Uskrs katedrala

Još uvek ne umem da je definišem u apstraktnim terminima. Ali mislim da umem da je prepoznam kada je vidim. I upravo sada gledam u nju“. Zatim se okrenuo i gledaocima pokazao na – katedralu Notr Dam u Parizu. Mnogi su se novinski tekstovi prisetili tog televizijskog detalja kada je pre par nedelja gorela ova veličanstvena katedrala. Međutim, pitanje ostaje neodgovoreno. Šta je civilizacija? Da li su to palate ili putevi?

Gradovi ili oranice? Zakoni ili običaji? Način ili kvalitet života? Vitraži ili brisanje nosa maramicom umesto rukavom? Latinski jezik ili kanalizacija? Da li je civilizacija uopšte moguća bez vodovoda i kanalizacije? Gradovi bez vodovodnih i kanalizacionih cevi bili su smrtonosne zamke, pošto reke i bunare pretvaraju u staništa bakterija poput „Vibrio cholerae“. Nazvane na tom „civilizovanom“ latinskom jeziku, a rečju za gnev, žuč ili za proliv.

Civilizacija je jedan krajnje nezgodan pojam. Pristiže nam iz francuskog jezika i pojavljuje se kasnije nego što to uobičajeno mislimo. Prvi put ga je upotrebio francuski ekonomista i prosvećeni mislilac Tirgo tek 1752. godine. A izdašno su ga koristili i popularizovali antropolozi 19. veka poput Tajlora i Morgana, razlikujući stadijume ljudskih kultura kao „divljaštvo“, „varvarstvo“ i „civilizaciju“. Problem je i bio i ostao u tome što su ovakvi narativi (ne)zgodno poslužili za opravdanje vaskolikog rasizma i kolonijalizma.

A i spomenuti Klark je u svoju ličnu „civilizaciju“ bio ubrojao samo Zapadnu Evropu, otprilike od 10. veka do danas. Otuda je BBC 2018. godine proizveo nov dokumentarni serijal sa multikulturnim naslovom „Civilizacije“, u množini, ispravljajući neke bele, muške i hrišćanske pristrasnosti svog prvobitnog šou programa.

Možda ne znamo šta je tačno civilizacija, ali dobro znamo šta ona nije. Ili kapiramo šta je – anticivilizacijski. A to jesu bile mnoge odurne, opskurne i zle i naopake reakcije na požar u katedrali Notr Dam u srpskoj javnosti i društvu. Propagandni kompleti poput „Informera“ i drugih promptno su i bez trunke stida, srama ili blama likovali, te se orgazmički naslađivali nad ovim zastrašujućim požarom.

A slično je bilo i sa (preko)brojnim komentatorima, relativizatorima, mrsomudima, bednicima i generalno ljudskim ništarijama sa interneta. Sa zarobljenicima sopstvenog parohijalnog uma koji nikako da skapiraju da je „Naša gospa“ u Parizu odistinski „naša“, u smislu da pripada čovečanstvu, pa i njima samima. Ali, takvi su jednako parohijalno navijali i kada su „naši“ po Bosni i Kosovu rušili džamije, pa zašto bi sada mislili drugačije?

Možda su rani antropolozi bili u pravu, te zaista postoje i to varvarstvo i to divljaštvo? LJudske kreature koje se organski gnušaju, gade i preziru bilo šta grandiozno, rafinirano i večno? Podlaci narajcano zainteresovani jedino za svoje kamenje po sopstvenoj livadi, a koji istinski slave samo destrukciju i smrt. A kako im nije neurofiziološki tužno da posmatraju dok gori jedna bajka i duša najlepšeg grada na svetu? Kakav je to tačno osećaj, kakva je to nakaradna sreća ili zluradost kada u plamenu nestaje svetska kulturna baština?

Takve ljudske životinje bi već sutra po krematorijumima radosno sagorevali druge i drugačije ljude. I time se zaista – ispisuju iz civilizacije.

Jer katedrala Notr Dam, i uopšte uspon ili uskrs katedrala na tlu Evrope, zaista jesu civilizacija. Iako bez prateće kanalizacije, i nipošto u rasistoidnom i kolonijalnom smislu koji prati taj nezgodan pojam. Katedrale nisu samo rimokatoličke bogomolje, niti samo vrhunci ljudskog graditeljstva, inženjeringa, umetnosti i kreativnosti.

Katedrale su i filozofija i društvena organizacija. One su simboli ljudskih aspiracija, herojske snage volje i intelekta, kao i čovekove želje da dodirne beskonačnost. One su čovek na Mesecu ili mapiranje ljudskog genoma u srednjem veku. Izgradnju katedrala započinjali su ljudi koji su znali da neće doživeti njihov završetak. Uronjeni u današnji teror kratkoročnosti, „dedlajnova“ i grabeža za lakom zaradom, zamislimo se na trenutak nad tom sumanutom činjenicom?

Dakle, od 10. veka naovamo, ove planine od kamena odjednom izrastaju iz grupice drvenih koliba, u dobu koje je francuski istoričar Žorž Dibi ispravno nazvao „Vremenom katedrala“ (1976) i koje je trajalo narednih pet vekova. Katedrale su i projekcija društva u prostoru, pošto su zahtevale jedno sasvim novo sociokulturno okruženje: bogatstvo, društvenu stabilnost i samouverenost neophodnu za ovako dugoročne fizičke i metafizičke projekte. Zato i čitavih 900 godina kasnije evropske katedrale izgledaju jednako moćno, kompleksno, zahtevno, izazovno, koliko i veličanstveno.

