Uvrede (ni)su okej

Naime, ona je u „Ratovima zvezda, ep. VII: Poslednji džedaji“ (2017) glumila pripadnicu Pokreta otpora, a na šta su prepaljeni fanovi ovog kultnog serijala reagovali odvratnim napadima, uvredama i pretnjama. Za jedne je bila previše kosooka, za druge previše punačka, za treće previše žena, ili sve to zajedno u jednoj odurnoj orgiji rasizma i mizoginije. Slično se dogodilo i tamnoputoj glumici Lesli DŽons iz najnovijih i feminizovanih „Isterivača duhova“ (2016) koja je komotno i rasistički upoređivana sa „majmunima“, te je ugasila Tviter i batalila tu gužvu. Jednostavno, pojavom tzv. „društvenih medija“, pojavljuju se i armije sadističkih internet trolova, botova i ostalih goblina i gremlina, a koje su posvećene jedino najužasnijem progonu, zlostavljanju i mržnji. U maničnoj potrazi za Vorholovih „15 minuta slave“, tj. u krvavoj borbi za dva-tri lajka, šera, fejva i retvita više, ljudi se utrkuju u internetskom zlu i naopakosti. U pitanju je toksična atmosfera izrasla iz amalgama ogorčenosti, frustracije i šatro pravednog gneva koja je jalova, koliko i impotentna. Ali, ove „Fusnote“ nisu posvećene holivudskim filmskim franšizama.

Jer, i na internetu u današnjoj Srbiji dobijamo i gutamo svoj „zasluženi deo uvreda“ („fair share of abuse“), kako su to dalekovido rekli filozofi DŽeger i Ričards. Međutim, bar među netinejdžerima, onlajn maltretiranja, zlostavljanja, pa i otvorene pretnje, ovde su gotovo potpuno rezervisane za – političku sferu. Na Tviteru i na Fejsbuku, kao i u komentarima ispod vesti, uvrede se lopatama za sneg sipaju na račun glasnogovornika kako vlasti, tako i opozicije. Slučaj Barbare Životić sa Studija B postao je antologijski i zato što je „daleko mnogo ljudi“ ovu pseudoreporterku ubrzo zasulo grubim uvredama, te je i ona bila primorana da ugasi svoje društvenomrežne naloge i da potraži „stručnu pomoć“. Naravno, slične pozive na „linč, silovanje, nasilje“ svakodnevno i uredno doživljavaju i uticajne onlajn figure sa svih strana političkih barikada: Nebojša Krstić, Sergej Trifunović, Jelena Milić, Ana Brnabić, Marinika Tepić, Vladimir Đukanović, Vuk Jeremić, Saša Janković i mnogi ili svi drugi. I u onlajn i oflajn Srbiji zavladala je svojevrsna toksičnost i rovovska borba na život i smrt između „nas“ i „njih“ po internetima, gde se više ne biraju ni sredstva ni reči. Situacija jeste postala kritična i, umesto besciljnih protesta, ali i nadobudne arogancije režima, zaista su nam neophodni nekakvi okrugli stolovi i stvarni „unutrašnji dijalozi“ kako bismo pacifikovali sociopolitičko stanje stvari, odblokirali parlament i otvorili medije za objektivno i kritičko informisanje.

Pa ipak, najopasniji od svega jeste onaj realni, nevirtuelni i posve oflajn progon nosilaca hrabrog, duhovitog i kritičkog mišljenja u srpskom društvu. Dakle, stvarni društveni problem u toj tviteraški svrstavačkoj kakofoniji jeste represivno hapšenje i celodnevno pritvaranje kultnog radijskog voditelja i nepokolebljivog antifašiste Daška Milinovića (alijas Zapada Todorovića). Uzgred, i dugogodišnjeg prijatelja, kolege sa studija i veoma dragog druga ovog sociologa i kolumniste. Ogroman je problem ukoliko se ceo državni aparat sile angažuje i aktivira zbog jednog „Zapadovog“ – tvita. A koji je kritički reagovao na drugi tvit (poslanika Vladimira Đukanovića), a koji je opet reagovao na tvitove poslanice Marinike Tepić. Zvuči severnokorejski bizarno ili montipajtonovski nadrealno? Možda zato što jeste. Ali trinaest sati u ćeliji uopšte nisu naivna i blesava stvar, naprotiv. Za razliku od mnogih drugih i hronično potrebnijih krivičnih gonjenja, čini se da jedino Tužilaštvo za tzv. visokotehnološki kriminal radi udarnički kao štamparija na Topčideru tokom hiperinflacije. Dok je, izgleda, Daško samo zbog sposobnosti ubeđivanja i podrške javnosti i prijatelja, uspeo da ne zaglavi ozbiljniju ćorku i poslovična gutanja od strane mraka. Kakvi god bili „Zapadovi“ tvitovi (a krajnje su subverzivni i transgresivni, koliko i beskrajno duhoviti), o (ne)ukusima se beše ne raspravlja, zar ne? Osim ako se ne tvituje po ukusu vlasti. Ovo hapšenje zato jeste školski primer preozbiljne društvene paranoje i puzajuće autokratije sačinjene od paravojske službenika, poslušnika, poltrona i kompleksaša koji „samo rade svoj posao“ iz udžbenika o nirnberškoj odbrani i štazijevskoj zaštiti.

