Usamljena planeta

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Postoji i čitava potkultura ljudi koji veruju ne samo u to da vanzemaljci postoje, već da su odavno stigli na Zemlju – od prevaranata koji fotografišu leteće tanjire po svojim dvorištima, preko neukih i jadnih pseudoistoričara sa „History“ kanala koji u ljudskoj graditeljskoj ingenioznosti vide vanzemaljsku ruku, sve do onih koji trabunjaju da su ih vanzemaljci oteli i stavljali im sonde u guzice. Čak je i Elen Stoufan, vodeća naučnica iz NASA, izjavila da ćemo najverovatnije imati definitivni dokaz o postojanju vanzemaljskog života u narednih trideset godina. Pa ipak, to gotovo sigurno neće biti ono što svi očekuju, a to su – budimo iskreni – čuveni „mali zeleni“. Odnosno, flota od bar tuce svemirskih brodova nalik na „Enterprajz“ na nebu, sa bićima sa izvesnim brojem ruku, nogu i glava unutra, te sa željom da se družimo i zajedno sumiramo civilizacijske domete i kosmičke utiske. Šta više, sasvim je izvesno da se tako nešto neće dogoditi nikada. Naš laički argument za postojanje vanzemaljaca unaokolo obično je nekakva statistika ili račun verovatnoće za siromašne: ima toliko i toliko kvadriliona planeta u svemiru, dođavola, mora da negde postoje neke zemare nalik na nas. Međutim, argumenata protiv malih zelenih ili bar kontakta sa njima takođe ima mnoštvo.

Jer, prvo, kosmos je užasno, besmisleno, zatupljujuće ogroman. A fizika i geografija su neretko sudbina. Iako je broj galaksija (a kamoli planeta) zaista nezamislivo velik, one su naprosto previše daleko jedne od drugih. Vasiona je isuviše razvučena i pre nalikuje raštrkanim i izolovanim planinskim selima nego bliskom komšiluku u kojem susedi međusobno pozajmljuju kafu i šećer. A ukoliko je ono što znamo o toj fizici tačno, nema tih svemirskih brodova koji takve razdaljine mogu fizički da prevale. Drugim rečima, kosmos možda i buja i vrvi od (inteligentnog) života, ali nema te inteligencije koja može da zajebe toliki prostor. Pomalo žalosno, zar ne?

Drugo, faktor koji grubo zanemarujemo kada očekujemo male zelene u susedstvu nije samo prostor, već i vreme. Razmislimo samo, naša (relativno mlada!) planeta je postojala oko 4 i po milijarde godina pre nego što su se na njoj pojavili prvi ljudi. Možda su vanzemaljci nekakvim fizičkim čudom i uspeli da dopru do nje, ali su to uradili pre nego što je na Zemlji stanovalo bilo šta vredno pomena. Zatekli su gomilu glupavih algi, upisali to u svoje udžbenike iz astrobiologije i produžili dalje da se nikada ne vrate. Moderni čovek na Zemlji postoji nekih 200 hiljada godina, što je samo oko 0,0044% vremena koliko postoji Zemlja. Ako bismo istoriju planete sveli na 24 časa, ljudi se na njoj pojavljuju u poslednjih 6 minuta. Zašto bi drugovi vanzemaljci došli da posete planetu baš u tom komadiću vremena kada smo mi na njoj? Dakle, da bi došlo do intergalaktičkog kontakta, ne radi se samo o tome da dve inteligentne civilizacije sa voljom da se vozikaju svemirskim brodovima treba da žive fizički blizu – već moraju da žive i vremenski blizu. A mnogo je verovatnije da će neka od tih civilizacija izumreti, udarom asteroida ili sopstvenom glupošću poput globalnog zagrevanja, nego da će se njih dve hronološki preklapati. Uostalom, ljudi će verovatno izbrisati sami sebe sa lica Zemlje pre nego što uklavire intergalaktička putovanja ili pre nego što neki leteći tanjir poseti ovu planetu. Takođe tužno.