I, uprkos svim našim tehnokratskim prepaljenostima, katedrala se ne može se odštampati na 3D štampaču.

Na Uskrs 2019, shvatimo da katedrale nisu samo prozračne kamene hale ili prozaični magacini gde nekakav narod odlazi na nedeljnu misu da prošeta svoju odeću, nakit i mini valove. Već su to bili ključni prostori za proizvodnju i za negovanje ljudskog znanja. Pre ovog uskrsa evropskih katedrala, na planeti Zemlji već su postojali intelektualni i kulturni centri poput Carigrada, Kordobe i Bagdada.

Sa kojima je zaostajuća i zaostala Evropa poželela da uhvati korak, baš kao što danas trči za Amerikom i Kinom. I, dalekovidim i decentralizovanim stvaranjem mreže sedišta biskupija, Evropljani su mudro bili stvorili svoje administrativne, duhovne, ali i obrazovne centre. Francuzi su tako izgradili čak 80 katedrala između 1050. i 1350. godine, koristeći više kamena u tom poduhvatu nego za izgradnju egipatskih piramida. A te su katedrale usput bile i otvorene za ljude svih vera. Ukoliko bismo posetili katedralu, to nije značilo da smo hrišćani ili vernici, baš kao što nas ni poseta piceriji ne čini Italijanima.

Uprkos našim stereotipima i predrasudama o navodno neukom, zatucanom i „mračnom“ srednjem veku, izgradnja katedrala zahtevala je izuzetno teorijsko znanje i praktičnu primenu svih dotadašnjih matematičkih, fizičkih i metafizičkih mudrosti. I gomilu „grubih“ i „slobodnih“ zidara čije nas znanje i veština danas toliko impresioniraju da ih tumačimo „masonskim“ teorijama zavere ili nekakvim vanzemaljcima.

Ove srednjovekovne arhitekte, inženjeri i filozofi dolazili su iz svih krajeva Evrope, što je izgradnju katedrala učinilo neverovatnim internacionalnim projektima. Sve to u dobu kada je većina ljudi živela i umirala u selima u kojima se i rađala. Katedrale behu osmišljene kao predstave raja na zemlji i kao prostorni izraz jednog kompleksnog kosmološkog sistema koji je nastojao da odgovori na egzistencijalna pitanja poput: Gde se nalazimo? Šta želimo? Ko smo mi uopšte? A odmah pored katedrala podizane su i „katedre“, odnosno – univerziteti.

Dakle, simbol i proizvod srednjeg veka nisu samo kuga i spaljivanja veštica, već i univerzitet. Pa se kraj Notr Dama nalaze i Latinska četvrt i Sorbona. Srednjovekovni univerziteti bili su samoupravna udruženja mislećih ljudi sa željom da slobodno diskutuju o teologiji, pravu i medicini, gramatici, retorici i logici, te aritmetici, geometriji, astronomiji i muzici. Svaki nastavni plan i program bio je odobravan od strane crkve što je, paradoksalno, bilo oslobađajuće.

Jer su i pre hiljadu godina, gradovi i vladari morali da poštuju – autonomiju univerziteta. Ukoliko je papa bio poručio da mu je neki univerzitet „okej“, lokalni kraljevi i plemići nisu smeli da se petljaju u njegovo funkcionisanje, kadrovanje i naučno istraživanje. I sada živimo ovo važno srednjovekovno nasleđe, iako je ono danas prečesto na udaru kako državnih autokrata, tako i tržišnog kapitalizma zagledanog jedino u profit, zapošljivost i ostalo programiranje.

Sa evropskim katedralama jeste posejano seme moderne epohe i civilizacije. I otuda toliko tišti kada one nestaju u vatri. Nije to samo hrpa vešto poslaganog kamenja, baš kao što ni umetnička slika nije samo „gomila farbe na platnu“ ili vino samo „prokislo grožđe“. Katedrale su pokrenule svet ka razmišljanju o nečem većem, dugovečnijem, grandioznijem i lepšem od sopstvenog gladnog i maljavog stomaka.

Ka civilizacijskom promišljanju kosmosa, a ne jedino svoje zadnjice. I izuzetno je važno ako Srbija daruje milion evra za obnovu Notr Dama, bar ukoliko time želi da se iznova upiše na listu civilizovanih društava. I u Kini se pojavila masovna empatija i žalopojka zbog vatre u Notr Damu, za razliku od npr. Indije. Jer je turizam Indijaca ka Parizu komparativno beznačajan spram poplave turista iz Kine. I u tome možda počiva deo objašnjenja srpskog anticivilizacijskog odnosa prema požaru u Notr Damu. I najbolja dijagnoza sve tragike srpskog društva.

Generacije i generacije ljudi u Srbiji više nemaju ama baš nikakvo iskustvo sa katedralom Notr Dam. Niti jedan selfi za Instagram, ništa, prazno, nulu ličnog odnosa prema toj veličanstvenosti koja nadilazi granice vremena i prostora, vere i nacije. Studenti kao novi gastarbajteri Srbije danas odlaze jedino na „work & travel“ programe, na konobarisanje po Las Vegasu ili pakovanje ribe po Aljasci.

A Zapad i prateći mu Pariz ovde su decenijama negovani, trenirani i percipirani samo kao mrski i dekadentni neprijatelji srpskog naroda, pa koga briga ako im je izgorela ta kitnjasta crkvetina, crkli dabogda? Preduga izolacija i sankcije, materijalno i duhovno siromaštvo, te virulentni etnonacionalizam učinili su nas uskogrudim, zajedljivim i nesposobnim da pogledamo dalje od poslednje tarabe u našem selu. A to već nije civilizacija.