Usamljeni sanjar: tako je pisao Vučić

 Naime, analiza diskursa tih tekstova nešto je što ovog kolumnistu izuzetno zabavlja. Počelo je, valjda, sa ovim listom i povodom Dana Evrope, u zanimljivom i nadahnutom autorskom tekstu „Srbi moraju u Evropu“ (Danas, 9. maj 2013.), još u fazi prvog potpredsednikovanja vladom. Ad-hok kolumnista Vučić tada je poručio da je neophodno promeniti stav Srbije „prema Evropi i Zapadnom svetu“, da Rusiju valja „poštovati i voleti, ali ne i idealizovati“, uz zagovaranje „uspešnije, modernije i snažnije Srbije“. Kritikovao je srbijanski nerad, prespavljivanje pada Berlinskog zida i otpor idejama koje dolaze iz sveta, uz stav da će zbog približavanja Srbije Evropi „neka deca Srbije u budućnosti živeti jednako, po istim ili sličnim pravilima, kao što danas žive oni koji su ispred nas“. Iskreno, tekst beše sasvim ohrabrujući.

Zatim se uživelo u ulogu i nastavilo sa komentarisanjem dnevne politike, uz miks krupnih ideja i sitnih packi, kao u danas kultnoj kolumni „Moj odgovor Njima“ (Blic, 2. mart 2015.). U ovom ličnom tekstu krcatom udarnim rečenicama premijer je bio prozvao intelektualnu elitu jer ga ne podržava („Zato i danas ova vlada nema podršku tog istog društva ili bar njenog najelitnijeg dela“), zbog čega je osuđen na to da „sanja sam“. U nečemu što bi se sada već uveliko moglo nazvati autorskim stilom, zagovarao je reforme, marljivost i samopregor, uz kritičku tvrdnju da su u Srbiji cvrčci „good guys“, a mravi „zlikovci“. Međutim, ovom kolumnisti bilo je krajnje zanimljivo to što je Vučić bazično ispravno naveo i da su u društvenom razvoju Srbije „beznadežno pomešani car Lazar i Karl Marks, nacija, vera i klasa, i to sve na mitološko-epskom nivou, i iz pozicije večne žrtve, koja nije čak stigla ni da nešto nauči o tome, nego je, eto, čula“. Tu premijerovu rečenicu, osim preteranih zareza i apozicija i čega već, bi se već moglo i potpisati. „Šta je toliko loše ako Srbima neko pokuša da kaže da postoje i Veber i Luter?“, retorički je nastavio Vučić. Valjda ništa, ovaj sociolog o njima studentima drobi svakog semestra. Uz smanjenu platu jer, eto, reforme.

Zatim, valja detaljnije spomenuti i nešto raniji Vučićev tekst „Akcija odmah“ objavljen na domaćem terenu (Informer, 5. jul 2014.). U njemu je kritikovao „srpski mentalitet“, šta god to bilo, i pozivao se na Frenklina Delana Ruzvelta „od koga je naučio“ da se treba plašiti jedino straha samog. Za analitičara Vučića osnovna problematika srpskog društva bila je i ostala u preteranom „kukanju“, „umoru“ i „depresiji“, ali i u verovanju u teorije zavere (tj. simpatično sarkastične „belosvetske zavrzlame“, „vatikansko-pravoslavno-budističko-cionističko-šamanske urote“) prema kojima je „Srbima uvek neko drugi kriv“. „Poverovali smo u sopstvene opsene da vredimo više od onoga što je realno i niko živi ne može da nas razuveri u tome“, pisao je sasvim ispravno i sjajno. I u oštroj suprotnosti ili raskoraku sa nekim drugim sopstvenim izjavama i nacionalističkim omaškama. U istom tekstu beše i nekih neobičnih komparacija Srbije sa Majklom Džordanom, tvrdnji da je Srbija večno podeljena na dva tabora na nekakvom „ringišpilu“, pitao se čovek i „što bar vanzemaljaca nema, kao opravdanja“, ali tu je već Vučić mašti i apsurdu verovatno pustio na volju.