Treće, mnoge naše zamisli o vanzemaljskom životu zapravo počivaju na ideji da je taj život sličan životu (ljudi) na Zemlji. Iako su i Han Solo i Luk Skajvoker zapravo vanzemaljci, oni se nimalo ne razlikuju od ljudi (sa frizurama iz 1970-ih). Čak i Joda deluje kao zbrčkani starac koji ima problema sa sintaksom. Isto je i sa „Zvezdanim stazama“ – Vulkanci su poput ljudi, a Klingonci poput pećinskih ljudi. Ekipa iz „Avatara“ su plavi ljudi, „Alfa“ je komotno glumio niži čova u čupavom kostimu, a i ona čuvena cura iz „Totalnog opoziva“ samo je žena sa tri dojke. Zgodno, ali neoriginalno. I ljudi koji tvrde da su ih oteli vanzemaljci opisuju ova bića kao humanoidna, to jest svedoče da su u pitanju stvorenja koja imaju ruke, noge, glave i oči. A od bakterija i insekata sve do sumanutih riba i raznorazne peradi, čak i život na našoj sopstvenoj planeti je toliko raznovrstan da je pomalo uvredljivo i prilično narcisoidno zamišljati inteligentna bića na drugim planetama tako da liče baš na ljudsku vrstu. To jest, suština problema sa našom slikom o vanzemaljcima je u naivnoj i samozaljubljenoj pretpostavci da su sisari ili ljudi bilo kakva referentna tačka za izgled ili ponašanje intergalaktički pametnih. Kao što je problematična i potraga za vodom, kiseonikom, ugljenikom i ostalim gradivnim elementima zemaljskog života na drugim planetama (famozne otkrivene „druge Zemlje“ u toj i toj galaksiji koje sporadično iskaču po medijima), koja takođe može biti jalova ili besmislena.

Jednostavno rečeno, mi zapravo pojma nemamo od čega sve uopšte može da bude sačinjen život u drugim galaksijama. Vanzemaljci su možda oblaci plemenitog svetlucajućeg gasa kojima ne trebaju ni ugljenik, ni vodonik, ni voda. Možda su od tečnog metala u stanju plazme. Možda su sačinjeni od elementa koji ni ne postoji u našem periodnom sistemu sa zida učionice za hemiju. Uostalom, i na našoj sopstvenoj planeti imamo život koji opstaje u sumasišavšim uslovima: u večnom ledu, stotinama godina bez vode, pod ogromnim pritiskom, na svakodnevnom udaru smrtonosnih gama zraka, u podvodnim gasnim rovovima, na temperaturi bliskoj apsolutnoj nuli, sve do šupljina u pampuru za boce sa cijanidom. Zašto bi bilo drugačije tamo gore? Kada tragamo za vanzemaljcima, sasvim izvesno ne znamo za čim tragamo. Osim ako oni, posve neoriginalno i dosadno, ne liče na nas. Razlog zbog kojeg još uvek nismo kontaktirali vanzemaljce možda je u tome što, egocentrični i sujetni, ne umemo da ih prepoznamo. A možda naprosto i ne možemo, čak i da nas svakog dana češkaju po leđima ili sede pored nas u kafani. Tuga jedna.

