Uskrs rata

I, ove godine se praznuju u magli rata u Ukrajini. U svom redovnom obraćanju „gradu i svetu“, papa Franja je govorio o „Uskrsu rata“, i o miru kao moralnoj obavezi čovečanstva. Podsetio je na mirovni apel i antinuklearni manifest koji 1955. potpisuju i ateista Bertrand Rasel i agnostik Albert Ajnštajn. Dok mnogi naši rusofilni intelektualci i dežurni apelaši huškaju na rat. U miru, inače pravoslavni Ukrajinci obeležavaju Uskrs (Veliki dan) ofarbanim ili dekorisanim jajima (pisanki), specijalnim slatkim hlebom (paska) i sličnom hranom za dušu i telo. U pletenim korpama koje se prvo osveštavaju u crkvi ili zajednici, a zatim iznose na sto i ručavaju među članovima porodice na uskršnjoj trpezi, u karakterističnoj mešavini paganskih, folklornih i hrišćanskih rituala. Iako militantno bezbožan još od srednjih nogu, u istim tim običajima sam i ja besramno uživao sa majkom i ocem, a kod babe i dede, te ujaka, i tetke i teče, u Ruskom Krsturu, rodnom mestu mojih roditelja. Bila je to prilika da se cela porodica nađe na okupu, i tada niko (pa ni ujak, koji je bio sveštenik!) nije mnogo dramio oko religije i teološke doktrine – već samo oko jaja, šunke, sira i rena.

KREIRANJE MORALNE ZAJEDNICE: Tek na studijama sociologije sam shvatio zašto je to tako. Ukoliko o religiji mislimo jedino kao o skupu mišljenja, dogmi ili verovanja, nikad je nećemo razumeti do kraja. Jer kakve, dođavola, imaju veze jaja, zečevi i razni ekstravagantni crkveni rituali sa Isusom iz Nazareta i njegovim navodnim ustankom iz mrtvih poput zombija? Ali sam zatim pročitao Emila Dirkema. Za ovog velikog sociologa, sva neobična verska verovanja ili ponašanja imaju sasvim drugu funkciju, a to je – kreiranje i održavanje moralne i društvene zajednice. U kojoj ljudi solidarno sarađuju i mimo srodničkih veza, grade poverenje, i na ovaj način stvaraju društvo. To jest, čine društvo mogućim, nasuprot hrpi izolovanih i sitnosopstveničkih pojedinaca.

Religijski rituali i slične ceremonije čoveka uzdižu iz jednog stanja profanog u stanje – svetog. I bar na nekoliko sati, provedenih u kolektivnom pevanju, plesanju ili pak zajedničkom i porodičnom ručku, učine da se ljudi osećaju kao deo celine, zajednice, i nečega što je veće od njih samih. I zato, prema rečima antropologa Roberta Mareta, „Religija se ne misli, već pleše“. Verovanja su softver, a društvenost hardver. I ta je stvar ista i za tzv. primitivne religije lovaca-sakupljača, kao i za velike monoteističke religije. U čemu je kvaka? Zahvaljujući ljudskoj neurofiziologiji, muzika, pesma i ritmički sinhronizovano ponašanje (kada se u grupi ili kolektivno prekrstimo, klanjamo, ustajemo i sedamo, izgovaramo molitve, mantramo, marširamo, ali i obedujemo i slično) proizvode dobre emocije, te u našem umu okidaju izvesni prekidač u pravcu uvećane solidarnosti sa tom istom grupom.

BOGOVI SLUŽE KAO TOTEMI: Prema antropološkinji Lorni Maršal, ljudi se međusobno povezuju protiv spoljašnjih sila zla, zato što „Ples okuplja sve ljude, kakva god da je njihova međusobna veza, njihova osećanja, da li su u dobrim ili lošim odnosima, i delajući zajedno, oni postaju zajednica ili jedno, pevajući, pljeskajući rukama i udarajući nogama, poneseni muzikom“. Uostalom, zato je i igranje kola kod spomenika Stefanu Nemanji u Beogradu bio odgovor (antivaksera) na kovid-19. Jednom rečju, religija sjedinjuje pojedince, zajednice i čitava društva. Dok istu funkciju imaju i one sekularne religije navijača sportskog kluba, ili fanova rokenrol benda, takođe sa pevanjem, plesanjem i farbanjem lica. Bogovi – religijski, sportski ili muzički, svejedno – služe kao totemi oko kojih se okuplja i pleše zajednica. I tada je nebitno da li se oni zovu Manitu, Jahve, Ronaldo ili Mik Džeger. A slično je i sa političkim religijama i političkim mitinzima, sa pratećim plakatima, likovima ili ikonama Vladimira Putina, odnosno Aleksandra Vučića.