Uz to, bilo je i religijskih tema. Pred Novu godinu, Vučić je u autorskom uratku „Niko neće ništa uraditi umesto nas“ (Večernje novosti, 31. decembar 2014.) poručio i da je „odgovornost“ ključna reč za sezonu 2015. Vratio se motivu Martina Lutera i preneo je apokrifnu priču o tome da je baš Luter prvi okitio jelku i poređao poklone ispod nje zato što je odlučio da sam bude odgovoran za svoju sudbinu i život. Ali, tu je mahom svodio račun i reklamirao Vladu Srbije. Zatim, povodom Uskrsa i u istom listu, vratio se Majklu Džordanu, dodavši mu Novaka Đokovića, u tekstu „Ustaćemo posle svih naših raspeća i muka“ (Večernje novosti, 11. april 2015.). Ovo je već bio motivacioni govor kakvog se ni Nik Vujičić ne bi postideo: o trpljenju poraza i primanju udaraca, ali uz neprekidno ustajanje i neodustajanje, i tako sve u maniru dizanja morala i radne gotovosti. „Mi, svakoj nauci, i svakom teškom radu, nađemo manu“, jer „sveznajuća zemlja, sveznajućih ljudi“, bio je ironičan premijer-kolumnista. Ipak, paraboli je možda ponestalo, pa su reprizirani Ezopovi cvrčak i mrav, kao i neizbežni Luter. Bila je inspirativna i opaska o potrebi za „ukidanjem bajki i mitova“, uprkos neposrednom povodu – mitu i bajci o Isusovom ustajanju iz mrtvih. Konačno, u recentnom tekstu „Srbija više ne sme da bude žrtva mržnje“ (Alo, 16. novembar 2015.) povodom terorističkih napada u Parizu, premijer je izdašno citirao Kuran i pozivao na toleranciju prema muslimanima i islamu. Uzroke mržnje i ksenofobije, pa i ratova devedesetih godina, tražio je u siromaštvu i neradu, a religije je opisao kao miroljubive. Iako je Srbiju pozicionirao kao žrtvu, pa je sebi malo uskakao u stomak – bar ako se prethodni tekstovi uzmu u obzir.

I, pre par dana, pojavio se najnoviji autorski tekst Aleksandra Vučića. Napisan je za relativno opskurni internet portal „Telegraf“ (bombastično „Danas je najrevolucionarniji dan u srpskoj istoriji!“, mahom velikim slovima), povodom otvaranja pregovaračkih poglavlja u procesu pristupanja Srbije Evropskoj uniji. Ovaj tekst imao je nešto drugačiji stil – pisan je u prvom licu i u formi dnevnika („Beograd, veče, dan uoči četrnaestog decembra. Pakujem se, krećem za Brisel. Nosim gomilu papira i niz nepovezanih misli o tome šta se danas događa…“). Imao je i nešto drugačije i originalnije motive, a i obilato je citiran novi junak, izvesni Dejvid Lendis. Za one sa jeftinijim ulaznicama, u pitanju nije fiktivni Ezop ili nekakav verski vođa, već ozbiljan društveni naučnik, odnosno dugogodišnji profesor ekonomije i istorije na Harvardu. Bilo je i jasne reference ili fusnote – Lendisova studija „Bogatstvo i siromaštvo nacija“ koja postoji u srpskom prevodu (Stubovi kulture, 2004), tako da je izvesno da ju je Vučić zaista čitao. Na ovo upućuje i činjenica da Lendis u ovom delu posebno brani Maksa Vebera i njegovu tezu o protestantskoj etici, odnosno uopšte tezu o kulturi i vrednostima kao nosiocima društvenog razvoja. U tom duhu, Vučićeva kolumnistička i realpolitička opsesija Luterom i Veberom ostaje sasvim dosledna, a i njen izvor (raz)otkriven.

Međutim, osnovna poruka Vučićevog teksta nalikuje na onu iz teksta u Danasu od pre oko dve i po godine. U pitanju je nedvosmislen stav o Srbiji u Evropi, „tamo gde joj i jeste mesto“, nakon dva veka državnosti. Uz karakteristične zareze, „Evropa je, upravo tog dana, prestala, u Srbiji, da bude san“, slavodobitno je proklamovao usamljeni sanjar Vučić. Ovaj put, on u tekstu i nadahnuto i prosvetiteljski kritikuje antimoderne orijentacije u Srbiji („bandere smo zvali vešalima“, a železnicu „ljutom gujom u nedrima srpskog naroda“). Nažalost, kritikovao je Srbiju u Jugoslavijama (kao „utopiju“ i „grešku“) i uputio je jedno „hvala Bogu“ (koje se suprotstavlja protestantskom stavu o našoj marljivosti na ovom svetu), ali ne sitničarimo. Suština teksta jeste bila u pozivu na ubrzani razvoj i hvatanje koraka sa razvijenim svetom Zapada. Napravljena je i razlika između „Srbije mita, na nebu, i Srbije stvarnosti, u Evropi.“ i iskazana je želja za „pristojnom, modernom i uređenom zemljom“, čemu se sve nema šta prigovoriti, naprotiv. Možda cela ova gužva liči na jedno „tresla se gora, otvorila se poglavlja“ stanje stvari. Ali, neka u ovome postoji bar komadić nade da ćemo već jednom živeti kao ljudi, a ne samo umirati kao Srbi.