Četvrto, ljudi vanzemaljcima možda uopšte nisu interesantni. Naime, nauka i tehnologija imaju tu sjajnu sklonost da eksponencijalno rastu, napreduju i usložnjavaju se. Zato danas čak i omladinci (a naši stariji sugrađani posebno) imaju poteškoća da tu tehniku i njen grabež isprate baš sasvim. Prošlo je dosta vremena do pojave kompjutera i mobilnog telefona, ali kada je jednom probijen određen tehnološki prag, ove sprave se kumulativno ubrzavaju i usložnjavaju. Dođavola, novi modeli mobilnih telefona pojavljuju se i pre otplate rate za prethodni. I sad, ukoliko inteligentni vanzemaljci zaista poseduju turbo naprednu tehnologiju međuzvezdanog putovanja, krivljenja prostora i vremena, ili šta sve još naučno-fantastično – i njihova prateća tehnologija, svakodnevni život, pa i čitava civilizacija, verovatno su neuporedivo napredniji od ljudske. Pomislimo samo na naša sopstvena tehnološka otkrića u prethodnih 100 i kusur godina – automobil, sijalica, avion, tranzistor, lift, usisivač, vakcina, atomska bomba, kondom, LSD, instant kafa, penicilin, film, mikročip, tenk, televizor, CD, kreditna kartica, brushalter, internet, superlepak i ostalo – i pomnožimo to sa, na primer, 25 ili 42? Nezamislivo je. Jer kao što naučno-fantastična biologija neoriginalno imitira onu zemaljsku, isto je i sa naučno-fantastičnom tehnologijom. I zato nije van pameti pretpostavka da su vanzemaljcima sa takvom tehnologijom ljudi zapravo beskrajno dosadni i krajnje primitivni. I ne kontaktiraju nas iz istog razloga zbog kojeg mi ne razgovaramo sa zlatnim ribicama ili bubašvabama. Šta mogu da nauče od nas, ako su po svojoj nauci i tehnologiji stotinama hiljada godina ispred nas? Šta ćemo im mi sa našim daljinskim upravljačima i mikrotalasnim pećnicama uopšte? Potpuni bedak.

I, na kraju, postoji mogućnost da inteligentni život van planete Zemlje uopšte i ne postoji. Ovo je ozbiljna naučna hipoteza („Hipoteza o retkoj Zemlji“), koliko god neverovatno zvučala. Jer inteligentni život je taj koji je statistički posve neverovatan, uprkos ogromnom broju planeta i sazvežđa u opticaju. Zemlja je rezultat izuzetnog sklopa nasumičnih astrofizičkih, geoloških i bioloških događaja, zbog čega je napredna civilizacija živih bića možda prilično neverovatna stvar. Sve nalikuje na priču o Zlatokosi i tri medveda: ključan je i položaj sunčevog sistema unutar galaksije (ni predaleko, ni preblizu), ključne su karakteristike same zvezde (ni prestara, ni premlada) i same planete (orbita koja je ni preširoka ni preuska). Važna su i ostala nebeska tela – Mesec nas čuva od brzih klimatskih promena, a Jupiter od asteroida i ostalog svemirskog škarta. Verovatnoća da se sve ovo sklopi, a zatim i zakotrlja život evolucijom putem prirodne selekcije, zapravo je majušna i tanka. Da, pod sluzavim kamenom na nekoj predalekoj planeti sasvim izvesno postoje nekakve svemirske bakterije ili mahovine koje uspevaju i u teškoj oskudici, ali inteligentni život je malo drugačija stvar. I nema tu nikakve promisli ili božanske intervencije, i bedna statistička verovatnoća od jedan prema milijardu milijardi je realna i negde mora da postoji i zadesi se. A to negde smo mi. Kako je to rekao Stiven Hoking – „U kosmosu je prosti život veoma uobičajen, a inteligentni život prilično redak. Neki bi rekli da i na Zemlji tek treba da se pojavi“. Možda nismo kontaktirali vanzemaljce zato što nemamo koga da kontaktiramo. I ovo je možda najtužnije od svega.

Poenta? Sasvim je moguće da je ovo prilično usamljena planeta. Ali ova stvar uopšte ne mora da rastuži. „Usamljena planeta“ („Lonely Planet“) je i sjajan naziv izdavačke kuće odličnih turističkih vodiča. Dakle, ovo je usamljena planeta – istražimo je onda. Idimo na more, na planinu, u evropski ili belosvetski grad, pustinju ili prašumu. Na „last minute“ paket aranžman ili na „road trip“ u sopstvenoj režiji. Ali putujmo po njoj, ona je jedini svet koji imamo.