Kako ističe psiholog morala Džonatan Hajt, mnogi naučnici (a posebno prirodni naučnici iz pokreta tzv. Novog Ateizma) fokusiraju se jedino na pojedince i njihova natprirodna verovanja. I koja su zaista bizarna, naivna i detinjasta ako se posmatraju izolovano. I, tada prirodno zaključuju da je religija jedna iracionalna, preskupa, rasipna ili prevarna institucija koja narušava sposobnost čoveka da misli racionalno, i koja usput proizvodi mnoge ljudske žrtve. Brojne religije se nesumnjivo uklapaju u taj opis. Ali su i nešto više od toga. One su društvene činjenice koje podmazuju društvenost, olakšavaju saradnju, i kreiraju osećanje pripadnosti zajednici kod individue. Ako religiju posmatramo jedino kao lično verovanje u natprirodna bića, ta verovanja deluju kao budalaste zablude ili kao virusi uma. A mnogo je razboritije da usvojimo Dirkemov ili sociološki pristup religiji koji se fokusira na grupe, zajednice i njihova ritualna ponašanja. Tada ćemo shvatiti i da su (para)religijske prakse povezivale naše pretke u grupe i zajednice već desetinama hiljada godina. Nažalost, ova grupna pripadnost ili društvena kohezija je najčešće ostajala tribalistička i parohijalna, čak i ako konkretne religije propovedaju univerzalnu ljubav – i otuda su vere često bile izvor krvoprolića. Zato religija jeste i odlična sluškinja vaskolikog grupašenja, tribalizma i nacionalizma.

Međutim, postoje i neke univerzalne lekcije – a posebno Pashe i Uskrsa. Prema judeohrišćanskoj mitologiji, Pasha obeležava događaj kad je bog pokrenuo deset zala ili pošasti na Egipćane, nakon što je njihov faraon odbio da oslobodi izraelski narod iz ropstva. Tim povodom, u svojevrsnom genocidu, stradalo je i svako prvorođeno dete, dok su izraelska deca bila sačuvana ili preskočena (što je i značenje reči Pasha). S druge strane, ova (ne)zgodna priča je i lekcija o – slobodi. Pasha slavi tu prvu noć oslobođenja, kad je hrabrost pobedila strah, a robovi se ujedinili u novu zajednicu, te započeli svoj marš prema obećanoj zemlji. Ovaj izlazak ili izbavljenje od ropstva inspirisao je mnoge oslobodilačke pokrete, pa i Pokret za građanska prava. Slično je i sa Uskrsom, dok je Isus iz Nazareta (prema legendi) stradao upravo u vreme Pashe. NJegovi sledbenici smatrali su ga vođom poput Mojsija, jer takođe ustaje protiv represivnog režima – ovaj put, Rimskog carstva. I, kao što je poznato, osuđen je na smrt, da bi ubrzo ustao iz groba. Isusovo uskrsnuće, iako fizički neverovatno i nesumnjivo izmišljeno, bilo je izraz nade u ljudsko spasenje uprkos nedaćama.

POBEDA ŽIVOTA NAD SMRĆU: Dakle, na Pashu, Jevreji iznova proživljavaju vreme kad su i sami bili robovi, kao podsetnik da se i danas brinu o nemoćnim i obespravljenim. Ohrabruju se solidarnost, zajedništvo, grupna kohezija, te ispomoć prema unesrećenima (i koji se pozivaju na gozbu sedera). I za hrišćane na Uskrs, fokus je na bogu-čoveku koji se voljno žrtvuje za druge, i za čitavu zajednicu. Prema sociologu Rodniju Starku, hrišćanski odgovor na bolesti poput boginja i kuge u Rimskom carstvu, odnosno milosrđe, empatija i briga prema osobama koje nisu bili članovi njihove najuže porodice – učinio je ovu religiju neobično popularnom, pa i dominantnom u antičkom Rimu. Pouke Pashe, Uskrsa i sličnih verskih praznika ostaju pouke o solidarnosti i formiranju nove moralne zajednice, kao što je to bio govorio Dirkem. Zato poenta nije u magijskim narativima o nekakvoj najezdi skakavaca, komaraca i žaba, o pretvaranju vode iz Nila u krv, ili o misterioznom buđenju jednog preambicioznog stolara iz Nazareta nakon smrti. Niti u sadističkom bogu koji je prvo poubijao svu ne-jevrejsku decu u Egiptu, a posle i svog rođenog sina. Bili vernici ili ne, u tim praznicima se zapravo radi o univerzalnoj i inspirativnoj pobedi slobode nad ropstvom, i o pobedi života nad smrću. Uskrs je rata, ali je i uskrs solidarnosti.

Najzad, sve ove drevne, fantastične, davno izmišljene, i (više ili manje) jezive priče, mitovi, legende ili verovanja, samo su zgodni izgovori da se porodice i ljudi najzad – okupe zajedno. Da se susretnu, zagrle i poljube, te ritualno zaplešu i zapevaju. I da pojedu i popiju nešto mrsno i specijalno pripremljeno za praznik. I to je sve, i to je sve što postoji. Poenta je da u toj istinskoj društvenoj ili sociološkoj magiji shvatimo da nismo izolovani i sebični, pusta ostrva ili Robinzoni Krusoi. Da nismo sami na svetu. Već delovi jedne šire i moralne zajednice – porodične, komšijske, lokalne, nacionalne, evropske, baš kao i globalne. I ovo su temeljne lekcije u dobu kad su sirene za vazdušnu opasnost bile zamenile crkvena zvona u nedalekoj, odnosno krajnje bliskoj Ukrajini. I zato, hajde da unesrećeni građani i građanke Ukrajine ne ostanu usamljeni, izolovani i prepušteni samima sebi? Na ove praznike, zahtevajmo i osećajmo više solidarnosti, empatije i pomoći za bližnjeg svog?