Kao što se da primetiti, ovaj sociolog i kolumnista je grešan jer nekako nastrano uživa u autorskim tekstovima Aleksandra Vučića. Okej, moglo bi se tu poraditi na stilu, ima prekobrojnih zareza, kao i priličan broj onih jeftinih „kratkih-a-udarnih“ sentenci („Proces je završen. Danas. I danas počinje novi.“), ali ko će još smeti da lektoriše premijera? Preteruje se i sa citiranjem raznih „mudrih misli“ kao da je u pitanju Fejsbuk „zid“ nekakve tinejdžerke, ali ovo je već stvar (ne)ukusa. Ili samo stvar veštog podilaženja plitkoumnijoj publici. Mnogo više onespokojava to što u tim tekstovima ima i nečeg opako mesijanskog i gotovo proročki samouverenog. S druge strane i bez zezanja, ima u njima i kvalitetnog sarkazma, suvisle argumentacije, raskrinkavanja mitova, kao i simpatičnih anegdota i šarmantnih referenci ka istinskim misliocima i državnicima, što sve (nastoji da) implicira erudiciju. Ali ne treba biti previše ciničan: sama činjenica da Aleksandar Vučić piše autorske tekstove za novine zapravo je sasvim okej. Naravno da je ovo primer političkog marketinga ili (samo)reklame, a ne izraz analitičkog impulsa ili spisateljskog nadahnuća. Međutim, umesto fokusa na dobro izmontiranu sliku ili imidž, na prozaične slogane, popaljive govore i valjano ukomponovane boje u nekakvom TV spotu, ovaj politički marketing je usredsređen na reči, na analitički tekst, i na kompoziciju argumenata. Kako beše, i medij je poruka, zar ne? Ovo jeste značajno drugačija politička reklama od one na koju su nas bili navikli – usmerena je na ljude koji čitaju novine, a ne (samo) bulje u ekran. A sadržinski, gotovo svi stavovi koje je u svojim tekstovima od 2012. godine isticao i reklamirao Vučić zagovaraju posve drugačiju – progresivnu, emancipatorsku i modernizatorsku – paradigmu o vrednoj i radnoj Srbiji na Zapadu, oslobođenoj mitologije, samozaljubljenosti i nacionalizma. Poznajući rane radove ovog autora, zato ih je toliko šizofreno zabavno i izvanredno važno čitati.

Ipak, pažljiva analiza diskursa autorskih tekstova Aleksandra Vučića, kao u nekakvoj „sociologiji za početnike“, razotkriva jedino snažan raskorak između ovakvog narativa i društvene stvarnosti. Jer bi taj narativ ili diskurs o potrebi za modernom Srbijom u Evropi, kao i o potrebi i za demitologizacijom slike Srba o samima sebi komotno mogao da se nađe i na, recimo, Peščaniku ili u Danasu za koji je Vučić izgleda prestao da piše. Dok činjenica da se pronalazi i pojavljuje u Večernjim Novostima i Informeru zaista predstavlja svojevrsnu transgresiju, subverziju ili dekonstrukciju prvog reda. Ipak i nažalost, društvena stvarnost je ta koja objavljuje demanti u istom i reagovanje u sledećem broju. Zato mnogi u Srbiji neće pročitati, zamisliti se ili usvojiti poruke Vučićevih tekstova, uprkos njihovoj marketinškoj nameri ili prosvetiteljskoj viziji, svejedno. Jer oni koji misle isto kao što on piše – njemu ne veruju. A oni koji mu veruju – ne misle onako kako on piše. I sve to čini da Vučić, sopstvenim rečima, ovaj san o Srbiji na Zapadu „sanja“ i po novinama ispisuje usamljen ili sam. I bez preterane podrške nas koji ga sanjamo takođe. U tom je raskoraku između sna, jave i noćne more, između želja i mogućnosti, sadržana drama Srbije. Što, uostalom, možda i njega samog čini toliko nervoznim i frustriranim. Pa naglo prekida rečenice, uz zareze na sve strane.