Univerzitet kao neprijatelj

U istom govoru, pozivajući na „nacionalni konzervativizam“, Vens je poručio i sledeće: „Moramo iskreno i agresivno da napadnemo univerzitete u ovoj zemlji“, jer oni „ne prenose istinu i znanje, već obmane i laži“.

Vens je bio svestan uticaja visokog obrazovanja na savremenu kulturu, politiku i društvo, navodeći da „Mi živimo u svetu koji je u suštini oblikovan univerzitetskim znanjem“.

Upravo zato je i poželeo komadić tog uticaja ili preoblikovanja sveta u skladu sa sopstvenom ideologijom ili svetonazorima.

Ostaje da vidimo hoće li se najavljeni napad na slobodu nastave i naučnog istraživanja zaista ostvariti ako u novembru pobede Tramp i Vens.

Naravno, nije ništa novo ili neobično što raznim nacionalnim konzervativcima i belosvetskim autokratama smetaju univerziteti.

Među prvim žrtvama nacističkog režima bio je baš univerzitet, i oko 15 odsto nemačkih profesora je dobilo otkaz odmah po Hitlerovom preuzimanju vlasti 1933. godine.

Većina je otpuštena zbog svojih političkih stavova, a „samo“ jedna trećina jer su bili Jevreji.

Najpoznatiji od njih bio je izvesni Albert Ajnštajn. U maju 1933, Nemačka studentska unija je javno spaljivala knjige iz univerzitetskih biblioteka na lomači „pod lipama“, odnosno na centralnom bulevaru Unter den Linden u Berlinu.

„Doba ekstremnog jevrejskog intelektualizma se privodi kraju“, izjavio je ministar informisanja Jozef Gebels, jer „Nemački čovek budućnosti neće biti samo čovek od znanja, već i čovek čvrstog karaktera. U tu svrhu želimo da vas obrazujemo“.

Na nacističkoj proslavi 550. godišnjice Univerziteta u Hajdelbergu (1936), ministar prosvete Bernhard Rust zagovara „nacionalnu nauku“:“Stara ideja nauke zasnovana na apstraktnoj intelektualnoj aktivnosti zauvek je nestala.

Nova nauka je potpuno drugačija od ideje znanja koje je svoju vrednost nalazilo u neograničenoj težnji ka istini. A prava sloboda nauke je u tome da bude organ žive snage nacije i njene istorijske sudbine“.

Oko masovnih otpuštanja profesora izjavljuje da „nisu oni proterani zbog slobode naučnog istraživanja, već zato što su zloupotrebljavali nauku“.

Najzad, novi nacistički rektor na Hajdelbergu Ernst Krik je poručio: „Ne poznajemo niti priznajemo istinu radi istine same, niti nauku radi nauke same.

Sada zahtevamo nauku koja oblikuje čitav ljudski karakter u skladu sa velikim rasnim, nacionalnim i političkim zadatkom koji je pred nama“.

A povratimo se u sadašnjicu ili pak budućnost. Kada je Vens 2021. profesore nazvao „neprijateljima“, on je zapravo citirao bivšeg američkog predsednika Ričarda Niksona. Naime, nedavno je objavljena golema zbirka Niksonovih snimaka i dokumenata, i tamo ima šta da se čuje i pročita.

Dotični zlikovac i kriminalac je vaistinu bio zaveraški opsednut „opozicijom“ koja mu „radi o glavi“. U jednom razgovoru sa svojim savetnikom za nacionalnu bezbednost, zloglasnim i čuvenim zločincem Henrijem Kisindžerom (i drugima) iz 14. decembra 1974, Nikson neskriveno izgovara sledeće reči: „Nikada ne zaboravite ovo.

Mediji su neprijatelj, mediji su neprijatelj. Establišment je neprijatelj, profesori su neprijatelji, profesori su neprijatelji.

Napišite to na tabli 100 puta i nikada nemojte zaboraviti“.

Ukoliko se približimo našem prostor-vremenu, najuspešniju odmazdu prema univerzitetima poduzeo je mađarski premijer Viktor Orban. NJegova meta bio je „Sorosev“ Centralnoevropski univerzitet (CEU) u Budimpešti kao leglo mrske „rodne ideologije“ i netradicionalnih vrednosti. I, raznim pravnim akrobacijama, proterao ga je iz Mađarske.

Orbana kao „uspešni model“ konzervativnog preuzimanja univerziteta naveo je i Džej Di Vens, i dodao: „Ne treba mi da eliminišemo univerzitete, već da im pružimo izbor između opstanka i zauzimanja mnogo manje pristrasnog pristupa u poučavanju“.

