Uradi Sam: Protest

Teme su različite, ali je motiv zaista isti. A to je bahato tretiranje građana kao lutaka na naduvavanje za erotsku razonodu, bez mnogo lubrikacije. U pitanju nije nikakvo „Balkansko proleće“ kojim se plaše kukavice i tetke, ali posredi nije ni „cirkus“ ili stvar za zanemarivanje. Što, uostalom, vlast dobro prepoznaje i nepodnošljivo oseća. Umesto da bude zadovoljna i ponosna jer deo građana Srbije ne ćuti i ne apatiše, već mimo partija radi nešto sa stvarima koje im idu na živac. Što je i dobro i zdravo za svaku demokratiju, a posebno onu sakatu poput naše. Međutim, refleksna reakcija vlasti pred izazovom sopstvenih podanika koji tu nešto mrsomude, pište i podvriskuju kada ih se pritiska je toliko već viđena da zapada u žanr tragikomike. Istorija je zaista prvo tragedija, a zatim farsa, ispravno je zborio onaj čupavi komunjara i buntovni bradonja.

Dakle, iznenađena kao putari pred decembarskim snegom, vlast preko svojih pit-bulova po Informerima i buldoga po Pinkovima servira staru žvaku o izdajnicima, stranim plaćenicima, soroševcima, petokolonašima, ambasadama, i uopšte „snagama haosa i bezumlja“ (RTS, 1991) i „podivljalim hordama bezumnih mandrila“ (RTS, 1999). Opet su otvoreno prozvani „ambasadori EU i SAD“ da „stvaraju haos u Srbiji“, zajedno sa „Sorošem, Kandićkom i Rokfelerom“ i ostalim „instrumentima Zapada“. Jedino je Vatikan taj koji upadljivo nedostaje. Citiraju se „planovi“ i „scenariji“, i targetiraju se ambasadori, novinari i javne ličnosti, u najboljoj tradiciji Milorada Komrakova i Gorana Matića. A i ministar-doktor policijskih nauka je tviteraški komotno i bez blama bio optužio jednu televiziju (N1) da poziva na nasilje i ubistvo, a onda i celu državu-naciju (američku) za krvoproliće po Africi i Bliskom istoku. Režimski Veberovi „protestanti“ se bez potrebe i smisla sukobljavaju sa građanskim demonstrantima.

Ovo progovara tomove o nivou demokratije i političke kulture u Srbiji, odnosno o činjenici da miloševićevska logika traje i traje poput prdeža u liftu. Na sramotu ili blam svih nas zajedno. Da li smo ikada čuli da je na nekakav protest ili bunt u Francuskoj, Nemačkoj ili Sjedinjenim Državama vlast ovih država reagovala sa optužbom da su u pitanju, ej, izdajnici, odnosno plaćenici i agenti stranih službi ili ambasada? A usput se uporno zaboravlja da je najveći „strani plaćenik“ u Srbiji – upravo Vlada Srbije. Jer ono nešto autobusa, kompjutera, medicinske opreme, školskih toaleta i ostalog što se nabavilo, osvežilo, okrečilo ili našminkalo u proteklih desetak godina, obezbeđeno je baš novcem iz tih zlih evropskih i podlih američkih fondova. Gadljivost na evro ili dolar je relativna kategorija. Na rublju, nažalost, nije toliko ili nije nimalo.

I onda, kao intergalaktička ekskluziva u svezi sa pojavom građanskih protesta, objavljen je i izvesni plan o „Šest tačaka radikalizacije protesta“. U pitanju je tekst koji bi za dosadni seminarski rad napisali i studentkinja sociologije ili brucoš politikologije, pre nego što se posvete pravim vrednostima – Instagramu i đus-votki u separeu nekakvog kluba ili splava. I zato je ovaj kolumnista i sociolog odlučio da sasvim sekskluzivno objavi istinski plan o tome kako zaista podstaći ili radikalizovati učešće u društvenim pokretima i protestima. Prosvetiteljski, sve na polzu naroda i čovečanstva. Međutim, za ovo (sa)znanje nije neophodna nikakva „CIA, snajka, CIA“ zaveraška logika tajnih dokumenata, niti neuko pronalaženje motiva žute patke duž planete, već samo udžbenici iz sociologije na osnovnim studijama. I nije to ništa strašno. Uostalom, čuveni i kultni sociolog Rajt Mils, kada mu je na čas došao tadašnji rektor Univerziteta Kolumbija i budući američki predsednik Dvajt Ajzenhauer i seo u poslednji red, odmah je promenio temu svog predavanja u – „Kako nasilno srušiti američku vladu“. Sa sve organizovanjem svojih studenata u borbene komitete. Ajzenhaueru je bivalo sve neprijatnije i oznojanije, pa je ubrzo napustio ovaj čas. Ali ga nije smatrao izdajnikom naroda i države.

