologije nudi neobično savremenu i savremeno neobičnu teoriju klasa, političkih partija i političkih promena. Sve ovo na primeru državnog udara izvedenog od strane Luja Napoleona, nećaka Napoleona Bonaparte, čime je farsično ponovio Bonapartinu tragičnu istorijsku praksu. Marksovu parabolu je za naslov svoje najnovije knjige iskoristio filozof Slavoj Žižek („Prvo kao tragedija, zatim kao farsa“, 2009). Žižekov argument odnosi se na kraj liberalizma koji se „morao“ dogoditi dvaput: prvo kao kolaps liberalno

-demokratske političke utopije nakon tragedije od 11. septembra, a zatim kao kolaps ekonomske utopije globalnog kapitalizma nakon iskustva svetske ekonomske krize. Međutim, za ilustraciju Marksove uvodne rečenice, slabije obavešteni o tuđoj istoriji mogu pogledati i u domaću stvarnost.

Prvo, tragedija. Pre samo nekoliko nedelja, na dan kada je zakazana Parada ponosa, Beogradom su pobedonosno paradirale grupe uličnih bandita koje povezuje ideologija nacionalizma, klerikalizma i antisemitizma, te svakodnevna praksa desnog ekstremizma. Uz opasno prećutnu podršku (a ne poraz) države slabašnih demokratskih kapaciteta. Samo zlonamerno oko teoretičara okovanog u kulu od slonove kosti neće primetiti njihovu sličnost sa ideologijom i akcijama netalentovanog austrijskog slikara i njegovih drugova loše ohrabrenih dobrim pivom iz minhenskih pivnica. Kada su ovakve bande 1933. godine došle na vlast u Nemačkoj, prvi na koje su udarili bili su nemački homoseksualci – već krajem februara iste godine. Nažalost iskusno, znajući da će javnost ovo najlakše progutati. Istorija se ponovila kao tragedija kada je u centru grada na smrt prebijen jedan francuski navijač. Ali istinska tragedija u ponavljanju istorije jeste mogućnost da se fašistička teorija i akcija pojave uvek i svuda ako im se ne suprotstavi odlučno i bez rukavica.

Drugo, farsa. Podsećanje na sopstvenu antifašističku tradiciju i oslobođenje Beograda od fašizma danas je, nažalost, udvornički neiskreno. Jer, kakav ako ne neiskren može biti antifašizam predstavnika onih političkih partija koje pre par godina parlamentarnom odlukom jednače antifašiste i kolaboracioniste, a sudskom od pre par nedelja rehabilituju potpisnike pakta sa Hitlerom, Musolinijem i Hirohitom? Za celovito farsični ugođaj pobrinuli su se trubači. Neočekivano, ali zato nečim izazvano podsećanje na herojsku ulogu Crvene armije inicirano je iz potpuno pogrešnih razloga: zbog posete Dmitrija Medvedeva, predsednika Ruske Federacije. Između ostalog, i zadovoljnog nastavljača politike koja je dovela do toga da Rusija, kao zemlja sa najhrabrijom i najmasovnijom antifašističkom tradicijom, danas ima najsnažnije i najkrvavije neonacističke pokrete na planeti. A prolivanje i brisanje krokodilskih suza nad važnim problemima i, opet, istoriju koja se ponavlja, posebno odlično je predstavio Elvis Kostelo, u prvoj strofi fantastične „Beyond Belief“, na albumu iz 1982. godine.

Odmah nakon uvodne parabole o tragediji i farsi, naredni pasus Marksovog „Osamnaestog brimera“ donosi sledeću briljantnu rečenicu koja sintetiše suštinu svake ozbiljne društvene teorije: „Ljudi prave svoju vlastitu istoriju, ali oni je ne prave po svojoj volji, ne pod okolnostima koje su sami izabrali, nego pod okolnostima koje su neposredno zatekli, koje su date i nasleđene.“ I iznova se mnogo može naučiti od Marksa, iako se još nije odmaklo dalje od prve stranice jedne jedine studije. Političari u Srbiji možda stvaraju njenu istoriju, ali je ne stvaraju onako kako bi to želeli, već na osnovama onoga što su zatekli i nasledili. A zatekli su generacije mlađih punoletnika odraslih na vulgarnom antikomunizmu, nacionalizmu i nasilju. Kojima su nastavnice književnosti preskakale lekcije o poeziji Narodnooslobodilačke borbe, dok su im očevi rođendanske poklone donosili sa ratišta. Zato se tragedija fašizma može ponoviti, a antifašizam države danas deluje kao farsa.