Univerziteti i akademske slobode su već na udaru u američkim saveznim državama Florida i Tenesi, gde se zabranjuju predavanja „kontroverznih koncepata“ koji „unose razdor“ (na temu pola, roda, rase i ostalih pederluka).

A Dunav je već stigao u Nešvil, Tenesi – zvaničnici Orbanovog „Dunavskog instituta“ su držali predavanja u Senatu ove savezne države kantrija i viskija.

Naravno, brutalna kontrola nad univerzitetima odavno je ostvarena u Ruskoj federaciji. Prema Putinu, „ratove dobijaju učitelji“, pa je onda namerio da napumpa ruski obrazovni sistem „patriotizmom“ i da sa univerziteta protera sve „zapadne uticaje“.

Sa fakulteta je otpušteno najmanje 54 profesora, hapsi se svaki antiratni i opozicioni bunt na kampusima, a na državnom Univerzitetu Sankt Petersburg je faktički ugašen tamošnji Filozofski fakultet. Dok se paralelno osnivaju prorežimski fakulteti, poput npr.

Više političke škole Ivan Iljin u Moskvi, nazvane po ruskom fašisti, odnosno obožavaocu Hitlera i Musolinija. Slično tome, indijski premijer, autokrata i nacionalista Narendra Modi takođe je ugušio akademske slobode i praktično rasturio najbolje indijske univerzitete, sve zbog njihovog „antisrpskog“, pardon, „anti-indijskog“ delovanja. S druge strane, u julu ove godine, studenti su inicirali masovne prodemokratske i antivladine proteste u Bangladešu, sproću autokratske premijerke Šeik Hasine.

Studentima se pridružila vojska, a Hasina je napustila zemlju. Nešto slično se odvija u susednom Pakistanu, gde antirežimske proteste takođe organizuju upravo udruženja studenata.

Najzad, prisetimo se Zakona o univerzitetu iz 1998. godine u Srbiji, popularno nazvanog „Šešeljevim“.

Milošević, i akademski kompleksaši Marković i Šešelj, prepoznali su univerzitet kao mesto otpora, jerbo su najvažniji antirežimski protesti tada bili upravo studentski. I odlučili da i definitivno sruše autonomiju univerziteta i pošalju je dođavola: prema ovom Zakonu, jedino Vlada je postavljala podobnu upravu na univerzitetima (rektore, dekane, članove Saveta).

A svaki profesor je morao da potpiše novi ugovor o radu, čime bi praktično prihvatio zakon ovih najnovijih nacional-socijalista.

Zbog odbijanja da potpišu isti, sa Univerziteta u Beogradu je bilo otpušteno najmanje 200 profesora i asistenata. Dok na fakultete komotno ulaze mnogi naoružani (para)policajci koji prebijaju i maltretiraju profesore i studente.

A pamtimo li zloglasni „Apel srpskom narodu“ ministra prosvete Velibora Jonića kojim se osuđuje partizanski ustanak protiv okupacije, i koji su imali da potpišu svi akademici i profesori („Pozivamo celokupan srpski narod da odlučno u svakoj prilici i svim sredstvima pomogne naše vlasti u borbi protivu ovih zlotvora srpskog naroda i njegove budućnosti“)?

Univerziteti i njihovi profesori su bili (i ostali) meta napada, represije ili progona od strane i Hitlera i Niksona, i Putina i Orbana, i Modija i Vensa, i Miloševića i Šešelja. Svaki veliki ili mali fašista je smatrao intelektualce i instituciju univerziteta kao pretnju ili za kost u politički uskom grlu.

A izgovor za progon je oduvek bio patriotizam, odnosno nedostatak nacionalnog delovanja i patriotskih osećanja među profesorima. I zato moramo da se zabrinemo ako se oko kritike iskopavanja litijuma iznova napada – univerzitet.

Kada i vlast i režimski mediji profesore i naučnike nazivaju „lažovima“ koji „pričaju budalaštine“.

Ali i da se uzdrmamo kada se u obrazovni sistem uvode „nacionalne čitanke“, u javnu upravu „dvoazbučne“ tastature (sa srpskom i ruskom azbukom?), a u državne biblioteke jedino knjige odštampane na ćirilici.

Pod krinkom anti-elitizma, u ime države i naroda, na delu je raspojasani anti-intelektualizam, odnosno puzajuće stavljanje nauke i istraživanja u funkciju politike i ideologije nacionalizma. Sa podobnim univerzitetima i fakultetima, te mrežom raznih prorežimskih „instituta“ i ostalih „akademija“ mladih i starijih lidera, stvaraju se alternativna nauka i alternativno znanje.

A njihovi autoriteti više nisu dokazi i istina, već jedino vlast i moć.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.