I sad, u slučaju zvezda iz Holivuda ili sa Studija B, neko će reći da je neophodno obuzdati nasilne internetske trolove i botove, i da je potrebno pružiti podršku žrtvama raznih onlajn krstaša i inkvizitora. Da je važno da „podignemo svest“ i „rešavamo problem“ maltretiranja, zlostavljanja, pretnji i govora mržnje na internetu, sa koje god strane dolazili. Pa, ne, nipošto. Jer na ovaj način im samo dajemo na značaju, a to je ono što oni priželjkuju. Tada su nas navukli na svoj podli, klizavi i cenzorski teren, gde pobeđuju na iskustvo. I ponudili su nam još jednu jednostavnu i jeftinu metu, strašilo ili babarogu za udaranje dok i sami čačkamo pametne telefone sedeći na WC šolji. Uostalom, da li smo sigurni da zaista želimo „pristojniji“ internet, sa sve korzom i damskim rukavicama i čipkanim kišobranima? I po čijem tačno ukusu pristojnosti? Da li tada pomišljamo na zgrade i zgrade krcate stvarnim i dobro plaćenim ljudima koji će reagovati na milione prijava, tužbi i žalbi koje dobijaju svaki dan? Ili na veštačke inteligencije i algoritme koji bi mnoge postojeće ljude na tom sizifovskom poslu ostavili bez nadnice? Koliko bi nam tada Fejsbuk, Tviter ili Instagram naplaćivali svoje usluge kako bi pokrili ove troškove? Kolika god da je ta cena, niko ne bi bio spreman da je plati. Direktori, akcionari i ostali Cukerberzi ovoga su veoma svesni, i dobro znaju da ćemo svoj gnev zbog (odsustva) „moderiranja“ na Fejsbuku podeliti – na Fejsbuku. Konačno, uvrede i pretnje i govori mržnje u digitalnoj sferi jesu grozni i strašni i opasni, ali su cenzura i robije mnogo opasnije od toga. I u tome je kvaka za razlikovanje između slobodnih i neslobodnih društava. Zato rasisti i seksisti koji su po internetu otvoreno pretili glumicama iz „Ratova zvezda“ i „Isterivača duhova“ nisu bili privođeni na informativne razgovore, niti su provodili noći iza rešetaka.

A i šta je zaista uvreda ili pretnja izneta u formi niza jedinica i nula? Kada imamo realnije i nevirtuelne pretnje po život i blagostanje na radnim mestima i u bolnicama, te uvrede zdravog razuma po crkvama, školama i medijima? Prihvatimo već jednom da živimo u jednom sasvim drugačijem sociopolitičkom dobu. Na svaku vest, kolumnu ili komentar pojaviće se na desetine i stotine onih koji će tim povodom opštiti sa nečijom majkom velikim slovima. Obitavamo u društvenom kontekstu ili u istorijskoj epohi u kojoj ama baš svako može da izlaprda šta god da mu ili joj padne na pamet na društvenim mrežama. A ukoliko smo usput i nekakva javna ličnost – a svako je javna ličnost u eri društvenih mreža – u jednom trenutku života bićemo upotrebljeni kao vreća za udaranje od strane gomile anonimnih stranaca sa pametnim telefonom u šaketinama. To je svrha koju ćemo u par minuta odigrati u njihovim životima, i bićemo neko kojeg oni mogu da „hejtuju“ ili mrze bez naročitog rizika po sopstveno blagostanje. Pa šta? Možemo to posmatrati kao besramno i neplodno arčenje vremena i energije. Ali su i naši pokušaji da ovakve kreature iskritikujemo, diskvalifikujemo i cenzurišemo zapravo jednako besmisleni i jalovi. A snežne pahuljice koje nemaju testikularne kuraži da zaprime digitalnu uvredu, možda ne trebaju da se bave javnim poslom. Ili da budu na internetu.

Konačno, tu valja zauzeti i jednu mnogo širu sliku ili perspektivu. Sva ta buka i bes, na kraju dana, šekspirovski „ne znače ništa“. Dok se mi prepiremo po Tviteru i oko Tvitera, politika i život prolaze pored nas. A cezaristički sistem zadovoljno trlja ruke pošto je „zavadio, pa zavladao“. Sukobi niskog intenziteta po bespućima interneta zapravo su u interesu sistema. Jer omogućuju da se ovi sukobi ne presele tamo gde nešto zaista i znače – u parlamente, fabrike i na ulice. Mnoge prepirke po Tviteru samo su iluzija društvene kritike. I zato vlasti po nekakvim kartonima strastveno štampaju i (pre)uveličavaju anonimne tvitove koji bogorade protiv vlasti. Jer, evo, vidite da živimo u slobodnom društvu gde svako može da laprda koještarije ili da se usprotivi miru & stabilnosti. Negde duboko, režimu odgovara baš takva kritika, ta narajcana slika „linča, silovanja, nasilja“ po internetima, zato što dobro znaju koliko je ona tačno besplodna ili sasvim ograničenog dometa. Živimo u političkoj kulturi koja neguje, zaliva i naduvava ovakav impotentni gnev, oprezno pazeći da se on slučajno ne prelije na institucije. A ukoliko je tu neko i potentan, uticajan i odistinska pretnja po vlast, tog ćemo u ćeliju za trežnjenje i prevaspitavanje. Dakle, ne smemo dozvoliti da nam društvene mreže budu samo kliktivistički i navijački izduvni ventil. Pa ćemo da opsujemo Krstića, pripretimo Tepić, uvredimo Đukanovića, prozovemo Đilasa, silujemo Brnabić, te homoseksualizujemo i poizdajničimo Vučića. I osećamo se dobro u svojoj koži posle. Jer društvene mreže ili društveni mediji su i odlično mesto za društveno organizovanje. Uostalom, to je ono što stranački botovi dobro znaju. A mi? Uvrede i pretnje političarima su besplodne; uvrede i pretnje politikama su one koje imaju smisla.