Znači, ovako. Nekakvo neslagajuće kolektivno ponašanje uvek počinje zapažanjem ljudi da nešto nije kako treba i da mora da se promeni. Ovo su sociolozi još 1960-ih godina nazvali „strukturnom napetošću“, a čiji je uzrok gotovo uvek društvena nejednakost. Prosto, ako je moć preterano koncentrisana i samovoljna, ako ekonomski odnosi proizvode previše razlika u raspodeli bogatstva ili blagostanja, ako su društveni ugled ili prestiž u rukama malobrojne (npr. partijske) elite – stepen ove „strukturne napetosti“ će da raste. Drugim rečima, percipirana nejednakost u raspodeli resursa moći, novca ili ugleda je u osnovi svakog građanskog protesta. Nisu to ni CIA, ni Vatikan, ni dolari ni evri, a nisu to čak ni iracionalne, negativne emocije prema vlasti i njenim personifikacijama. Jednostavno, ova „napetost“ se uvećava u stanju ekonomske, političke i socijalne dominacije onih koji poseduju resurse nad onima kojima su resursi uskraćeni.

Toplovodno i ruposaksijaški ili ne, ali ljudi se bune i bogorade zato što im drugi govore šta da rade i kontrolišu ih, više nego što im se to dopada. Pa počinju da se ljute i nervoziraju, te skapiravaju da nešto mora da se uradi u vezi sa tim osećajem. Ima tu i jedna ironija. Jer, da je ružičasta ekipa iz Informera malo bolje čitala društvene nauke, umesto što je izmišljala „tajne planove“ ambasada i obaveštajaca, shvatila bi da upravo njihova propaganda indirektno doprinosi jačanju društvenih protesta. I sad, nezavisni novinari su se rastrčali da priupitaju stručnjake i društvene učenjake mogu li ovi protesti da budu uspešni, ili će flatulirati u čabar. Zaista, koji su uslovi koji dovode do uspeha društvenih pokreta, odnosno koji podstiču učešće u društvenim protestima? Evo onda istinskog „Plana“ ili naučnog „Scenarija“ od samo četiri tačke za „radikalizaciju protesta“ ili „haos u Srbiji“. Potpuno besplatno, za sve one koji su spavali na času iz sociologije u gimnaziji ili stručnoj školi.

(1) Porast nezadovoljstva. Onog trenutka kad ljudi počnu jedni drugima da prenose svoje nezadovoljstvo, uvećava se potencijal za neslaganje sa postojećim režimom. Osećanja nezadovoljstva i neslaganja narastaju kada postoji procep između onoga što građani očekuju da se dešava i onoga što se stvarno dešava. Rušenje u Savamali npr. samo je okidač, nakon kojeg se „zarazno“ šire frustracije, ljutnja i gnev. (2) Društvene veze i mreže. Da bi neki protest bio uspešan, neophodno je povezivanje i umrežavanje sa novim potencijalnim pristalicama. Ovome su npr. poslužile crkve američkih crnaca na Jugu tokom Pokreta za građanska prava ili kampusi fakulteta tokom protesta protiv rata u Vijetnamu, a danas tu ulogu (ne?)vešto igraju Fejsbuci ili Tviteri. Naravno, vodeće društvene veze su prijatelji, rodbina ili kolege (sa posla ili fakulteta) sa kojima se razgovara za ručkom ili pred aparatom za vodu. (3) Artikulacija uverenja. Da bi se napravile uspešne demonstracije, važno je da ljudi imaju simbole (Žuta patkica?) pomoću kojih mogu da se ujedine i opravdaju svoje nezadovoljstvo. Na primer, dok ljudi razgovaraju o onome što ih tišti, oni opravdavaju svoje učešće u građanskom pokretu, te razvijaju moćna uverenja i ideologije. Tada i produbljuju posvećenost cilju. (4) Resursi i organizacija. Ideje i uverenja čine samo simbolički resurs, ali za uspešan pokret neophodni su i mnogi fizički ili materijalni resursi, uključujući tu i njegovu organizaciju, „komadno mesto“ ili „štab“. Neophodno je formiranje: strukture vođstva, načina za sticanje finansija, tehnika za privlačenje pristalica, sredstava za pridobijanje medija i političara itd. Dakle, hvala Maksu Veberu koji ume da ugrize i njegove najveće pristaše, društveni pokret ili građanski protest mora biti (i) birokratski organizovan.

Na kraju, za ovu temu postoji jedna inspirativna priča u vezi sa pank pokretom, potkulturom i celom tom sjajnom DIY ili „Uradi sam“ filozofijom. U prvom broju izvesnog britanskog pank fanzina „Zulufi“ („Sideburns“) iz 1977. godine, na celoj stranici bio je sledeći tekst: „Ovo je akord (slika A-dura). Ovo je drugi (slika E-dura). Ovo je treći (slika G-dura). A sada, napravite bend!“. Dakle, dragi građani, ako vas nešto žulja ili vam ide na živac, sve ovo su vam sastojci. I recept za uspeh. Pošto je ponavljanje majka znanja, akordi za ovu protestnu svirku ili elementi neophodni za uspešan društveni pokret su: porast i prenošenje nezadovoljstva, društvene veze i mreže, zajednički simboli i uverenja, birokratska organizacija. A sada, napravite protest.