Ukrotiti zmaja

Popkulturno pismeni čitaoci i čitateljke promptno će prepoznati glavnog junaka iz TV serije Igra prestola ili epsko-fantastičnih romana Pesma leda i vatre. Taj Snou je navodno nezakoniti i isusoliki sin Neda Starka, gospodara Vinterfela, i pridružuje se izvesnoj Noćnoj straži koja čuva severne granice ove feudalne civilizacije od tzv. divljaka.

Tamo se ubrzo nameće kao vešt, hrabar i pravičan vođa, pravi savez sa dotičnim divljacima, umire pa ustaje iz mrtvih, incestoidno spanđava sa svojom tetkom Deneris Targerijan, predvodi razne bitke, jaše zmajeve, spašava svet i tome slično. Međutim, ko je bio onaj – stvarni Džon Snou? Jedan u javnosti zaboravljeni engleski lekar, hirurg i naučnik iz 19. veka, a čiji su podvizi bili još hrabriji, herojskiji i epskiji od Snoua iz Igre prestola.

Taj realni Džon Snou zasnovao je i utemeljio modernu anesteziologiju i epidemiologiju. Za kojeg od njih dvojice smo čuli? Pri čemu i ova stvarna priča, nije ništa manje dramatična i filmska.

Džon Snou (1813-1858) rodio se u siromašnoj, radničkoj porodici i nehigijenskom kvartu u Jorku. Po završetku studija medicine, otvorio je privatnu lekarsku praksu, ali se paralelno bavio naukom. I, bio je jedan od prvih hirurga na svetu koji je merio i istraživao adekvatne doze anestezije (etra i hloroforma) i primenjivao je na svoje pacijente.

Sve do tada, hirurške operacije obavljane su bez anestezije ili <I>na živo<I>, uz nezamislive bolove i neshvatljivu ljudsku patnju iz današnje perspektive. Ipak, ova novotarija nije prihvaćena bezbolno, pošto je Snou progresivno zagovarao i primenu anestezije tokom porođaja.

A tome su se usprotivili mnogi lekari, kao i čitava engleska crkva. Zato što je dobri bog, povređene sujete, Adamu svojevremeno naredio da rmbači na njivi, a Evi da rađa decu u mukama.

Snou je vremenom odneo pobedu u toj borbi i pridobio javnost tek kada je (lično) dao anestetik kraljici Viktoriji dok se porađala, sa osmim detetom.

Zatim, ili u drugoj sezoni, neumorni Snou se posvetio sledećem problemu: čestom izbijanju kolere po Londonu.

Preovlađujuća (i danas odbačena) zamisao tada beše izvesna mijazmička teorija, prema kojoj se zarazne bolesti šire pposredstvom pokvarenog vazduha. Sumnjičavi Snou radije se usredsredio na jednu javnu česmu u londonskom Sohou, gde je i bilo žarište epidemije.

Kasnije se pokazalo da je ova česma zapravo crpela i fekalnu otpadnu vodu, sa obližnje septičke jame ili kanalizacije, i sa pratećim mikrobima kolere. Međutim, sa tada vladajućim znanjem i postojećim instrumentima, Snou nije mogao da dokaže nekakve mikrobe u vodi. Naime, Pasterova i Kohova teorija o mikrobima kao uzročnicima bolesti još uvek nije ni bila otkrivena.

Zbog toga se Snou kreativno i vizionarski posvetio – statistici, intervjuima i geografiji. Na mapi Londona, precizno je locirao tačke ili klastere preminulih i obolelih od kolere, vodio je razgovore sa stanovništvom, beležio je njihovo kretanje i ponašanje itd. I otkrio da su svi oboleli bili fizički koncentrisani u blizini ovih česmi ili su koristili tu vodu. Dakle, ovako zaobilazno dokazao je da je upravo zagađena voda (a ne pokvareni vazduh) prouzrokovala epidemiju.

A ni ovo otkriće nije prošlo bez mnoštva protivljenja i kontroverzi, i mnogi lekari, gradski političari i vladini zvaničnici su odbacili Snouove ideje. Pristojni viktorijanci jednostavno nisu želeli da prihvate, niti da pojme kako sa vodom konzumiraju i fekalije.

Ili da jedu govna, takoreći. Kako god, Snouovo zavrtanje česmi u Londonu predstavljalo je prelomni trenutak u istoriji javnog zdravlja i smatra se događajem koji je zasnovao nauku epidemiologije.

A ko je danas čuo za Džona Snoua? Koji je usput bio i krajnje zanimljiva persona: zakleti trezvenjak(nije konzumirao alkohol), vegetarijanac, a zatim i vegan, mnogo pre nego što je to postalo kul. Nikada se nije oženio, i preminuo sa samo 45 godina. Usput je u medicinu, hirurgiju i akušerstvo uveo – anesteziju. I kao da to nije bilo dovoljno, osnovao je i – epidemiologiju.

Malo li je, na ovaj karantin? Ta istinita priča zato i može i treba da inspiriše tokom aktuelne pandemije kovidom-19. Dok predveče aplaudiramo medicinskim radnicima i radnicama, nije na odmet zatapšati i naučnicima i naučnicama, odnosno naučnoj medicini. U pauzi na daljinskom upravljaču od samoizolovanog i famoznog bindžovanja Igre prestola ili neke aktuelnije TV serije i filma.

U provokativnoj studiji Prosvetiteljstvo odmah (na srpskohrvatski jezik neprecizno prevedenoj kao Prosvećeni svet), kognitivni naučnik Stiven Pinker nutka i jedan zanimljiv i važan spisak. Neopravdano i gotovo sramotno zaboravljene heroje naučne medicine koji poput Džona Snoua izmiču popularnoj imaginaciji, a čija su otkrića spasila na milione ljudskih života. Na primer, Abel Volman i Lin Enslou sa otkrićem hlorisanja pijaće vode, koje ubija mikrobe kolere i dizenterije, što je spasilo oko 177 miliona ljudskih života.

Ili, Vilijam Feigi, tvorac strategije za iskorenjivanje velikih boginja (131 milion života).

Moris Hileman sa čak osam vakcina i 129 miliona spasenih života. Pa Džon Enders sa vakcinom protiv malih boginja (120 miliona) ili Gaston Ramon sa vakcinom protiv difterije i tetanusa (60 miliona). Pri čemu su sve te sumanute brojke i krajnje konzervativne procene (metodologija, celoviti spiskovi ili top-liste mogu da se pronađu na: scienceheroes.com).

Dok verovatno apsolutni rekorderi u spašavanju ljudskih života u istoriji jesu dvojica podjednako nepoznatih lekara i Austrougara: Ignjac Zemelvajs (1818-1865) iz Budimpešte i Karl Landštajner (1868-1943) iz Beča. Prvi je otkrio značaj sterilizacije medicinskih instrumenata i uopšte pranja ruku za lekare (i stanovništvo), a drugi je otkrio krvne grupe i time omogućio bezbednu transfuziju krvi. Broj ljudskih života koji su njih dvojica (in)direktno spasili meri se doslovno – milijardama. Zamislimo da od smrti spasimo – sto miliona ili čak milijardu ljudi?

Oni jesu. A da li smo ikada čuli za njihova imena? U školi ili na televiziji, svejedno? Dobijaju li oni ulice, trgove, spomenike i zašto ne? Jer ovo su oni pravi Supermeni, Betmeni, Spajdermeni, Džejms Bondovi, Indijane Džonsovi, Prljavi Hariji, Gariji Kuperi, Han Solovi i Džonovi Snouovi našeg doba.

U samo prethodnih stotinak godina, naučna otkrića antiseptičkih sredstava, transfuzije krvi, anestezije, vakcina, antibiotika i drugih lekova, lekarima su omogućila da i najzad počnu da – leče.

Umesto da bacaju vradžbine i slične molitve, da melju narodne travke i mažu vonjavim mastima, da puštaju krv ili prijanjaju pijavice, te da amputiraju n živo i sakate ljudska tela kao što lokalni mesari trandžiraju batake i šnicle.

Sve donedavno su i sami lekari predstavljali opasnost po ljudski život i zdravlje, sa zaraznom krvlju ili svežim gnojem od prethodnog pacijenta na prstima, dok Zemelvajs nije provalio značaj pranja ruku. A gradovi su bili tek čađave lađe koje plutaju po septičkoj jami, dok Džon Snou nije otkrio tu neku epidemiologiju. Srećom, danas umemo bolje od toga.

Ili možda ne umemo?

Ceo globalni program iskorenjivanja velikih boginja, koji je pokrenuo spomenuti epidemiolog Vilijam Feigi krajem 1970-ih, koštao je 312 miliona dolara (i spasio najmanje 131 milion ljudskih života). S druge strane, ukupni budžet za seriju Igra prestola bio je oko 1,5 milijardi dolara ili pet puta veći.

Da bi se što realističnije prikazalo kako Džon Snou iz Vesterosa jaše nekakvog zmaja.

Međutim, tu je ponajmanje problem u našoj popularnoj i masovnoj kulturi, ili u basnoslovnim honorarima fudbalera i glumaca. Problem je u našoj masovnoj amneziji prema onim stvarnim herojima modernog doba. Kontrola zaraznih bolesti samo od 1990. do danas spasila je živote preko 100 miliona dece. A da li je toga bilo u vestima?

I da li nam to dolazi do mozga i uma? Najzad, problem je i u onom hronično i komotno zaboravljenom poverenju u nauku, razum, humanizam i ljudsko znanje. U zaboravu koji je i upadljivo licemeran, pošto se inače ne libimo da halapljivo zgutamo kafetin ili brufen, čim nas slučajno zaboli glava.

I onda nastavimo da mudrujemo sproću farmaceutskih kompanija i naučne medicine po internetima. Sve do dan-danas, kad smo iznova pred globalnim izazovom jedne opake zarazne bolesti i najnovijeg koronavirusa.

Pa dobrano opranim rukama, dezinfikovanim kvakama, varikinom po đonovima i gladnim očima odjednom iščekujemo ili pak zahtevamo – šta? Vakcinu ili lek. Upravo iz te mrske i prosvetiteljske naučne laboratorije.

S tim u vezi, lekari i medicinska braća i sestre jesu i prva i najhrabrija linija odbrane od zaraze. A ne smemo zaboraviti ni na pekare, apotekare, prodavce, đubretare i novinare.

Ali ono što će zaista spasiti svet biće – naučnici i nauka. Kako ističe Stiven Pinker, plodovi nauke nisu samo visokotehnološki proizvodi poput vakcina, antibiotika, analgetika ili antimalarika, već su to i – ideje. Koje su i jeftine i spašavaju milione života. Poput iskuvavanja, termičkog obrađivanja, filtriranja, pranja ruku i dezinfekcije. I fizičkog distanciranja u slučaju virusne pandemije. Najmanje što možemo da uradimo jeste da ovo razumemo i ne uzimamo zdravo za gotovo.

I da pritom ne zaboravimo kako je naučnik i epidemiolog Džon Snou, i svi oni na čijim je ramenima stajao (te i srpski epidemiolozi koji danas stoje na njegovim ramenima), taj koji je zaista ukrotio mikroba, odnosno zajahao zmaja.